Pravda

Možda zvuči patetično, ali novinarstvo je život. Kao gluma, kao pisanje. Nije stvar izbora. To je nešto što radiš, zato što moraš, kaže Olja Bećković. Bio je to kraj intervjua s beogradskom novinarkom, dobitnicom ordena Viteza Legije časti, koju joj je pre nekoliko dana uručila francuska ambasadorka Kristin Moro. Dokaz da je Olja u pravu jesu dve stvari. Ovaj intervju uradili smo Prvog maja, kada se pošten svet odmara. Druga stvar je da je toga dana rođendan Olje Bećković. Voditeljka kultne emisije „Utisak nedelje” bila je vidno potresena kada je dobila francusko odlikovanje. Ona ni dan kasnije nije mogla da sakrije nelagodu da je Francuska jasnije i bolje razume, nego njena zemlja. – Ako mi Francuska dodeljuje orden Viteza Legije časti za moj profesionalni rad, za razvoj demokratije i slobodu mišljenja, a moja zemlja me proglašava neprijateljem, protivnikom vlasti i nekim ko nema pravo da radi i proglašava me kulturno-političkim radnikom, a ne novinarem, kako bih se osećala, osim – poraženo – započinje Olja. Ako se predsednik Nikolić potrese zbog ovih reči i odlikuje vas, da li biste prihvatili odlikovanje? Potpuno mi je besmisleno to pitanje. Mada znam odgovor, ali neću da vam kažem. Mislite li da ste zaista, kako ste jednom rekli, državni neprijatelj? Mislim da pripadam grupi najvećih prijatelja svoje zemlje. A da imam status državnog neprijatelja, u to nemam nikakvu dilemu. Kada je procurila u javnost čudesnim putevima vest iz francuske ambasade da sam dobila orden, i pre nego što sam i ja to saznala, jedan tabloid je to imao na naslovnoj strani, s veoma lucidnim naslovom „Udar Francuske na Vučića”. Jedan ministar izjavljuje da je time ozbiljno narušeno istorijsko srpsko-francusko prijateljstvo. I to ne bilo koji, nego ministar odbrane Srbije. Šta sam onda ja, ako ne državni neprijatelj? Mislite li da je Vučić ipak trebalo da dođe u francusku ambasadu kada su vam dodeljivali orden? Da li mu je bilo tamo mesto? Tamo mu mesto nije bilo, samim tim što nije bio. Kada su zabranili „Utisak”, Vučić se zadovoljio da kaže da on nema veze s tim. U tom trenutku samo sam tražila da po važećem ugovoru radim. To je sve. Ti ne možeš, kao jedan premijer, da kažeš – pitajte Grka, stranog vlasnika. Koliko ja razumem, koliko god da je taj Grk strani vlasnik, mora da se pridržava važećih zakona ove zemlje. Mislim da ne bi bilo ništa inteligentnije nego da se Vučić ili bilo ko iz te vlade pojavio ispred B92, da zajedno s nama traži da se poštuju zakoni Srbije. Izgleda da nema savetnika tog dometa. Ili, možda Vučić sam vuče medijske poteze za koje misli da su dobri, pa mu ne treba savetnik? Šta mislite o toj tezi? Koliko vidim, mi se naplaćasmo onoliko njegovih savetnika, ali ne znam čime se bave. Možda se s njim neko grubo šali. Dovoljno je bilo videti zasedanje vlade na onoj livadi na Tamnavi. Ali, ako Vučić vuče takve poteze, koje nazivate šaljivim, kako onda razumete činjenicu da on ima podršku 50 odsto biračkog tela? On može lagodno da kaže: „Baš me briga šta o tome misli Olja, ja imam 50 odsto”. OK. Prvi znak da tih 50 odsto možda ne postoji, mogao bi biti tolika želja za kontrolom medija. Po svemu sudeći, vi mislite da je sada stanje u medijima u Srbiji još gore nego kada ste izgubili emisiju na B92? Pođimo samo od „devedesetdvojke”, gde jeLJubica Gojgić, šta bi s „Insajderom”, koliko traje „Kažiprst”...? Gde je Danica Vučenić? Kako izgleda Studio B... I LJubica Gojgić odlazi na RTV Vojvodina. Moj utisak je da je proterana. Prvo s televizije na radio. Verovatno LJubica Gojgić ne zna jezike, poznato je da se ne razume u spoljnu politiku, sigurno je bilo ozbiljnih profesionalnih razloga za marginalizaciju takvog novinara. Imate li utisak da se zapravo promenio medijski poredak na kakav smo navikli. Nekada se mislilo da vlada cenzura kada su RTS, „Politika” i Tanjug zatvoreni za drugačija mišljenja. Ali, ako je „Politika” jedan od najliberalnijih dnevnih listova, a RTS i Tanjug korektno izveštavaju, može li se govoriti o takvoj cenzuri kada imamo provladine privatne tabloide i komercijalne televizije? Slobodan Milošević je svoju vlast i kult ličnosti krenuo da gradi preko „Politike” i RTS-a. Milošević je rekao: „Može da postoji Studio B i B92, ali ovo su dva uporišta koja ne dam”. Sve je zapravo isto, ali mi sada imamo vlast kojoj se najviše sviđa da promoviše svoju moć preko Pinka i „Informera”. Pitala sam Slavu Đukića šta to govori o nama, a on je rekao – to govori sve najgore. Mi sada imamo lidera koji, kao glavnu medijsku podršku, bira nekoga ko se ne opisuje pristojnim rečima. Hoćete da kažete da smo od dece komunizma, postali deca džiberizma? To ste vi rekli. Ukoliko ste u pravu, onda nismo mi stigli dotle, već oni. Kada ste već pomenuli Pink i Željka Mitrovića, uvek me zanimalo zašto mu niste uzeli velike pare, ako vas je već zvao da preselite „Utisak” kod njega. Mislila sam da ste inteligentniji. I ja. Ta zapitanost ne govori baš najbolje o vama. Da, tužna priča. Nego, mislim na sledeće. Moguće je da bi Željko, nakon prvih reklama „Utiska nedelje”, uzeo makaze i sam isekao struju Pinku. Ali, zašto niste rizikovali i napravili taj eksperiment? Zašto mi ne predložite eksperiment da se okupam u kanalizaciji i da vidim kako je? Zato što brinem o vašem tenu. Proteklih 25 godina svima je jasno da ne postoji šansa da budem ni ispred televizije Pink, a kamoli da uđem u nju. Kada govorite o tome da je sada situacija u medijima gora nego u doba Miloševića, niste li prestrogi kada preskačete doba vlasti Borisa Tadića. Tada je otpušteno poprilično kolega u nedeljniku NIN, potom nekoliko novinara u „Politici”. Donet je i drakonski Zakon o informisanju? Da, to je činjenica. Neki novinari su tada izgubili posao. Mene u principu nervira ta priča. Kad neko kaže da ovako nikada nije bilo, stiže komentar – u vreme Borisa Tadića su otpušteni novinari. U redu, smatrajte ovo sebičnim i uskim pogledom na stvari – Milošević me nije skinuo, Koštunica me nije skinuo, Tadić me nije skinuo. Vučić jeste. Svako može da proveri kako su izgledali moji razgovori i s Tadićem i s Đilasom. To nisu bili razgovori podrške! Boris Tadić nije hteo da dolazi u „Utisak nedelje” zato što je bio ljut na mene. S kim je bilo zanimljivije u studiju dok su trajale reklame „Utiska nedelje”? S Tadićem ili s Vučićem? A kome je zanimljivo da sedi u paklenoj mašini? To mi je bilo najteže. Kad su te emisije „jedan na jedan” i kad znaš da imaš četiri bloka reklama od po sedam minuta, nemaš strah od onoga što ide u program. Ali šta ćemo s onih sedam minuta? I kako je bilo u tih sedam minuta reklama? S Vučićem, recimo? Bilo je jezivo neprijatno. Od teških uvređenih ćutanja, do najbesmislenijih svađa. Kada ste se poslednji put čuli telefonom s Vučićem i prekinuli lične kontakte, mislite li, posle takvog iskustva, da novinari treba da očuvaju distancu s političarima takvog ranga i ne prelaze prag zvanične komunikacije, ulazeći u privatne kontakte? Nikada ranije nisam imala slično iskustvo. To nije inovacija koju sam uvela ja, taj običaj telefonskih poziva je uveo on. I nije zvao samo mene. Ja sam jedina koja je o tome progovorila. A to bi moglo da kaže najmanje deset novinara u Beogradu. Pošto sam ja progovorila, sada se pravi teza da smo mi imali neki privatan sukob. Nije bilo nikakvog privatnog sukoba. Ja sam njega zvala isključivo za to da nekome iz SNS-a odobri da dođe u moju emisiju, jer, kao što takođe svi znamo, a možemo da se pravimo da to ne znamo, niko od njih ne dolazi bez njegove dozvole.

Pročitajte još:Ziloti i ove godine uče decu „ratnim veštinama“Rakijada u Pranjanima: Kad se Srbi takmiče ko bolje pije (VIDEO)

Možete li da mi date jedan savet? Ako propadne konkurs za direktora RTS-a, a meni padne na pamet da se kasnije prijavim, da li bi mi pomoglo to što bih u svom programu razvoja insistirao da se „Utisak nedelje” emituje na javnom servisu? Da li bih imao šansi s tom idejom? Moj utisak je da je taj konkurs totalna farsa... Mislite li na to što politička i medijska čaršija tračari po Beogradu kako izbor za direktora RTS-a neće uspeti? Prosto mislim da niko ne može biti na čelu RTS-a ako se nije dogovorio s premijerom. I da ovo što se sada dešava znači da se on ni s kim nije dogovorio i da nije našao svog kandidata. Kada ga nađe, svakako to neće biti čovek s idejom da stavi „Utisak nedelje” u program RTS-a. Ako nije mogao da me izdrži na B92, kako bi me preboleo na RTS-u? Zašto? Postoji teza dobrog broja ozbiljnih novinara da je „Utisak nedelje” emisija od javnog interesa. Tijanić je imao tu ideju najmanje 10 puta. Ali ja to nisam želela ni tada da prihvatim. Zbog čega? Zato što je RTS po prirodi stvari, i što je normalno, provladina televizija i mislim da ne bih mogla da na RTS-u imam onu slobodu koju sam imala na B92. Šta vam je govorio Tijanić? Da li je mislio da možete imati slobodu na RTS-u? Tako je govorio. Ali, mene na B92 niko nije pitao ko mi je gost. Veran Matić nije znao ko su mi gosti pre gledalaca. Ja nisam naučila da imam urednika. U tom smislu sam veoma razmažena. I još nešto. Koliko god da sam imala svoje ime i jasan autorski rukopis, uverena sam kako bi, da sam završila na RTS-u, ljudi pričali – to pitanje joj je sigurno napisao Tijanić. On je bio previše jak da bi se pomislilo da on tu nije ugurao svoje prste. Šta je vaš utisak nedelje? Možete da pogađate. Šteta što niste poneli sa sobom Legiju časti. Jesam, ali ne na reveru. Izvor: Politika