Pravda

Krajem novembra 2014. predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić istakao je u telefonskom razgovoru s predsednikom Vlade Moldavije Jurijem Leankom da Evropska unija „nije i ne može biti bauk za pravoslavne narode“. Da li je baš tako? Ili je onako kako je rekao Sveti Nikolaj Žički da je Evropa bez Hrista „Bela Demonija“? Zar čitava EU ne donosi antihrišćanske zakone koji razaraju svaku mogućnost življenja po Božjim zapovestima na nivou društva? Još 2011. objavio sam tekst „Porodica: odbrana i poslednji dani“. Povod je bio pokušaj žutokrakih da Srbiji kao zakon nametnu gomilu EU ludosti, od legalizacije homoseksualnih veza, preko izjednačavanja vaspitnog fizičkog kažnjavanja deteta sa zlostavljanjem, sve do surogatnog materinstva. Izgledalo je, posle svega, da je bezumlje, makar privremeno, zaustavljeno. Ali, ne lezi vraže! Sve se nastavilo i prošle, 2014, kada su EUrotičari bacili u javnost predlog Građanskog zakonika, i u njemu sve ono čemu se javnost protivila 2011. Tekst „Porodica: odbrana i poslednji dani“ može se naći na internetu, pa se tamošnja argumentacija i faktografija neće ponavljati. Ovoga puta nekoliko reči o antihrišćanskoj suštini predloženih zakonskih rešenja.

Novine u građanskom zakoniku

Ako se zakonik usvoji, žena i muškarac koji žive u vanbračnoj zajednici stiču prava i dužnosti kao i supružnici koji su venčani, a zajednica lica istog pola biće uređena posebnim zakonom, čime se jasno stavlja do znanja da će LGBT „brak“ biti legalizovan! Osim ove EU novine, Zakonik donosi niz novih predloga: ozakonjenje surogatnog majčinstva, zabranu fizičkog kažnjavanja dece, liberalizaciju usvojenja dece kad su u pitanju stranci... Tu su i druge novine, kao što je ozakonjenje eutanazije. Članom koji kaže da je „majka deteta žena koja ga je rodila, izuzev rađanja za drugog“ uvodi se u našu zemlju pojam surogatne majke. Ona ne sme to raditi za novčanu nagradu, ali joj troškovi održavanja trudnoće i rađanja mogu biti nadoknađeni. Ugovor o rađanju za drugog može biti zaključen između surogatne majke i supružnika i vanbračnih partnera. O čemu je ovde reč? O repaganizaciji Srbije, u skladu sa procesom repaganizacije Evrope. Ugledna ruska istoričarka, Natalija Naročnicka, u intervjuu koji je dala početkom 2014. svedoči dokle je došla Evropa sa svojim ratom protiv hrišćanskih vrednosti: „Reč je o ratobornoj postmodernističkoj ideologiji savremene libertarijanske elite Zapadne Evrope i Amerike u okviru koje se proglašava potpuna oslobođenost pojedinca od svakog tradicionalnog poretka stvari, bilo da je to verski, nacionalni, državni, istorijski, a sada već i biološki, odnosno Bogom date prirode“.

Kako je bilo pre hrišćanstva

U doba pre no što se hrišćanstvo raširilo svetom, postojalo je ritualno žrtvoprinošenje ljudskih bića; nisu to činila samo divlja kanibalska plemena nego i visokorazvijene civilizacije, poput majanske i actečke. Feničani su žrtvovali decu Molohu, a Grci i Rimljani su padali u ubilački zanos prilikom slavljenja Dionisa – Bahusa. U Sparti, novorođenčad koja bi se rodila sa telesnom manom, bila su nemilosrdno ubijana. U Rimu, otac je sa detetom invalidom mogao da učini isto. Došlo je hrišćanstvo, i tako nešto postalo je nezamislivo. Porodica se utemeljila na reči Hristovoj o neraskidivosti bračne ljubavi, i na reči Svetog Pavla da žene treba da poštuju muževe kao Crkva Hrista, a muževi da vole žene kao Hristos Crkvu, spremni da se za njih žrtvuju. U antičkoj Grčkoj, pederastija se smatrala uobičajenom: spartanski vojnici bili su vezani seksualnim vezama starijih i mlađih vojnika, a u demokratskoj Atini mladići su usluge učiteljima mogli da plaćaju seksom. Došlo je hrišćanstvo, i vratilo muževe ženama. Žene su svoja prava prvi put dobile sa hrišćanstvom; između ostalog, i pravo da imaju svoju reč kad je vaspitanje dece u pitanju. Pre Hrista, država je, u likovima svojih careva, bila obogotvoravana. Došlo je hrišćanstvo, i stavilo granicu vlasti. Kada se romejski car peo na presto, dobijao je od đakona Hrama Svete Sofije vrećicu prašine, da zna ko je i šta je. Čovek, zahvaljujući hrišćanskoj veri, više nije bio potpuno potčinjen državi. Prve bolnice u istoriji čovečanstva pojavile su se u „Vasilijadi“, monaškom predgrađu Kesarije Kapadokijske, i osnovao ih je Sveti Vasilije Veliki sa svojim monasima, u četvrtom veku posle Hrista. Dakle, osnove svega što nam danas izgleda najnormalnije i neotuđivo naše, hrišćanske su. Tako je, između ostalog, i sa pravom.

Hrišćanstvo i pravo

Temeljne poglede na odnos Crkve i svetovnog prava možemo naći, pregledno izložene, u „Osnovama socijalne koncepcije Ruske pravoslavne crkve“. Tu piše da je osnova državnih zakona je moralni zakon zapisan u ljudskom srcu (Rim.2,15 ); to jest, „pravo u sebi sadrži neki minimum moralnih normi koje su obavezne za sve članove društva. Zadatak svetovnog zakona ne sastoji se u tome da svet, koji leži u zlu, pretvori u Carstvo Božije, nego da se on ne pretvori u pakao“. Pravo je, doskora, uvek i svagda bilo utemeljeno na religioznim načelima (dovoljno je čitati studiju Fistela de Kulanža o antičkom gradu). Učenje o ljudskim pravima neodvojivo je od hrišćanskih temelja. U „Osnovama učenja RPC o slobodi, dostojanstvu i pravima ličnosti“ s tim u vezi stoji: „Pojedinačna prava čoveka ne mogu se suprotstavljati vrednostima i interesima Otadžbine, društva i porodice. Ostvarenje ljudskih prava ne treba da bude opravdanje za napad na religijske svetinje, kulturne vrednosti i osobenosti naroda. LJudska prava ne mogu biti povod za nanošenje nepopravljive štete prirodnim dobrima“. Kako Ruska crkva svedoči dalje, „u onim slučajevima kada ljudski zakon u potpunosti odbacuje apsolutnu božanstvenu normu i zameni je onom koja joj je suprotna, on prestaje da bude zakon i pretvara se u bezakonje, bez obzira na to u kakve pravne odežde je obučen“.

Patrijarh Kiril brani hrišćansku Evropu

Najvažniju poruku s tim u vezi poslao je ruski patrijarh Kiril prilikom dodele počasnog doktorata Univerziteta u Beogradu 2014. On je rekao da su se mnoge evropske države odrekle hrišćanskog identiteta, i to ne po volji svojih naroda. To se jasno videlo prilikom ogromnih protesta francuskog naroda, koji je ustao protiv legalizacije „homoseksualnih brakova“. Protiv nezadovoljnih Francuza je otuđena državna vlast slala policiju, koja je tukla okupljene i gušila ih suzavcem. Pored izjednačavanja Bogom blagoslovenog prirodnog braka sa naopakim vezama tzv. „LGBT populacije“, savremena Evropa nameće eutanaziju čak i za maloletnu decu, kao što decenijama proglašava utrobno čedomorstvo, abortus, za „pravo majke“. Sve se ovo desilo jer se evropsko društvo odreklo prioriteta vere. Patrijarh Kiril je istakao da primer sovjetskog sistema dovoljno govori kako se sve ruši kada se gradi društvo bez Boga i morala. Sada se nešto slično dešava u Evropi, u kojoj je „razgradnja hrišćanskog temelja evropske civilizacije dovela do sramnih pojava koje ne ugrožavaju samo moralnu harmoniju, nego i postojanje evropskog kontinenta“. Hrišćanima se u EU poriče pravo da društvenu delatnost motivišu sopstvenom verom. Vera se progoni iz javnog prostora, čak dotle da se od nekih zaposlenih traže da ne nose krstiće o vratu. Nepokorni se otpuštaju s posla, gone ih državni organi, oduzimaju im decu. Borbeni sekularizam napreduje koracima od sedam milja. Predloženi „Građanski zakonik“ u nas je deo tog procesa; on ratuje protiv hrišćanskih temelja srbske pravne države. Pogledajmo.

Surogatno materinstvo

U „Osnovama socijalne koncepcije Ruske pravoslavne crkve“, u odeljku koji se bavi pitanjima bioetike, piše: „Ako su muž i žena nesposobni za rađanje deteta, i ako terapeutski i hirurški metodi lečenja neplodnosti ne pomažu supružnicima, trebalo bi da sa smirenjem prihvate svoju bezdetnost kao poseban priziv. Trebalo bi da u sličnim slučajevima /.../ razmotre mogućnost usvajanja deteta uz obostranu saglasnost supružnika /.../ ʼSurogatno materinstvoʼ, tj. unošenje oplođene jajne ćelije u ženu koja nakon rođenja vraća dete ʼporučiocimaʼ protivprirodno je i moralno nedopustivo čak i u onim slučajevima kad se ostvaruje na nekomercijalnoj osnovi. Taj metod pretpostavlja rušenje duboke emotivne i duhovne bliskosti koja se između deteta i majke uspostavlja tokom trudnoće. ʼSurogatno materinstvoʼ traumira kako ženu koja nosi dete i čija se materinska osećanja gaze, tako i samo dete koje kasnije može doživeti krizu samosvesti“.

Legalizacija homoseksualnih "brakova"

Ruska crkva svedoči: „U savremenom društvu, diskusije o položaju takozvanih ʼpolnih manjinaʼ pokazuju tendenciju da homoseksualizam shvate ne kao polnu izopačenost nego kao jednu od ʼseksualnih orijentacijaʼ, koja ima jednaka prava na javno izražavanje i uvažavanje. Pravoslavna crkva polazi od nepokolebivog stanovišta da bogoustanovljeni bračni savez muškarca i žene ne može ni da se uporedi s izopačenim ispoljavanjima seksualnosti. Ona homoseksualizam smatra grehovnom pozleđenošću ljudske prirode, a što se prevazilazi duhovnim naporom koji vodi ka isceljenju i ličnosnom uzrastanju čoveka. Homoseksualne težnje se leče, kao i ostale strasti koje muče palog čoveka. /…/ Odnoseći se s pastirskom pažnjom prema ljudima koji imaju homoseksualne sklonosti, Crkva se istovremeno odlučno protivi pokušajima da se grešna tendencija predstavi kao ʼnormaʼ, a utoliko pre da se predstavi kao predmet gordosti i primer za podražavanje. Upravo zbog toga, Crkva osuđuje svaku propagandu homoseksualizma“.

Crkva o eutanaziji

Pravoslavna crkva kaže da je njeno poslanje da svedoči reč Božju: „Ne ubij!“( Izlazak, 20,13). „Zbog toga Crkva /…/ ne može kao moralno opravdane da prihvati sada već široko rasprostranjene u svetu pokušaje legalizacije tzv. eutanazije ili namernog ubijanja beznadežno bolesnih (uključujući i one koji to sami žele). [caption id="attachment_476892" align="aligncenter" width="625"] Etunazija (Foto: Jutjub)[/caption]   Molba bolesnika da mu se ubrza smrt ponekad je uslovljena stanjem depresije, koja ga lišava mogućnosti da pravilno proceni svoj položaj. Priznavanje zakonitosti eutanazije dovelo bi do umanjenja dostojanstva i izopačenja profesionalne dužnosti lekara, koji je pozvan da očuva, a ne prekrati život. ʼPravo na smrtʼ lako se može pretvoriti u pretnju za živote onih pacijenata za čije lečenje nedostaju novčana sredstva“.  

U odbranu porodice

Crkva brani porodicu od totalitarnog uplitanja države, i štiti pravo roditelja da vaspitavaju decu. Sasvim je jasno da predloženi „Građanski zakonik“, koji sa zlostavljanjem izjednačava svako, pa i najblaže fizičko obuzdavanje samovolje malog deteta (koja može imati za posledicu i samopovređivanje mališana), nema za cilj odbranu dece od roditelja – „zlostavitelja“, nego razaranje porodičnih veza, pretvaranjem dece u cinkaroše oca i majke, poput Pavlika Morozova, koga su u doba GULAG-a veličali zato što je otkucao svoje roditelje kao „državne neprijatelje“. A šta ide iza toga? Kao u naprednim EU državama: oduzimanje dece roditeljima, i predavanje istih na usvojenje, između ostalih, i „tolerantnim“ LGBT parovima. U Srbiji, u kojoj 37 000 ljudi godišnje umre više no što ih se rodi, „Građanski zakonik“ je, sa ovakvim predlogom, poziv na genocid. Ko će, ako je pod stalnom paskom države kao „zlostavitelj“ deteta, hteti da rađa decu? [caption id="attachment_476890" align="aligncenter" width="640"] Porodica (Foto: pixabay.com)[/caption]

Umesto zaključka

Treba verovati da će vrh Srpske pravoslavne crkve, preko svog Sinoda i Sabora, oštro reagovati na pokušaje da se zemlja Svetog Save pretvori u Sodom i Gomoru. Episkopi drugih Pomesnih crkava, od Grčke do Gruzije, već su tako reagovali, i potvrdili svoju odanost Hristu i Svetom predanju. U očekivanju ovakvog odlučnog stava, dužni smo da i sami svedočimo istinu, nasuprot EU ludostima zasnovanim na samoobmani.

Pročitajte još:Moramo krenuti u borbu protiv opšteg zlaPad Amerike

Izvor: Geopolitika