Pravda

Si­tan, vi­žljast mo­mak, ko­me su oči­ce igra­le kao na ulju, tam­no­put kao Ci­ga­nin, u elez­ze tre­ner­ci i sa dva pr­sta de­be­lim zlat­nim lan­cem oko vra­ta, do­nio mi je pred zo­ru nov­ča­nik u ko­me je bi­la no­vi­nar­ska le­gi­ti­ma­ci­ja i re­kao: „Mno­go do­bro ka­raš ove ko­mu­nja­re u no­vi­na­ma. Iz­vi­ni, bra­te, što smo ti ola­di­li nov­ča­nik.” Ne­đo Car ste­kao je ve­li­ku sla­vu u ja­nu­ar­skim de­mon­stra­ci­ja­ma kao čo­vjek ko­ji je raz­o­ru­ža­vao cr­no­gor­sku mi­li­ci­ju. Mi­li­ci­o­ne­ri su dr­ža­li je­dan dru­gog za opa­sa­če, i Ne­đo je skon­tao da mo­že da im po­ski­da pi­što­lje, a da mu ne mo­gu ni­šta. Ako je ko­ji od mi­li­ci­o­ne­ra i osje­tio ka­ko mu ski­da­ju pi­štolj, ni­je mo­gao da re­a­gu­je, jer ako pu­sti opa­sač svog dru­ga za ko­ji se dr­ži, pu­ći će ži­vi zid i pre­ga­zi­će ih ma­sa.

Čitajte na Pravdi kolumne Nebojše Jevrića:NEBOJŠA JEVRIĆ: Firer iz našeg sokakaNEBOJŠA JEVRIĆ: Uspešna žena

Ne­đa Ca­ra sreo sam po­no­vo ovih da­na na du­bro­vač­kom ra­ti­štu. Do­šao je kao do­bro­vo­ljac. Osta­će nam ze­mlja bez lu­pe­ža. Mno­go je onih ko­ji se u ži­vo­tu ku­nu „Slo­bo­de mi” do­šli na ra­ti­šte, tu­đu slo­bo­du da bra­ne. Sje­di­mo na ka­me­nu is­pred spa­lje­ne ku­će u Ko­na­vli­ma, a Ne­đo Car mi se ža­li. Ka­da su išli na či­šće­nje Ko­na­va­la, bio je u di­ver­zant­skoj gru­pi. Ka­že da mu ni­je pa­da­lo na pa­met da ula­zi u ku­će zbog vi­de­o­ri­kor­de­ra. „Kra­du oni ko­ji u biv­šoj Ju­gi ni­su ima­li mu­da za to. Ja zo­ljom u ku­ću. Ne­ću da raz­mi­šljam je li mi­ni­ra­na ili ni­je.” Ga­đao je ku­ću za ko­ju je mi­slio da je mi­ni­ra­na, sa sto me­ta­ra, zo­ljom. Ka­da su do­šli do ku­će, „pro­va­lio” je da sta­ra ku­ća ko­na­vljan­skog do­ma­ći­na ima du­pli zid. Ot­krio je, ali ni­kom ni­je re­kao. Su­tra­dan na­ve­če vra­tio se da iz­bu­na­ri štek. Da vi­di šta je to Hr­vat iz Ko­na­va­la iz­me­đu dva zi­da sa­krio. „Si­ne, slo­bo­de mi, vje­ro­vao sam da ću ga­ran­to­va­no da na­đem san­duk žu­tog, san­duk zla­ta. Ili bar dva tri ša­la­maj­se­ra.” „I šta si na­šao?” — pi­tam. Ne­đo Car va­di u pli­ša­no plat­no umo­ta­nu iko­nu Sve­tog Lu­ke, srp­sku iko­nu, ko­ja je tu, iz­me­đu dva zi­da, bi­la za­zi­da­na. Sve­tog Lu­ke što je, iz­me­đu ka­me­nih zi­do­va, to­li­ke go­di­ne pro­veo. Ko­na­vlja­ni su ne­ka­da bi­li pra­vo­slav­ci. Još i da­nas sla­ve pra­vo­slav­ni Bo­žić i lo­že bad­nja­ke. Pra­vo­slav­ni Bo­žić se u Ko­na­vli­ma zo­ve Sta­ri Bo­žić. Ka­da su osta­vi­li pra­vo­sla­vlje i pre­šli u ka­to­li­čan­stvo, ka­da su vje­ru pro­mi­je­ni­li, Ko­na­vlja­ni su za­zi­da­li svog sve­ca. Ne­đo Car i ja sje­di­mo na ka­me­nu u spa­lje­nim Ko­na­vli­ma. „Si­ne, je l’ bi mo­gao ovu iko­nu da mi uva­ljaš za ne­ku kin­tu? Je l’ vre­di če­mu?” „Mo­gu”, ka­žem, „ka­ko da ne mo­gu.” Sve­ti Lu­ka, Car i ja pi­je­mo opljač­ka­no ko­na­vljan­sko vi­no. Niz li­ce sve­ca se ko­tr­lja­ju dvi­je te­ške pi­ja­nač­ke su­ze.

Pročitajte još:Ratna reportaža: Bez­da­ni­caRATNA REPORTAŽA: Smi­jehRatna reportaža: PancirRATNA REPORTAŽA: Ži­vot žva­ka

Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić