Pročitajte još:Ratna reportaža: Kistanjski zarobljenikKako se srpski rulet igraRatna reportaža: BezdanicaNEBOJŠA JEVRIĆ: Krvavo srce u ustimaIzvor: Pravda/Nebojša Jevrić
Ratna reportaža: Pres centar
Ameri, Španci, Englezi, Italijani... BBS, CNN, „Tajm”, „NJujork tajms”, ZDF, Rusi... Novinari iz svih jugoslovenskih redakcija. Sjedim u prvom redu, pijan i bijesan. Prešao sam skoro dvije hiljade kilometara, od Gospića dovde, i stigao u vrijeme primirja. Primirja ko zna kojeg po redu. Drvenom olovčicom, veličine palca, ko fol nešto zapisujem dok Admiral priča... Na ratište nas puštaju samo u turama, sa vodičem. Admiral je ljut na mene. Uhvatili su me da bez dozvole noćijevam među borcima. Soba je zadimljena, toplo je, pretoplo, od reflektora... Sijevaju blicevi. Admiral je ljut zbog pitanja što sam ga neki dan postavio. Pitao sam ga zašto ne uzme ostrva u Koločepskom zalivu, pored kojih Hrvati prolaze brzim čamcima noću. Svi užurbano zapisuju odgovore a ja šaram olovčicom po šibici. A ja iz pljoske natežem. Admiral je ljut zbog moje uniforme, probušene na dva mjesta, skinute sa mrtvog ustaše, ljut je zbog kokarde na lijevom džepu, smeta mu moja brada. „Ima li još neko pitanja?” — pita na kraju. „Ja bih nešto pitao, gospodine (a on je drug) admirale.” „Izvolite!” „A zašto ne upotrijebite ona dva kanadera, sa aerodroma u Tivtu?” Admiral ne razumije pitanje. „Kako ne razumijete. Imamo ona dva kanadera u Tivtu, za gašenje požara. Oni imaju rezervoare za vodu. Te rezervoare jednostavno treba napuniti onim što iz budvanske kanalizacije izlazi. I onda sa fekalijama po dubrovačkim gosparima. Ne smiju izvan zidina od naših brodova, ne smiju na kopno od naših snajperista. Ima kod nas u Crnu Goru dosta govana. To treba iskoristiti. To nijesu borbena dejstva, a Dubrovčani bi se za nedjelju dana predali. Ove Šiptare, što su se tamo kao dobrovoljci upisali u zenge, ostavićemo da čiste ulice.” Major, načelnik pres centra, sikće kroz zube da će mi oduzeti akreditacije. 2. U pres centru Dejvid Bajnder, šezdesetogodišnjak, novinar „NJujork tajmsa” mijenja već šesto piće i pjeva: „Biće skoro propast sveta, nek propadne, nije šteta.” Primirje je. Čim je došao ovdje, Dejvid je dobio nadimak Dejo Krejzi. Upravo se vratio iz Dubrovnika. Deja Krejzija optužila je sekretarica gradonačelnika Dubrovnika da je srpski špijun, jer je rekao da govori srpskohrvatski. „Valjda hrvatski?” „Ne, srpskohrvatski”, rekao je Dejo Krejzi, koji po čitav dan pjeva: „Biće skoro propast sveta”. Iz Dubrovnika je donio metak od snajpera koji je razbio staklo na njegovoj sobi. „Nebojša!” „Reci, Dejo.” „Nebojša, rajter-fajter, vi ste izgubili ovaj metak. Evo, našao sam ga u svojoj sobi, pa vam ga vraćam.” Galebovi cijepaju kese sa smećem i nose u zubima krvave uloške. Pijano bratstvo ratnih reportera pjeva. „Tuđman je kurac”, kaže Roberto iz RAI uno, duo, tre, kvatro. „Roberto, zašto si ti pisala da si gledala kako srpski oficiri igraju fudbal sa glavama Hrvata? A čitav dan si pio sa mnom kod Zeke Božovića, u Andrićevoj kući. Front nisi ni vidio.” „Nebojsa, ti budes bila u iracko-iranski rat. A boli te kaco za Irakce i Irance. Iranci ti budu bili dali deset iladi maraka za jedna kucana slajfna protiv Irakci. Koliko se ti budes bila mislila da uzmes lova?” „Roberto, ja se ne mislila ni malo.” „Ni Roberto se ne mislila. Boli Roberta kurac za Irakci. Za Iranci. Za Serbi, za Rvati. Jebo Rvati, ustas, picka. Ali ne jebo pare. Konobar, pice za rajter-fajter, pice na Nebojsa.” Iza naših leđa počela je frka. Dejvid Bajnder, Dejo Krejzi, udario je Majstorovića, dopisnika „Večernjih novosti” iz Kotora. Majstorović je pijanom Bajnderu podmetnuo magnetofon. Pijansku žvaku Deja Krejzija Majstorović je objavio u „Novostima”. Kada je ušao, Bajnder ga je spucao pesnicom u glavu. Debeli, ćelavi dopisnik „Novosti” poletio je preko stola. „Ništa tužba, ja to kaubojski.” Sjedio sam za stolom i kucao tekst. Trebalo je nahraniti vječno razjapljene žvale klimakteričnih domaćica novom krvlju. Zadovoljiti napaljene žene, koje su dobile menstrualne odlive od trovanja dnevnom štampom. Cigaru sam stavio na plastični plinski upaljač od jednog dinara. I na cigaru sam zaboravio. Cigara je dogorijevala lagano, dok sam punio bjelinu hartije osakaćenim tijelima, razrušenim kućama, plastičnim kesama iz kojih se cijedio mozak, užasom, jer — vi ste to tražili, čitajte. Žar cigare je progorio plastični plinski upaljač. Pisao sam o borbama na Žarkovici, na Mokošici, na Brgatu. A onda je eksplodirao. Bacio sam se iza govornice, iz džepa izvadio bombu i izvukao osigurač. Kada je puklo pored mene, pomislio sam da su ustaše napale. Mali, ćelavi, debeljuškasti Italijan Roberto zagrebao je na vrata. Francuzu je ispao kompjuter. Švaba se bacio na tepih. Samo je Dejvid Bajnder spavao snom pravednika. 3. U pres centar, u opštini Herceg Novi, negdje u sam mrak stižu dvojica novinara iz Novog Sada. Uzortili se i raspituju gdje mogu da zaduže pancire. „Idite kod majora Jevrića, on je zadužen za pancire”, kaže im Savo Gregović, Ramiz Maniti, koji ima ratni špicnamet. „Oprostite, majore”, pitaju me zbunjeno, „gde možemo da zadužimo pancire?” „Za pancire ćemo lako”, kažem, „samo ne znam šta da vam radim za pancirne kape.” „Ništa, uzmi im mjeru, pa ćemo da naručimo da im naprave”, kaže Čabro, a Pavke Marin im mjeri prstima čelo, dok dvojica uplašenih novinara, prvi put na ratištu, stoje u stavu mirno. Ramiz Maniti im provjerava fizičku spremnost i tjera ih da puze kroz hotelski hodnik. „Kada idemo na front?” — pitaju. „Ujutru u četiri polazi helikopter. Budite na stadionu u četiri.” I dok u četiri mi još ločemo vino, dvojica nesretnika se mrznu na stadionu. Čekajući helikopter, koji neće doći da ih poveze na zadatak. Sutradan, kod prvog spaljenog restorana na Debelom Brijegu, petnaest kilometara od linije fronta, njih dvojica mole me da uđem unutra sa puškom, da me slikaju kao u konkretnoj akciji. Oni ostaju napolju, da me slikaju sprijeda. „Kako ćeš me slikati sprijeda, ako je akcija?” „Treba nam to, dramatika.” „A to, dramatika; nema problema, samo kažite.” Kada je burazer u havajskoj košulji krenuo da me slika, opletem mu Petu Betovenovu iz apovke iznad ušiju. Ta-ta-ta-taa-a. Tri kratka rafala i četvrti do kraja šaržera. Novinari popadaše u garež i krš ispred spaljene kuće. Zabili noseve u šut, i pište: „Šta je bilo? Šta je bilo...” „Ćuti, vidio sam ustaše preko puta.” Te večeri, u hotelu, svima pričaju kako su imali glave da izgube, i kako ih je „major Jevrić” spasio od sigurne smrti na — Debelom Brijegu. 4. Odmah poslije drugog Dnevnika u novinarskoj sobi zvoni telefon. Svakoga dana od medicinskog centra dobijamo spisak poginulih i ranjenih. Spisak onih koji su prebačeni u bolnicu podijeljen je na dva dijela. Na one koji su ranjeni i one koji su u bolnicu prebačeni zbog bolesti. Dopisnik TV Crne Gore iz Herceg Novog, greškom je pročitao čitav spisak zajedno. Poslije svakog Dnevnika, porodice ranjenih javljaju se da pitaju za svoje. Podižem slušalicu a uznemireni ženski glas kaže sa druge strane. „Ja bi ve molila da mi rečete šta je sa Perinom J. od oca Radula iz Šavnika? Oće li ni ranu preboljeti?” Gledam spisak koji stoji ispred mene na stolu. Ime momka za koga me pitaju nalazi se na spisku oboljelih. „Nije on, majko, ranjen. Greškom je njegovo ime pročitano. Prebačen je u bolnicu jer je dobio visoku temperaturu.” Žena ćuti, ništa ne kaže, a onda je čujem kako se obraća mužu, tamo negdje u Šavniku, na Durmitoru. „Nije ti on, fala Bogu, moj Radule, ranjen. On ti je dobio nekaku vatru, pa su ga zato stavili u bolnicu.” „Pi, pasje pogani! Pi, govneta! E, znao sam, bogami, da će me ta fukara obrukati.” „Ćuti, Radule, dijete nam je živo.” „Kako ćuti, meni će ljudi doći da mu rane čestitaju, a on tako.” Spuštam slušalicu i smijem se. „Šta je bilo, Nebojsa?” — pita radoznalo mali ćelavi Roberto, novinar RAI uno, due, tre, kvatro. „Ćićolina je imala spontani abortus, Roberto, Spontani.”
Bonus video
Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.
portala "Pravda" kao i TV produkciju.
Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:
PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.
Kolumne
Amerikanac a heroj? Kod Rusa i takvi postoje
Postoji jak po svom emocionalnom naboju i zastrašujući po svojoj dokumentarnoj istini film...
Galijašević: Bosna neće biti mirna dok u Sarajevu ne prestanu da od nje prave pašaluk
Ćeranić: Oni koji Dodiku u sarajevskom procesu rade o glavi mogli bi odgovarati za zloupotrebu položaja
Kad ruski ekonomista pročita Nikolaja Srpskog: Evropsko propadanje je davno predskazano
Vrhu Zapada je do mozga došla prosta mudrost: "Kada je ptica živa, ona jede insekte, ali k...