Ukratko
U početku, pre 4-5 milijardi godina, Zemlja je još uvek bila šireća lopta super-vrućeg rotirajućeg gasa. Postepeno je počela da se skuplja dok se hladila. Zakoni fizike traže da se gasovi koji se hlade zgušnjavaju. Samo-centrirajuća gravitaciona sila je smanjivala dijametar gasovite lopte… ali do određene tačke. (Upravo na ovom mestu nastaje razlika između Gardnera i stare teorije o formiranju naše Planete. Ta teorija govori da se to zgušnjavanje nastavilo sve dok Zemlja nije postala tečna u središtu. Prema Gardneru, ovaj scenario važi samo za velika svemirska tela, ponajpre sunca. Ali, to ne važi za tipične planete.) Drugi faktor je centrifugalna sila. I dok gravitacija nastoji da uvuče sav materijal prema centru, postoji i suprotna sila. Centrifugalna. Dvoboj dve prirodne sile ide do momenta dok se ne postigne balans. Prema Gardneru, on nastaje kad se formira sfera poluprečnika 8.000 milja. Dalje. Centrifugalna sila ima još jednu karakteristiku koju ne treba smetnuti s uma. Uzmimo primer vode u kadi. Okupamo se. Dignemo čep. Voda se prazni iz kade. Oko rupe se ubrzo stvori vir (vorteks): prazan prostor sa ubrzano-rotirajućim materijalom. Primenimo isti princip na našu Planetu u doba dok se stvrdnjavala. Na desnim rotacionim završecima (danas ih zovemo "polovima"), centrifugalna sila je bila značajno slabija nego na ekvatoru. Stoga je na ekvatoru ova sila zadržala čvrsti materijal u radijusu od oko 8.000 milja. Idući ka polovima bila je manje uspešna i kontrakcije su prestale 1.400 milja pred polarnim regionima. Zaključak? Prirodnim kompromisom naša Planeta je nastala kao šuplja lopta sa polarnim otvorima od 1.400 milja (2.000 kilometara)! I još dalje. Gardner tvrdi da je u samom centru ove lopte, proporcionalno mala središnja lopta ("unutrašnje sunce"). Između zemljine kore i centralnog sunca je raspoloživi slobodni prostor. Dokazi se ponovo naslanjaju na karakteristike centrifugalne sile. Naime, ona ne samo da je slaba na polovima, nego je slaba i u samom centru rotacije. (Setim se sedamdesetih, dođe Zdravka u posetu, mi upalimo gramofon na najjače, mama zatvara uši. Kad malo bolje pogledamo gramofon, primetimo da je u centru uvek bilo prašine. Okrenimo gramofon na "78" sve će se razleteti osim prašine u središtu rotacije. To je ta slaba centrifugalna sila.) Bazirano na njegovim studijama planetarne nebule kroz observatorijske fotografije, Gardner je zaključio:- Tvrdi Zemljin omotač je debeo oko 800 milja,
- Polarni otvori su oko 1.400 milja široki,
- Gravitaciono centralno sunce u planetarnom centru je prečnika 600 milja,
- Konstantni sudar toplog sa hladnim polarnim vazduhom izaziva stalnu pokrivenost polarnih otvora višeslojnim gustim oblacima.
- Dramatično poboljšanje klime što se više približava polovima,
- Bizarnost čuvene Aurore Borealis (reč je o "severnim svetlima"),
- Ekscentrično ponašanje kompasa približavanjem polovima.
- Dramatično povećanje biljnog i životinjskog sveta približavanjem polovima,
- Kamenje, drveće, prašina, polen i blato nađeni na vrhovima ledenih bregova,
- Anomalijsko ponašanje radio-talasa u polarnim regionima,
- Gravitacioni porast izmeren na polarnom vrhu, dovoljan da održava odvojenost slane i slatke vode,
- Čudna situacija sa severnim Eskimima, narodom sa unikatnim jezikom, čija oralna tradicija govori da su potekli iz toplih zemalja, još severnije, sa konstantnom dnevnom svetlošću,
- Dubina polarnog mora i jako južno strujanje na Arktiku,
- Perfektno očuvani sveži mamuti pronađeni u ledu.
* * * * * * * *
Devetnaestog februara 1947. admiral Ričard Bird je napustio bazni kamp Arktik i odleteo severnije. Godinama nakon toga ostala su nagađanja šta se stvarno desilo za vreme tog istorijskog leta i da li je admiral Bird zaista leteo "iza" Pola u Unutrašnjost i sreo naprednija bića koja su mu dala poruku za čovečanstvo. Uglavnom, po njegovom povratku u Vašington, 11. marta 1947. on je stavljen pod striktnu kontrolu medicinskog i vojno-bezbednosnog tima. Nije se oglašavao godinama. Bio je vojnik i ponašao se u skladu sa naređenjima. Iz njegovog, navodno, tajnog dnevnika i objašnjenja uz njega izdvajamo sledeće odlomke:"Tokom svog arktičkog leta od 1.700 milja 'iza' severnog pola, radiom je javio da je ispod video, ne sneg i led, već kopno prekriveno planinama, šumama, zelenom vegetacijom, jezerima i rekama… a na proplancima je zapazio čudne životinje koje su ga podsetile na mamute …"
U januaru 1956. admiral Bird je vodio još jednu ekspediciju, ovaj put na Antarktik i tamo je ušao 2.300 milja 'iza' južnog pola. Radio izveštaj iz tog doba kaže da je Bird izjavio da je "…naša ekspedicija otkrila ogromno neistraženo novo tlo … Oblast iza pola je središte velike nepoznanice..."
Za desetak dolara se, 45 godina nakon poslednjeg Birdovog putovanja, može naći u prodaji knjiga pod naslovom "Let do zemlje iza Severnog Pola - Skriveni dnevnik admirala Ričarda Birda". Centralni momenat knjige je sledeća priča:
"Želimo vam dobrodošlicu na našim prostorima, admirale", obratio mi se čovek kome se iskustvo ogledalo na licu. Sedeo je za dugim stolom. Sklopio je prste i nasmešio se. Govori tiho i nastavlja: "Pustili smo vas da uđete zbog vašeg karaktera i zbog toga što ste poznati na površini, admirale".
"Na površini?", zaustio sam.
"Da, vi ste u oblasti Ariane, u unutrašnjosti Zemlje. Nećemo odugovlačiti sa vašom misijom i otpratićemo vas uskoro natrag na površinu. A sada bih vam, admirale, želeo reći zašto ste ovde. Naše zanimanje za površinu je pojačano kada je vaša rasa eksplodirala prve atomske bombe nad Hirošimom i Nagasakijem. To je bilo toliko alarmantno da smo poslali naše letilice, 'Flugelrads', da istraže šta je to vaša rasa uradila".
(Ove letelice su letele uporedo i sa savezničkim i nacističkim avionima krajem Drugog svetskog rata. Obe strane su mislile da su ih poslale suprotne strane kao špijunske avione bez posade. Inače, ova tema se dosta koristila i na TV-u kao nerazjašnjena misterija iz prošlog velikog rata.)
"To je sada, već, istorija. Ali, dopustite da nastavim. Vidite, mi se do sada nismo nikada mešali u vaše rasne i varvarske sukobe. Ali, sada je drugačije. Vi ste ovladali određenim silama koje nisu za čoveka, atomskom energijom. Naši izaslanici su već poslali poruke silama vašeg sveta. No, one su se oglušile na naša upozorenja. Vi ste danas izabrani da budete svedok ovde kako biste se uverili da naš svet zaista postoji. Kao što vidite, naša kultura i nauka su mnogo hiljada godina ispred vaše rase, admirale".
"Ali, kakve to veze ima sa mnom?", prekinuo sam ga.
NJegove oči kao da su duboko prodrle u moj um. Nakon što me proučavao nekoliko trenutaka, odgovorio je: "Vaša rasa je dostigla tačku sa koje nema povratka. Neki od vas bi radije uništili čitav svet nego se odrekli vlasti i sile kojom raspolažu … Mi smo vas od 1945. pokušali kontaktirati, ali naši napori su dočekani agresivno… Na naše letelice ste pucali… Sada se, sine moj, priprema velika oluja u vašem svetu.
Nauka neće nuditi sigurnost. I sve može završiti u opštem haosu… Ovaj prethodni rat može biti samo uvod u drugi, mnogo opasniji. Odavde, to možemo sagledati mnogo jasnije nego vi… U daljoj budućnosti vidimo da će, iz vaše ruinirane civilizacije, izaći novi svet koji će potražiti sigurnost kod nas. Kada dođe to vreme, mi ćemo vam izaći u susret i pomoći oživljavanje vaše kulture i rase … Možda ćete, do tada, uvideti besmislenost rata i razaranja… i nakon toga, vaša nauka i kultura će se posvetiti izgradnji novog početka…
A ti se, sine moj, vrati na površinski svet sa ovom porukom".
Čini se da se naš sastanak ovim primakao kraju. Stajao sam za momenat kao u snu… ali, znao sam da je ovo bila stvarnost. Iz nekog razloga sam se naklonio, iz respekta, valjda. Moji divni domaćini, koji su me doveli ovde, ponovo su bili sa moje strane. "Ovim putem, admirale", pokazali su. Okrenuo sam se još jednom prema "učitelju". Blagi osmeh na drevnom licu. "Zbogom, sine moj", rekao je. Mahnuo je i naš sastanak je time bio završen.
Admiral Ričard Bird, legendarni istraživač Antarktika i južnog pola, navodno je, u svom dnevniku, pisao o poseti u unutrašnjosti Zemlje…
Da li je moguće da bi neka od planeta našeg Sunčevog sistema mogla biti šuplja? Naučnici odlučno odgovaraju: "Ne!"
I šta to znači "šuplja"? Par stotina kilometara radijusa ili nekoliko hiljada? Zar ne bi takva planeta kolabirala sama po sebi?
Da bi se odgovor posmatrao u drugačijem svetlu, pođimo od premisa astronoma. Ako pretpostavimo da je neka planeta, recimo Mars, šuplja, sledi poređenje sa Zemljom. Sa njenom masom i orbitalnim ponašanjem. Masa je određena različitim eksperimentima izvođenim na našoj matičnoj planeti.
Astronomi su polazili od premise da je Zemlja solidna, čvrsta masa. Ako bi Mars zaista bio šupalj, onda bi njegova masa bila smešno mala u odnosu na Zemljinu. Pošto ovo nisu mogli da potvrde, zaključili su da Mars nije šupalj. Niti bilo koja druga planeta ili mesec.
Obrnimo situaciju. Pretpostavimo da je Zemlja šuplja. U tom bi slučaju odstupanje bilo kog drugog nebeskog tela od Zemljine mase bilo bi uočljivo. Ali, ta diskrepancija ne postoji. Ergo, onda bi sve nama bliske planete i meseci trebalo da budu šuplji, jer im je orbitalno ponašanje u skladu sa Zemljinim. Priključimo seizmologiju diskusiji. Ona bi trebalo da potvrdi da li nam je planeta šuplja ili ne. I, u stvari, seizmologija decidirano tvrdi da centar Zemlje nije u čvrstom stanju. Standardna interpretacija je da mora biti u tečnom. Ali, da li je to samo interpretacija bazirana na netačno pretpostavljenoj masi Zemlje? Uostalom, rezultati bi bili vrlo slični i da postoji šupljina u centru Zemlje koja sadrži samo različite gasove.Venera
Još pre 110 godina astronomi su uočili sjajne "polarne kape". Pokušavali su da ovu pojavu vežu za godišnje sezone. Ali, bezuspešno. Venera se jednostavno ponašala drugačije nego sto se predviđalo (zašto li kažu da žene potiču sa Venere?). Pretpostavimo da je Venera šuplja i da ima "unutrašnje sunce". Ili, recimo, izvor nuklearne fisije u središtu planete koji, s vremena na vreme, izbacuje svetlost prema polarnim regionima osvetljavajući ih. Dr Barleta, jedan od direktora Sekcije za Merkur i Veneru Britanskog astronomskog društva pisao je početkom veka o ovom fenomenu. Slično je i sa trenutnim direktorom istoimene sekcije u istom Društvu koji već decenijama piše o ovom čudnom i retkom fenomenu. NJegovi naučni papiri upućuju na enormnu šupljinu unutar Venerinih polova.(Zemljin) Mesec
Astronomi već dugo u upotrebi imaju termin TLP (nepostojani lunarni fenomen). NJime se identifikuju bizarni fenomeni kod kojih gas, vodena para i raznobojna svetla izlaze na površinu iz unutrašnjosti Meseca. Objašnjenje? Ovo se smatra anomalijama, odstupanjem od "normalnog". Pretpostavimo da je Mesec šupalj i da ima neku vrstu atmosfere unutar, koja povremeno "curi" kroz otvore i tunele prema spolja, ka površini … da bi se vratila natrag silom gravitacije.Mars
Fenomen "polarnih kapa" na Marsu nije nepoznat široj javnosti. Poslednja izgubljena letelica (Mars polar lender) imala je zadatak da istraži dostupnost vode na polovima.Zemlja
1) Stali smo kod seizmologije. Zamislimo zemljotres - od epicentra se šire talasi koji se mogu detektovati. Da budemo precizniji: šire se kroz tvrdu masu, zemljinu koru. Zemljotres u Hjustonu se ne može detektovati na drugoj stani globusa – negde oko Indonezije. Razlog? U centru Zemlje nema kore, čvrste mase. I, naučnici kažu, centar Zemlje je tečan, a kroz tečnost se ova vrsta talasa ne kreće. Pristalice teorije "sečenih talasa" tvrde nešto drugo: Razlog je to što je centar Zemlje šupalj – ispunjen vazduhom i prostorom. A kroz njih se ovi talasi ne mogu kretati. 2) Slično je i sa teorijom "pulsnih talasa". Zvučni talasi se ne šire kroz prostor i vazduh, ali se savijaju (kreću), oko Zemljine kore (koja je nalik školjki). Oni izlaze, znatno oslabljeni, na drugu stranu. NJihova se putanja savija idući od površine ka unutrašnjosti. U jednom momentu, kada naiđu na šuplju unutrašnjost Zemlje, između 103 i 143 stepena, ne može se detektovati njihovo prisustvo. Oni talasi koji dosegnu izvan 143 stepena reflektuju se od površine. Ali su slabiji, jer su morali da putuju dvostruko brže zaobilazeći centralnu šupljinu. 3) Nadalje, naučna tvrdnja je da je veći pritisak što se više ide ka centru Zemlje. I zbog njega centar mora biti tečan i time se opravdavaju efekti gornje dve teorije. Ipak, prisetimo se naših časova fizike. Učili su nas da je centar gravitacije negde u središtu Zemlje. I pritisak se smanjuje sa dubinom kako se centar približava. Sve stvari postaju bestežinske zbog ubrzanja gravitacije u svim pravcima prema masi. Kako onda može da ima tečne usijane lave u centru planete ako nema pritiska da je izazove? 4) Verovatno glavni dokaz da je naša Planeta solidna, čvrsta masa je njena kalkulisana gustina. Ona je izvedena iz NJutnove gravitacione formule koji se koristio Kavendišovom gravitacionom konstantom. Ona daje Zemlji prosečnu gustinu od 5,5 gm/cc. Stene na površini Zemlje su gustine 2,7 gm/cc u proseku. Znači da bi se, idući prema unutrašnjosti, moralo nailaziti na sve gušći materijal. U proseku, gustine gvožđa ili 8,3 gm/cc. Matematički prosek (2,7 + 8,3 = 10,5 podeljeno sa 2 = 5,5). Vern Atkinson kaže: "… Kavendiš je napravio grešku u kalkulisanju svoje konstante jer tokom svog eksperimenta nije uzeo u obzir dva seta sile zakrivljene težine. I, umesto da rezultate raspodeli na dva seta, on ju je dodelio samo jednom i pogrešno odredio gravitacionu konstantu. Korigovana gravitaciona konstanta tako dobija vrednost od 1,38 umesto 5,5." Dalje mogu i sam da računam. Ako je gustina Zemlje na površini 2/7 onda se prema unutrašnjosti smanjuje. Pošto je gustina vode 1,00, sledi zaključak da je većim delom unutrašnjost Zemlje – šuplja! Jer bi tečnost i stene na površini bile znatno iznad očekivanog 1,38. 5) I, poslednji za danas, prilog zašto bi Zemlja trebalo da bude šuplja. Kod velikih zemljotresa ustanovljeno je da ona odzvanja kao zvono sa periodom od 54 minuta. To bi mogao biti i finalni dokaz da je Zemlja i šuplja kao zvono.* * * * * * * *
U sporadičnim, mističnim znanjima Tibeta koji ponekad dopiru do naših ušiju, posebno je mesto teorije Šambala. Ukratko, ona kaže: "Gaja je velikodušna i dobroćudna majka koja štiti svako od svojih stvorenja. Gaja je istovremeno i živo biće i ćelija makrokosmičkog organizma koje učestvuje u evoluciji, a koje mi nazivamo Bogom. Duboko ispod 800 milja zemljine kore, u središtu u kojem leži centar gravitacije, otvara se unutrašnja šupljina. Ona je osvetljena sa solarno-kinetičkom energetskom masom koja je 600 milja široka i emituje radijaciju. U susretu sa unutrašnjom atmosferom ona postaje svetlost, toplota i život. Šupljina je radijusa 5.800 milja i osvetljena je konstantnom, blagom, zlatnom svetlošću koja kreira tropsku klimu koja omogućava raskoš prirode. Gajini magnetni polovi se otvaraju u cikličnim udisajima od 24 sata na svakih šest meseci. Otvori dosežu 1.400 milja i predstavljaju dve od devet čakri (vitalnih centara) koje Gaja ima. Osnovna čakra je u planetarnom centru, unutar solarnog energetskog nukleusa koji iluminira Unutrašnjost. Ovde počiva Gajina kosmička moć. Sve sile materije, energije i dimenzije vremena/prostora ovde imaju izvor. Preostalih šest čakri su smeštene na ekvatorijalnim crtama, 60 stepeni jedna od druge. Svaka od njih označava različit aspekt Gajine egzistencije. Unutar zemlje živi veliki broj bića različitih kultura i tradicija. Oni se razlikuju i po različitom nivou životne frekvencije, koja opet zavisi od dostignutog evolutivnog stepena. Pojedine rase okupiraju gigantske pećine i podzemne prostore u Unutrašnjosti, komunicirajući jedni sa drugima preko tunela. Ovde se mogu naći neki čuveni gradovi naseljeni bićima sa površine koji su emigrirali u drevna vremena. Oni žive na mnogo višem nivou u poređenju sa ljudskom rasom, u perfektnoj simbiozi sa planetom i životnim realitetom. U podzemnim prostorima se nalaze i tajne baze vanzemaljskih grupa. Neke od njih su u kontaktu sa okultnim silama na površini zemlje, dok su druge u vezi sa Agartinim operativnim sistemom. Eterični grad Šambala je najviši izraz ove unutrašnje civilizacije koji vibrira na solarnim frekvencijama. Tu se kreativna ideja i astralni program za Gajin evoluciju razvija. Tu prebivaju i najstarija bića, na najvišim frekvencijama, koji poseduju Sunčevu gnostičku svest. Oni su prvi stanovnici Gaje i stvaraoci ljudske rase. Prethodno su došli sa Sirijusa, a još pre sa Oriona odakle potiče njihova dinastija…" Fenomen "severnih svetala", odnosno aurore borealis, se smatra anomalijom. Naučna objašnjenja o sudaru sunčevih čestica sa Zemaljskim gasovima je labava. Hipoteza o šupljoj planetarnoj lopti baca drugačije svetlo na ovaj problem…Pročitajte još:Izvor: dnevne.rs
