Pravda

Tvrdili su da će nepriznate republike nemirno visiti između Ukrajine (u čijem sastavu će formalno ostati) i Rusije, sa kojom će biti realno ekonomski povezane i na čiju podršku će se oslanjati. Pa su i lili, u skladu s tim, krokodilske suze nad sudbinom građana nepriznatih republika, koji ne mogu da odu na rad u Poljsku i na odmor u Tunis (to je krajnji san „evropskog izbora” stanovništva Ukrajine). Nedavno je na Fejsbuku bivša poslanica iz Partije regiona i aktivna javna ličnost, koja je podržavala borce u Donbasu, Jelena Bondarenko, ponovo govorila u tom smislu: da DNR/LNR ne mogu izbeći sudbinu PMR (Pridnjestrovske Moldavske Republike). Pa, moguće je da republike na Dnjestru i u Donbasu zaista očekuje zajednička sudbina. Ali, da li će to biti sudbina nepriznatih kvazidržavnih tvorevina? Ne verujem! Prve provokacije na granici između Ukrajine i Pridnjestrovlja počele su još s proleća 2014. godine, kada je pod izgovorom „zaštite od ruske invazije sa Zapada”(?!) počelo formiranje udarne grupe oružanih snaga Ukrajine (VSU), što je značilo pretnju zaleđu armije Pridnjestrovlja. Tada su, međutim, događaji u Donbasu zahtevali da se tamo skoncentrišu svi relativno borbeno sposobni delovi ukrajinske vojske koje su u blizini pridnjestrovske granice zamenile dobrovoljačke formacije svakakvih vrsta. Niska borbena sposobnost tih „bataljona” nije povećana nakon što su tokom vremena ti bataljoni uključeni u sastav Oružanih snaga Ukrajine ili u sastav Ministarstva unutrašnjih poslova (u nacionalnu gardu), tako da se za duži period vremena smanjila neposredna pretnja zaleđu prednjestrovske armije. Međutim, Kijev je tokom poslednjih nekoliko meseci ponovo aktivizirao neprijateljske akcije protiv PMR. Za sada je to izraženo u pokušaju da se blokira ruski vojni tranzit. U stvari, Pridnjestrovlje (okruženo moldavskim i ukrajinskim teritorijama) pokušavaju da odseku od svih spoljnih veza i da ga uguše u blokadnom obruču. Paralelno sa tim Kijev pokušava da ojača i vojno prisustvo u tom regionu. Zasad se govori o sistemima protivvazdušne odbrane, čije raspoređivanje u Odeskoj oblasti ne može imati drugu svrhu, osim napada na vazdušni most kojim bi Rusija mogla pokušati da obezbedi snabdevanje svojih blokiranih vojnih formacija (koje tamo štite skladšta sa ruskom vojnom opremom) i mirotvoraca u Pridnjestrovlju. Međutim, svaki sistem PVO treba da bude zaštićen odgovarajućim kontingentom kopnene vojske, tako da ukrajinska vojna grupa potencijalno može brzo da naraste. Ukupan odnos snaga u tom regionu ne ide u prilog Pridnjestrovlju i Rusiji. Armija Moldavije je inferiorna naspram vojske nepriznate PMR, ali se iza nje nalazi rumunski vojska, što iz korena menja odnos snaga. A sa ukrajinskim jedinicama u zaleđu, čak i ako su one ograničene samo na funkciju blokade, situacija postaje potpuno beznadežna. Ali, beznadežno samo u slučaju da Rusija pristane da skrštenih ruku gleda uništenje Pridnjestrovlja i ruskih vojnika u njoj. Slažete li se? Ne tako davno su se Sjedinjene Države i Sakašvilijev režim u Gruziji bili ponadali da Moskva neće reagovati na agresiju protiv Južne Osetije. Ali, prisustvo ruskih mirotvoraca, izloženih napadu, dalo je Rusiji besprekornu osnovu da se umeša u konflikt. Sa stanovišta međunarodnog prava, napad na vojsku države, legitimno prisutnu na bilo kojoj tački planete, smatra se napadom na samu državu. Uostalom, upravo to je razlog zašto SAD sada na teritorije svojih vazala, koji se graniče sa Rusijom (Gruzija, Estonija itd.), šalju svoje male kontingente. Samim tim Amerikanci jasno ukazuju lokalnim upravama da mogu kako god žele da provociraju Rusiju - jer će se u slučaju vojne reakcije ona suočiti sa američkom vojskom. Nisam siguran da će Amerikanci zaista dopustiti direktnu konfrontaciju svojih trupa s ruskom armijom, jer će tada morati da progutaju ili njihovo uništenje ili objavljivanje rata nuklearnoj državi. Umesto toga, oni će se, kao i obično, izvući. A što se tiče Rusije, njenu je poziciju još pre više od mesec dana, 20. aprila, objasnio ministar inostranih poslova Sergej Lavrov, izjavivši da će Rusija tretirati napad na svoje građane kao napad na zemlju. Naglašavam da ovde nije bilo reč o napadu na vojsku, već o napadu na građane. Region nije imenovan, ali nije tajna da je napad na ruske građane – što ne bi bio neposredni napad na teritoriju Rusije - sada moguć samo u Pridnjestrovlju, gde većina stanovnika ima ruske pasoše. Uostalom, blokada se, u skladu sa normama međunarodnog prava, takođe može smatrati vojnom agresijom i probijati vojnim putem. Šta će biti dalje? Setimo se presedana iz 2008. godine. Tada je Gruzija uspela da napadne samo Južnu Osetiju. Abhazija je bila ostavljena za kasnije. Ipak, upravo su abhazijske oružane snage ušle u borbu protiv gruzijske vojske, podržavajući svoje kolege iz Osetije. A Rusija je priznala obe republike, koje su do tada imale isti status kao PMR, DNR ili LNR (samoproglašene) i dotad ih je Rusija zvanično priznavala kao teritoriju Gruzije. Dakle, šta nam preostaje? Prvo, napad na Pridnjestrovlje nije moguć bez aktivnog učešća ukrajinske vojske (pa bilo to i u blokadnim operacijama). Drugo, takav napad, prema izjavi Ministarstva spoljnih poslova RF biće tretiran kao napad na Rusiju, jer bi, kao i u Južnoj Osetiji, to značilo napad na rusku vojsku (uključujući mirotvorce) i na ruske građane. Treće, niko ne može sprečiti DNR/LNR da pruže podršku Pridnjestrovlju, intenziviranjem borbenih dejstava na istoku. Četvrto, Rusija ima sve mogućnosti da razbije svaku grupu ukrajinskih oružanih snaga koja postavi blokadu na granici Pridnjestrovlja, a ako se pri svemu tome oformi i Odeska narodna republika, ili se u Moldaviji Gagauzi sete svojih snova o nezavisnosti - to će biti cena ovog procesa. Peto, abhazijsko-osetijski presedan svedoči o tome da ukoliko je Moskva uvučena u sukob, ona dalje ide do kraja i priznaje ne samo one koje su napdnuti (Južnu Osetiju), već i one koji su protiv te agresije istupili ( Abhaziju). Pa, ako su se mogle priznati dve republike na Kavkazu, zašto ne priznati četiri, pet, ili bilo koji broj u evropskom delu postsovjetskog prostora? Dakle, ako danas razmatramo moguća privremena rešenja, koja ne vode potpunoj likvidaciji rusofobskih režima - mada mislim da je vreme polumera prošlo - ne bih govorio o Pridnjestrovlju u Donbasu, već o Osetiji na Dnjestru (i svugde gde treba). U principu, kišinjevske vlasti i dalje imaju šansu na kraju ove avanture pobegnu sa delom teritorije Moldavije (ili bez nje) u Rumuniju, ali kijevski nacisti - nemaju gde da beže. I to je loša vest za novog guernatora Odeske oblasti Mišiku. Pamti on još reči na koje se Sarkozi u svoje vreme požalio: da je Putin još za Osetiju planirao da ga obesi*. A šta ako se nije šalio? * Mihail Sakašvili (Mišiko), bivši predsednik Gruzije, sada gubernator Odeske oblasti u Ukrajini. U vreme napada Gruzije na Osetiju, Vladimir Putin je navodno u razgovoru sa Sarkozijem obećao da će Sakašvilija obesiti za j..ca

Pročitajte još:LAZANSKI: Efekat KumanovoKonačna dehristijanizacija Srbije

Izvor: fakti.org