Nema bolje čuvanog režima u svetu od saudijskog, niti režima koji se oseća ugroženijim od saudijskog. I iznutra i spolja čuvan je stranom vojskom i, iako je naoružan najskupljim naoružanjem, oseća se nesigurno.
Piše: Irfan Subašić Kraljevina Saudijska Arabija začeta je sredinom 18. veka na paktu ratobornog beduina Muhameda ibn Sauda i do tada slabo poznatog alima Muhameda ibn Abdulvehaba. Ibn Saud je prvoj lokalnoj samoupravi podario vojnu moć, a Abdulvehab joj je dao ideološku potporu. Iz ove početne enklave Saudija će tri puta evoluirati sve do današnjih granica. Meka i Medina će pod njihovu upravu pasti tek 1924/1925. godine, i to nakon jake britanske podrške protiv osmanlijske uprave. Sve u svemu, ova kohabitacija vojne saudijske moći i vehabijske ideologije, uvek praćena zapadnjačkim blagoslovima (prvo britanskim, a nastavljena američkim), traje sve do danas. Ipak, nakon što je početkom prošlog veka otkriveno da S. Arabija u utrobi krije najveće rezerve crnog zlata, eksponencijalno je porastao značaj Saudi dinastije. Enormno bogatstvo u rukama jedne porodice učinilo je da se ona poprilično otuđila i od naroda i od vere. Narod izvan palata nije smeo da zna kako članovi dinastije unutra žive raskošnim i raskalašnim životom koji nema nikave veze sa onim životom izvan zidina palata. Da bi članovi kraljevskog klana sebi osigurali mir i spokoj, napravljen je kompromis sa vodećom vehabijskom ulemom, po principu: Mi vama dajemo ovlašćenja za kreiranje šerijatskih zakona kakve želite i obilnu novčanu potporu, a vi nama ne dirajte apsolutnu političku vlast! Ovaj aranžman naročito je došao do izražaja u vreme kralja Fahda, i nastavio je dalje u većem ili manjem intenzitetu. Ipak, za svoju potpunu sigurnost članovi vladajuće porodice postavili su još jedan važan osigurač: britansko-američke tutore, koji pomno bdiju nad kraljevinom. Ovi su to naročito dokazali dopremanjem 400.000 trupa, kada je trebalo da se odbrane od Sadama Huseina pre dvadesetak godina. Zauzvrat, kraljevina je skoro uvek donosila odluke koje su bile na listi želje velikih patrona: od diktiranja cena nafte do nedodirljivosti Izraela. I kada bi kojim slučajem Saudi kraljevina opstala još hiljadu godina, zasigurno bi cioniostička država bila mirna hiljadu godina s te strane, i naravno Palestinci bi ostali porobljeni sve to vreme. Da se interesi Izraela i S. Arabije podudaraju, najbolje pokazuju skoro svakodnevne komunikacije obaveštajaca dve zemlje, koje se sada više i ne kriju. Dolaskom Homeinija i ostvarenjem Islamske revolucije u Iranu te imenovanjem Saudi dinastije američkim vazalima i njihovo proglašenje nelegitimnim vladarima svetih harema Meke i Medine, pokrenulo je lavinu saudijske antiiranske i antišiitske propagande. Podsećanja radi, Vatikan nije vlasništvo italijanske države nego je exteritorijalno izdvojen u status posebne države i kao takav dodeljen je celom rimokatoličkom svetu. Gomile saudijskog novca i zapadnjačka naklonost omogućili su prodor saudijskog islama ne samo širom islamskog sveta nego i na Zapad. Možda najjači bh. politički analitičar dr. Anis Bajraktarević, profesor u Beču, kaže da je upravo zapadnim protežiranjem od svih sagrađenih islamskih verskih objekata na Zapadu, 90 posto njih saudijskog porekla. Pojava tzv. arapskih proleća, bez obzira na to ko ih je pokrenuo, izazvala je paniku na saudijskom dvoru. Osim iznenadnom podelom desetina milijardi dolara narodu, 16 prinčeva koji imaju svu vlast u kraljevini (prema, prevedenom s engleskog, dokumentarcu kog u serijalu upravo sada emituje TV Pink 3) okrenuli su se najsigurnijem sredstvu za opstanak na vlasti, po oprobanoj recepturi, sve većim povlađivanjem domaćim verskim radikalima. To je značilo intenziviranje antiiranske i antišiitske propagande, masovnije slanje svojih i finansiranje tuđih dobrovoljaca u rušenje tzv. proiranskih režima, prvo u Siriji, potom u Iraku, a danas se ruši i “šiitski” Jemen. Još bi režim ostao i pravoveran u očima svojih trabanata, posejanih širom sveta, da se nije dogodio Egipat. Naime, Morsi se nije pošteno ni ustoličio a general Sisi ga je poslao u zatvor. I umesto da Saudi dinastija plače za Morsijem, jer i on je bio borac protivnik Irana, a i pobornik pobunjenika u Siriji, oni Sisija blagosiljaju sa nekih desetak milijardi dolara i neprestanim novim dotacijama održavaju socijalnu stabilnost njegovog režima. U čemu je onda problem? Problem je u tome što bi se, ukoliko bi Egipat kao najveća sunitska država uspostavila stabilnu islamsku vlast, to bi se zasigurno u relativno kratkom vremenu prelilo u S. Arabiju, a režim se ovoga puta ne bi mogao odbraniti propagandom o šiitskoj zaveri protiv sunita. Jedan od bivših bh. ambasadora u S. Arabiji govorio mi je da je 90 posto omladine S. Arabije tada podržavalo Bin Ladena; danas ankete pokazuju da otprilike isti takav procenat njihovih mladih podržava ISIL. Prema procenama zapadnih izvora, danas je u S. Arabiji nezaposleno oko 40 posto mladih, i to je čak za zemlju čiji je godišnji budžet 900 milijardi dolara veliki problem (šta tek reći za Jemen, čiji je budžet, sa približno istim stanovništvom, tek 60 milijardi). Da bi demonstrirao moć, prema onima spolja – računjući da će tako umiriti one unutra, režim se okrenuo masovnoj kupovini modernog oružja izraženog u desetinama milijardi dolara. S. Arabija je po sadašnjem trendu kupovine postala svetski kupac broj jedan, prestigavši Kinu i Indiju, čak je kupila više oružja nego cela Zapadna Evropa.
Huti pokret – od krajnje potlačenosti do dominacije, pa do svetske izolacije
Hutiji su, poput njihovog pandana Hezbolaha, pripadali zajednicama koje su dugo tavorile kao najsiromašnije; Hezbolahova – šiitska na jugu Libana, a ova zejdijska u planinskom krajoliku severa Jemena. Prvo je Hezbolah od sredine osamdesetih godina 20. veka, svestranom reformom, od sebe načinio najmoćniju grupu u Libanu; po sličnoj matrici je Huti pokret od najsiromašnije jemenske zajednice danas izrastao u najmoćnijeg aktera u Jemenu. Za ovo mu je u kratkom roku od 2004. godine trebalo šest ratova i sada vodi onaj najveći – protiv severnog suseda, kog još podržava 10 zemalja, plus SAD. U svojoj analizi objavljenoj na stranici Al-džazire na engleskom, analitičarka Grupe za krize, A. Longli Eli piše u početku svoje analize: “Jemenci su dugo sumnjali da Saudijci slede politiku koja drži Jemen slabim, ali ne toliko slabim da se njegovi unutarnji problemi preliju preko granice.” Da bi dalje konstatovala: “Novi vladari Saudijske Arabije izgleda da su izabrali svoj pristup. Oni su krenuli u vojnu avanturu koja će stvoriti vrstu nestabilnosti i nasilja koje ne samo da će nepopravljivo oslabiti Jemen, već bi se to moglo vratiti i kraljevstvu.” U analizi, na Al-džaziri, takođe se ističe da Iran ima umešane prste oko Hutija, ali ne u tolikoj meri koliko to tvrdi S. Arabija. Je li i koliko je Iran zaista umešan u podršku Hutijima? U nekoj meri, sigurno jeste. Ali zasigurno dosta manje nego što je S. Arabija prethodno namontirala svojih vehabijskih elementa Iranu. Osamdeset terorističkih organizacija danas operiše u pakistanskom Balučistanu protiv Irana, ali i protiv Pakistana, Saudija je pripomogla stvaranje mnogih od njih. Prethodno je novcem i ideologijom pomogla nastanak Talibana za vratom Irana, i prva priznala njihovu kvazidržavu, da bi najzad Iranu s druge strane, u Iraku i Siriji, pothranila nastanak razarajućeg ISIL-a. Kada je u pitanju saudijska tvrdnja da je Iran naoružao Hutije – to teško stoji. Jer, kako to tvrdi jedan zapadni izvor, zašto bi Hutijima uopšte i trabalo iransko oružje, ako su, zauzevši sve kasarne jemenske vojske, tamo zaplenili američko sofisticirano, pola milijarde vredno, oružje za borbu protiv Al-Kaide.
Saudija nema izlaza iz Jemena osim proizvođenja još jednog građanskog rata
Saudijci su pojačanom propagandom pokušali alarmirati prvo islamski, a potom i zapadni svet da, eto, Iran preko Huti pokreta želi da okupira sveta mesta Meku i Medinu. To je na početku imalo mobilzatorskih efekata u sunitskom svetu, dok se jedni po jedni nisu počeli hladiti, uvidevši šta se ustvari dešava. Prvo je Erdogan promenio retoriku, onda je Pakistan odbio da pošalje svoju pešadiju, a i Egipat više glumi člana koalicije zbog dolarske apanaže, nego što želi da rasteže svoje snage, koje ionako ne mogu rešiti ni problem Sinaja. Tako su Saudijci ostali sami zaglibljeni u jemenskoj avanturi uz nekoliko zalivskih satelita. Porušili su gotovo svu civilnu infrastrukturu, sve mostove, telekomunikacione stubove, neke stadione, mnoge škole i druge ustanove te ionako siromašni Jemen vratili u srednji vek. Ubacili su s mora nekoliko hiljada svojih vehabija iz Sirije, ali je Huti pokret uprkos izvesnim žrtvama i dalje živ, fizički samo načet, ali moralno ojačan. Saudijski režim zasigurno ni ne pomišlja da bez nečije jake podrške sam pošalje kopnene trupe u Jemen – zna da bi to urušilo temelje celom režimu. S druge strane, taj režim zna da Hutije ni na kakav način ne mogu pobediti. Stoga režim ima još malo manevarskog prostora da u nekim enklavama, preko uvezenih vehabističkih jedinica, načini neka dugoročnija žarišta, ali su svesni da je čak i većina jemenskih sunita na njih kivna jer su im uništili zemlju. Naime, znatan broj sunita u Jemenu naglo širenje Hutija nije doživelo kao širenje buduće fantomske šiitske države, kako je to nalagala saudijska propaganda, već pre svega kao socijalni, politički i vojni pokret koji najzad hoće i može skinuti ogrezle oligarhije s vlasti, koje je godinama podržavala upravo saudijska vladajuća klika, zajedno sa SAD-om. Hutiji su se širili takoreći bez otpora, zato što iza njih nije ostajala pustoš i klanje kao iza saudijsko-američkog proizvoda ISIL-a. Koliko god zapadna medijska mašinerija pokrivala njihove zločine, to neće moći dugo trajati. UN upravo izveštava da su izrazito većinske žrtve rata u Jemenu civili. Osim toga, pomalo nategnuto je Hutijima (Zejdijama) nametnut obavezan medijski atribut “šiitski”, premda su oni po veri bliži sunitima nego šiitima, dok su tek politički bliži šiitima. Treba li podsećati na činjenicu da su saudijski epigoni širom sveta reč “šiit” prvo propagandistički masovno poistovetili sa apsolutnim zlom, a onda su sve izveštaje, komentare i analize obavezno atributirali tim napadnim “šiizmom”. Ako su Asadove snage izvele neki napad, to su obavezno Asadove šiitske snage, čak se iranske snage portetišu kao iranske šiitske snage. Nije to slučajno! Ovakva propaganda proizvela je hiljade samoubica kojima je bilo dovoljno samo kazati da su na drugoj strani šiiti, nije više važno jesu li to deca, žene, starci... Jedan takav na fejsbuku ističe: "Samo da mi je ubiti šiita pa neka idem u DŽehenem(pakao).“ Kao da je hteo da kaže: "Bože, i Ti se moraš sa nama solidarisati, a ako nećeš, e onda se razilazimo."
Obama u intervjuu NJujork tajmsu ponizio svoje arapske vazale
Predsednik SAD-a Barak Obama konačno se otvorio i rekao ono što je u njegovoj glavi već duže vreme (u intervjuu za NJujork Tajms 5. aprila 2015. godine). Dakle, kazao je: "Najveće pretnje s kojima se suočavaju arapske države neće doći iz Irana invazijom. One će doći od nezadovoljstva masa unutar vlastitih zemalja." Zapravo, sugerisao je da su arapski režimi nelegitimni i da među masama vlada ogromno nezadovoljstvo. "Na sceni je oštra konverzacija (sa njima), ali to je ono što moramo imati", rekao je američki predsednik. "Ja im mogu poslati poruku o američkoj obvezi da ćemo raditi s njima i osigurati im da ne budu napadnuti spolja, i to će možda ublažiti neke od njihovih problema i omogućiti im da imaju više plodan razgovor s Irancima", dodao je. Time je predsednik SAD-a istakao da oni ne bi trebalo da se plaše iranskog rastućeg uticaja. Umesto toga, on im je sugerisao da se koncentrišu na sređivanje svojih unutrašnjih problema. Premda je Amerika od samog starta podržala saudijsku koaliciju, ipak je evidentno da mnogo šta škripi u međusobnim odnosima. Kada su svojevremeno predsednika Niksona novinari upitali kako na jednoj strani promoviše demokratiju, a okolo toleriše diktatore. On je za te diktaotore kazao: "Jesu pasiji sinovi, ali su naši!" Otprilike isti aršin Obamina administracija ima prema svojim arapskim diktatorima. Svesni su sa kim imaju posla, ali američka politika se nikada nije ravnala prema moralu, nego prema interesima. Sve dok su američki vazali, spoljna bezbednost im je zagarantovana, pa čak i kada van svojih granica razaraju slabije od sebe. No, ne može se večno liferovati zlo drugima a da se ono jednog dana ne vrati kući. Ono već kuca na vrata saudijskog režima. I još nešto, saudijske bombe nisu srušile samo jemensku infrastrukturu, one su najverovatnije srušile i nuklearni dogovor Irana i šest sila, ali su takođe zaštitile nebo iznad Irana sa nenadmašnim ruskim S 300 raketama.
Pročitajte još:
Izvor: Irib
