Pravda

Sažetak

U radu autori polaze od teze da je srpski jezik – koji je prošao kroz više ciklusa dezintegracije i fragmentacije putem jednog dugotrajnog i manje ili više kontinuiranog procesa njegovog preimenovanja – verovatno i najbolji primer političke instrumentalizacije jezika i ideologizacije filologije. Upravo zato je u fokusu istraživačke pažnje kritička analiza reforme srpskog jezika koju je sproveo Vuk Stefanović Karadžić, i to pre svega u kontekstu njenih političkih izvorišta i proizvedenih političkih posledica. Ključni nalaz je da su te posledice bile dvojake prirode: prvo, produkovano je odvajanje srpskog od ruskog jezika i udaljavanje srpskog identiteta od svojih staroslovenskih korena; i drugo, stvorena je osnova za kasniju cikličnu dezintegraciju srpskog jezika i, time, samog srpskog nacionalnog identiteta.   Pitanja jezika i kulture uopšte spadaju u izuzetno značajna identitetska pitanja, jer se radi o posve specifičnim komponentama nacionalnog identiteta. Naime, te identitetske kategorije su važan element kako u etničko-kulturnoj identifikaciji, tako i u onoj građanskoj, političkog tipa. Već iz ovog je jasno da jezik i kultura imaju i vanredan politički značaj. Stoga i ne čudi što su često predmet političke manipulacije i (zlo)upotrebe u vidu njihove instrumentalizacije radi postizanja određenih političkih i nacionalno-etničkih ciljeva. Tako imamo, na prostoru Balkana posebno raširenu, pojavu preimenovanja jezika, obično uz njegovu kasniju rekonstrukciju i dogradnju, kako bi se stvorio dovoljan osnov nacionalne ili etničke diferentnosti i partikularnosti, a time i legitimnosti za redefinisanje identiteta i stvaranje novih nacionalnih i etničkih grupa, pa i njihovih posebnih političkih i državnih entiteta. Posledice takvih procesa ne ogledaju se, dakle, samo u čisto jezičkoj ravni, već su one, kako iskustvo pokazuje, neminovno i političkog karaktera. Pored dezintegracije jezika, produkuje se i politička, teritorijalna i nacionalna dezintegracija. Upravo je srpski jezik, koji je prošao kroz više takvih ciklusa dezintegracije i fragmentacije, možda i najbolji primer političke instrumentalizacije i ideologizacije filologije i samog jezika.  No sa sličnim ili istim izazovima i problemima suočavaju se i neki drugi jezici, čak i oni tzv. velikih kultura, poput samog ruskog jezika. Najnoviji slučaj Ukrajine takođe pokazuje kakvu političku krizu i kakve pogubne posledice može da izazove ta taktika pribegavanja političkoj instrumentalizaciji jezika. Iako postoje odlične naučne analize posledica jezičke reforme Vuka S. Karadžića, koje se reflektuju i na širem društvenom planu, van same oblasti jezika, pa time i na polju političkog, na te analitičke nalaze kreatori i sprovodioci politike ne obraćaju pažnju. Činjenica je i da su neki od tih radova objavljeni za vreme socijalističke Jugoslavije u crkvenim glasilima, koja nisu bila nešto posebno čitana u stručnoj javnosti, a samim tim ni uticajna, kako u struci, tako i u državnoj politici (može biti i usled propagande marksističkog ateizma i netrpeljivosti prema religiji). Međutim, činjenica je i to da je javnost „prećutala“ odličnu studiju Meše Selimovića Za i protiv Vuka, autora nevezanog za Srpsku crkvu. No to je odlika svih vremena, ne samo jugoslovenskih. Ipak, još tu je konstatovana suštinska kontroverznost koja prati ovu reformu od samog njenog početka: „Od prvih dana Vukove borbe za reformu jezika i pravopisa pa sve do našeg vremena, naučnici, pisci, kulturni radnici i političari uporno se opredeljuju i izjašnjavaju za Vuka i njegova shvatanja o jeziku i pravopisu, ili ustaju protiv njih“. I ništa! Kao da ta reforma poseduje neku čarobnu zaštitu otpornu na kritiku, glas razuma i logike. Meša Selimović rezimira svoju analizu Vukove reforme na sledeći način: „Mogli bismo navesti još prilično pisaca koji, sve do današnjih dana, i do ove, 1966. godine, protivureče Vuku, proglašavajući ga krivim za mnoge naše nevolje i muke s jezikom. A kad je tako, znači da postoji nešto u tom jeziku što nam ne da mira, što nas ostavlja nezadovoljnim stotinu godina posle Vuka, iako je od tog vremena mnogo štošta izmenilo i u jeziku i u literaturi“. To što Srbima ne da mira, kada je u pitanju Vukova reforma srpskog jezika, je dvojne prirode: prvo, što je njom srpski odvojen od ruskog jezika i ruske književnosti, a povratak nikako da započne; i drugo, što je dovela do dezintegracije samog srpskog jezika. Kada se posmatra odvajanje srpskog jezika od ruskog, može se primetiti da je tu suština problema upravo u onome što je markirao Platon Kulakovski: „Za istoričare ruske književnosti, delatnost Vuka Karadžića ima poseban smisao, jer od tog vremena slabe veze između srpske i ruske književnosti, i mesto uticaja ruske preuzima uticaj zapadnoevropskih književnosti“. Prvi pisac koji je među Srbe doneo zapadni uticaj bio je Dositej Obradović. Ali, kako je na jednom mestu istaknuto, „Dositej i njegovi sledbenici nisu originalni pisci. Oni su samo prenosioci kroz književnost zapadnih ideja u srpsku sredinu“.  Kada govorimo o potrebi obnavljanja veza između srpskog i ruskog jezika, kao i srpske i ruske književnosti, mislimo zapravo na značaj povratka svojim staroslovenskim jezičkim korenima. I mada smo, naravno, svesni da je danas nerealno vraćanje slavenosrpskog u svakodnevnu upotrebu, a posebno u formi zvaničnog i književnog jezika, smatramo da ipak postoje neki prikladni načini za njegovo oživljavanje, što bi značilo doprinos ne samo očuvanju tog jezičkog nasleđa i stare srpske tradicije i kulture, te razvoju svesti o starim slovenskim (rusko-srpskim) jezičkim vezama, već i podizanju postojećeg nivoa obrazovanja i opšte kulture u srpskom društvu. Na primer, jedan od mogućih načina za postizanje toga vidimo u uvođenju izučavanja ovog jezika u školske planove i programe, i to posebno u okviru društveno-jezičkog smera današnjih gimnazija. Jer, ako za taj nivo školovanja, izučavanje latinskog, kao danas „mrtvog“ jezika u govornom smislu, predstavlja standard, ne vidimo zašto to ne bi bio slučaj i sa slavenosrpskim jezikom. Kada je, pak, reč o fragmentaciji srpskog jezika, dovoljno govori već i podatak da su, posle osvajanja južnoslovenskog etničkog prostora, turski sulatni učili samo srpski jezik. Drugih jezika nije bilo.  Zatim, prilikom formiranja prve Jugoslavije, na tom prostoru postojali su samo srpski i slovenački jezik, uz snažne naznake afirmacije hrvatskog kao posebnog jezika. Slovenac Franc Miklošič, utemeljivač slovenske komparatine gramatike i univerzitetski profesor, je među Južnim Slovenima razlikovao samo tri jezika: srpski, bugarski i slovenački.  U socijalističkoj Jugoslaviji postojali su srpsko-hrvatski, slovenački i makedonski (do tada se u Makedoniji govorio srpski jezik). Kada se raspala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, uz njeno istovremeno razbijanje od strane Zapada, uspostavljeni su novi „samostalni“ jezici, i to isključivo na osnovu političkih kriterijuma. Tako danas imamo i hrvatski, onda bosanski , pa čak i crnogorski jezik (koji se još odrekao i ćirilice). Fragmentacija srpskog jezika time nije okončana. Ima najava da bi se mogao formirati i tzv. vojvođanski jezik, što opet otvara pitanje kako je ovo moguće. Upravo ova dva pitanja ne daju mira istraživačima kada je reč o Vukovoj reformi srpskog jezika. Stoga i sama tema zaslužuje ponovne osvrte i podsećanja, kako na stare, tako i na nove činjenice vezane za ovu reformu, sve dok se ne stekne snaga i podrška za uklanjanje destruktivnih sadržaja.

Zašto je došlo do reforme srpskog jezika?

Stara književnost, stvorena pod uticajem vizantijske, bila je pretežno bogoslovskog karaktera, a posle propasti srpske države, odnosno okupacije od strane Osmanlija, slabila je, da bi za vreme poslednjeg njenog predstavnika patrijarha Pajsija (1614–1647) spala na tanku žicu prepisivanja knjiga, i to uglavnom za crkvenu službu. Austrija je Srbe pozvala, posle njihovih ustanaka protiv Turaka i podrške austrijskoj vojsci, da se nasele na teritoriju pod njenom upravom, uz obećanje autonomije (život na jednoj teritoriji, vlastita uprava, crkvena i školska autonomija). Na drugoj strani, Evropa se u XVIII veku civilizovala i nije blagonaklono gledala na asimilaciju naroda (poštovani su jezik, vera i običaji kao glavna obeležja jednog naroda). Srbima je u to vreme Austrougarska počela da potura na ćirilici štampane knjige unijatskog sadržaja. Prisiljavani su da pređu na rimokatoličku veru, nije dozvoljeno otvaranje škola na srpskom jeziku i sve je tako usmeravano da su Srbi mogli da se školuju u rimokatoličkim bogoslovijama i vojnim školama (a da bi postali oficiri, uslov je opet bio primanje rimokatoličke vere). Sve ovo uticalo je na to da se Srbi obrate Sinodu Ruske pravoslavne crkve i zamole pomoć u učiteljima i knjigama. Ruski Sinod ispunjava srpsku molbu i dolazak ruskih učitelja i ruskih knjiga izaziva paničan strah austrijskih vlasti. Zvanično preuzimanje ruskoslovenskog jezika od strane Srpske pravoslavne crkve vezuje se za osnivanje „slavenske škole“, koja je u Sremskim Karlovcima počela rad 1. oktobra 1726. godine i čiji je prvi i tada jedini učitelj iz Rusije bio Maksim Terentjevič Suvorov. Četiri godine kasnije, 1730. godine, u Beču se rađa ideja o potrebi reforme i revolucionarne promene jezičkog stanja u Srba. Jer te godine ruskoslovenski jezik je i zvanično usvojen od srpske inteligencije, Srpske crkve i bogatijih slojeva društva kao književni, te se videla pretnja u mogućnosti da on postane jezik svih Srba u Austriji. Više puta Austrija, pod vidom pokušaja da uredi školsko pitanje u oblastima naseljenim Srbima, zakonskim aktima nastoji da potisne ćirilicu i slavenosrpski jezik iz srpskih osnovnih škola. Marija Terezija to prvenstveno pravda prosvetiteljskim razlozima, ali ih prepliće i sa političko-administrativnim, a da bi zapravo prikrila one verske prirode. Ona traži uvođenje „ilirskog“ jezika i „ilirske“ azbuke, odnosno, hrvatskog jezika i latinice. Poslednji pokušaj učinjen je krajem vladavine Marije Terezije (1779. godine; na slici iznad), kada je izdata naredba da se ćirilica ukine izvan Crkve i u školu uvedu „ilirski“ jezik i latinica. Tu odluku je povukao car Josif (1785. godine) zbog otpora Srpske pravoslavne Crkve i srpskog naroda.

Uloga Jerneja Kopitara u reformi srpskog jezika

Austrija napušta raniji metod – kako smo naveli, zbog otpora Srba i Srpske crkve – da zakonskim putem promeni jezičko stanje kod Srba. Ona sada traži čoveka koji će u redovima srpskog naroda pronaći pogodnog Srbina preko kojeg će, prema razvoju prilika, sprovoditi i, na kraju, sprovesti nasilnu promenu jezika kod Srba. Tu ulogu ona poverava Slovencu i vatrenom rimokatoliku – Jerneju Kopitaru (1780–1844; na slici ispod), čija uloga u reformi srpskog jezika još čeka temeljnu ocenu. Očigledno je da to nije bez razloga, jer je Kopitar nesporno bio veoma sposoban i obrazovan čovek i naučnik velikog formata i glasa. Uostalom, Jakov Grim ga ne bi uzalud nazvao monstrum scientiarum. Za Šafarika, on je bio „slovenski Mefistofel“, kojeg su u Pragu još zvali i Hofslavist.  Svakako da ove etikete imaju određene osnove. Naime, „na Balkanu su se stvarala žarišta slobode i napretka; u Pešti je izlazio Letopis Matice Srpske; Zagreb je postajao centar otpora mađarizaciji. Među inteligencijom u LJubljani budila se demokratska nacionalna svest. Česi i Slovaci išli su svojim putevima, a Poljaci su 1831. digli ustanak. Međutim, dvorski bibliotekar Jernej Kopitar jednako je sanjao o slovenskoj Austriji, čiji će centar biti u meternihovom, habzburškom Beču“. Odmah po dobijenom zadatku, Kopitar traži među Srbima čoveka sposobnog za ostvarenje ovih ideja i od 1809. godine sam proširuje i poboljšava svoje znanje srpskog jezika. Kada postane cenzor slovenskih knjiga u Beču (1819. godine), on će s više „prava“ i većim zalaganjem tragati za piscem koji bi sproveo već planiranu reformu srpskog jezika. Istovremeno, Kopitar podstiče ambicije Dimitrija Frušića i Dimitrija Davidovića i pomaže im da (1814. godine) pokrenu Novine serbske u „carstvujušćem gradu Vijeni“.  NJih dvojica, uz Stefana Živkovića Telemaha, Vukovog rođaka, i Kopitara, vode novinarsku politiku Srba u Beču, a delimično i u celoj Austriji. Dimitrije Frušić zalaže se za narodni jezik, i to zalaganje ide preko Kopitara. Posle članka Vuka Karadžića o propasti Prvog srpskog ustanka u pomenutim novinama, Kopitar je shvatio da je upravo Vuk taj Srbin preko koga će da ostvari svoje zamisli. U tom kontekstu, postaju jasnije i reči znamenitog srpskog filologa – Aleksandra Belića: „Teško je reći gde prestaje Vuk, a gde počinje Kopitar“. No upravo taj isti A. Belić, ali i neki drugi poznati filolozi, poput samog LJubomira Stojanovića, nisu bili dosledni u svojim stavovima, te su se od prvobitnog sledbeništva ideja Vuka Karadžića naposletku ipak priklonili (kao i uopšte značajan deo srpske intelektualne i političke elite), tada vladajućoj tzv. austrohrvatskoj ili Štrosmajer-Jagićevoj ideji jugoslovenstva (baziranoj na tezi o postojanju jednog, jugoslovenskog naroda koji govori jednim istim, zajedničkim jezikom). Stoga, ovde valja posebno naglasiti da sam Vuk, pak, nikada nije prihvatio tu austro-hrvatsku varijantu jugoslovenske ideje, odnosno tezu o zajedničkom srpsko-hrvatskom jeziku. S druge strane, Kopitar je bio i venčani kum Vuku kada se ovaj oženio Nemicom Anom i venčao u Rimokatoličkoj crkvi 16. januara 1818. godine  (što znači da je Vuk, u najmanju ruku, primio uniju). Evo i na koji način je Kopitarova reformska taktika delovala: „Da bi pridobio zvaničnu Austriju, Sedlnickog i Meterniha, za svoje ideje, Kopitar je napregnuo sve snage. U pismu Vrhovnom policijskom zvanju on je nastojao da ubedi nepoverljivog Sedlnickog kako Vuk u osnovi samo koristi Austriji i njenim političkim ciljevima. Po Kopitarevom shvatanju, kao otvoren neprijatelj pravoslavnih klerikalaca i ruskog uticaja na Srbe, boreći se za novu srpsku književnost, Vuk 'nenamerno i nesvesno radi isto tako u korist Austrije'. Austrija treba da dozvoli Vuku da pokrene u carskoj Vijeni srpske novine novim pravopisom: one bi približile pravoslavne i katolike, odvojile ih od Rusa i suzbile uticaj 'Letopisa' i novina koje izlaze u Srbiji starim pravopisom i nalaze se pod ruskim političkim uticajem“. Carska vlada u Beču Jerneju Kopitaru je postavila zadatak da prilikom tzv. reforme srpskog jezika moraju da budu ispunjeni sledeći osnovni zahtevi: 1) izbor jednog od mogućih dijalekata narodnog jezika za književni jezik Srba; 2) reforma ortografije; 3) prevod Svetog pisma na novi književni jezik; i 4) izdavanje bukvara, gramatike, rečnika i leksičkih spomenika koji bi svedočili o leksičkom blagu i mogućnostima novog jezika.  Upravo to potvrđuje i Jovan Skerlić kada piše: „Od Kopitara proizlaze tri glavne Karadžićeve jezičke i pravopisne reforme: narodni jezik kao književni jezik; fonetski pravopis; usavršavanje grafike“. Vuk Karadžić je 1813. godine iz ustaničke Srbije, koja je težila da se oslobodi iz turskog ropstva, došao u Beč – prestonicu Austrougarske monarhije. NJegov dolazak u Beč do sada nije potpuno ni zadovoljavajuće objašnjen. Zašto baš u Beč, u žižu, u jedan od najznačajnijih tadašnjih evropskih centara? Samo zato da nauči nemački jezik? Šta je trebalo da radi u Beču? Na sva ta pitanja još nema ubedljivih odgovora. Duhovni stvaralac Vuka Karadžića bio je Slovenac Jernej Kopitar, vatreni rimokatolik i carski poklonik. Kopitar je bio Vukov mentor. Kao redaktor slovenske rubrike u Wiener allgemaeine Zeitung-u, on je pozvao Vuka „k recenziranju slovenskih knjiga“, čim je pročitao njegov članak o ustanku. Na osnovu čega su usledili taj neočekivani poziv i to poverenje, kao u priči? Vuk tada nema nikakva iskustva u tom poslu i jedva da išta zna osim srpskog jezika. Upravo, dakle, zbog jezika. Vuk je bio čovek kakvog je Kopitar čekao, kada se Mrkalj izgubio. Zato to nije samo Vukova nego i Kopitareva, odnosno austrougarska državna reforma srpskog jezika. Taj Jernej Kopitar, koji je „iz svojih razloga“ preokrenuo istoriju srpske kulture, mogao je dati sigurnosti i samome Vuku, koji je uvideo koliko je jezik, prostonarodni jezik – i to baš onaj kojim on govori, kojim govore seljaci u njegovom Tršiću – značajan uvaženom naučniku.

Obračun Vuka sa Vidakovićem

U to vreme među austrougarskim Srbima književni jezik je bio slavenosrpski, kojim je pisala i govorila tadašnja srpska elita. Taj jezik Vuk je hteo da zameni narodnim jezikom, pri čemu je iz odlučivanja o tome morao da „eliminiše“ njihov glas i uticaj. Predstavnici slavenosrpskog jezika bili su Lukijan Mušicki, Milovan Vidaković (na slici ispod) i Jovan Hadžić. Vuk ih je sve na veoma grub i, možemo reći, čak primitivno-politički način „uklonio“, ali je i sam kasnije prilikom prevoda Svetog pisma na srpski odstupio od principa svoje reforme i narodnog jezika. Najgore je od pomenute trojice prošao Vidaković, koji je bio znameniti srpski romanopisac, književnik. Vuk je na njega krenuo 1815. godine, kada je u Novinama srbskim objavio recenziju na Usamljenog junošu, u kojoj je omalovažio ovo delo. U polemici sa Vidakovićem Vuk nije obraćao pažnju na istinske vrednosti dela, već se ustremio na ličnost pisca, proglašavajući ga „rđavim piscem“, a to je obrazložio navedenom cifrom zlatnika za koju je junak prodao neku zemlju. Naime, glavni junak LJubomir u delu kaže da je prodao neku zemlju za 5.000 dukata, a za te pare u stvarnosti je mogao kupiti pola Hercegovine; zatim, primedba je bila i na onaj deo gde je junak klekao pred ikonostasom i molio se Bogu (što pravoslavci ne rade) itd. Prema Meši Selimoviću: „Ova recenzija, jedna od najbezobraznijih u našoj književnosti uopšte, malo govori o književnom kvalitetima romana uopšte, i ta dimenzija, Vuku prilično strana i izvan njegova interesovanja, apsolvirana je u nekoliko opštih rečenica. Vuk kritikuje moral, nepoznavanje narodnog života, tuđe literalne uticaje, neumerenost piščeve fantazije, ogrešenje o faktografsku tačnost, napokon jezik u kojem ima dosta slavjanskih reči i oblika“.  Vuk je Vidakovića u recenziji čak nazvao budalom, magarcem i drugim pogrdnim rečima. U svakom slučaju, Vuk je odbio čitaoce od Vidakovića, te je ovaj ostao bez novca i kasnije umro u siromaštvu. Vukova reforma jezika ima svoju političku pozadinu. Građanski jezik (slavenosrpski) bio je jezik građanskih vojvođanskih staleža i on je zapravo trebalo da postane književni jezik svih Srba. Međutim, od 80-tih godina XVIII veka austrijske vlasti tražile su da prostonarodni ili ilirski jezik, koji se upotrebljavao u književnosti katoličkog dela srpskog naroda, postane srpskim književnim jezikom. Tu su, dakle, srpske vladike i sveštenstvo videli nameru Beča i Rimokatoličke crkve da sve Srbe iz Monarhije prevere i ponuda prelaska na narodni književni jezik prepala je Srpsku pravoslavnu crkvu u Austrougarskoj. Zato su umni ljudi tog vremena, a posebno mitropolit Statimirović, uporno nastojali da narodnom jeziku daju značaj žargona, kojim se treba služiti u obraćanju „prostom“ narodu, dok je, prema njihovom mišljenju, književni jezik mogao da bude samo slavenoserbski, „koji se približio osobinama slovenskog ili našeg starog, najčistijeg jezika“. Tako je ruskoslovenski, kao jezik obrazovanih klasa, zamenjen građanskim slavenoserbskim jezikom, čiji je najznačajniji predstavnik bio Milovan Vidaković. U raspravi i sukobu između Vuka i Vidakovića, arbitrirao je „patrijarh i otac slavistike“ , uvaženi češki naučnik Dobrovski, i to je u naučnom pogledu možda i ključni momenat u svemu. Na Vidakovićevu molbu da presudi (u sukobu sa Vukom to je bio njegov jedini mudar i spretan potez), Dobrovski – postavljajući pitanje da li u književnosti treba da bude Dorfsprache ili eine edlere Sprache – kaže: „Meni se ne dopada da se Srbi spuste do seljačkog jezika. Mora biti i otmenijeg jezika za uzvišenije predmete. Valjalo bi, idući srednjim putem, stvoriti stilus medius ('srednji slog'), koji bi se približavao i starom crkvenom i delimice razgovornom jeziku“. Arbitriranje je ispalo u korist Vidakovića i slavenoserbskog jezika. Kada se Vuk obračunavao sa Jovanom Hadžićem ili pak sa Lukijanom Mušickim, kao i slučaju Milovana Vidakovića, nije primenio naučne argumente, već nipodaštavanje (naučni argumenti ne šokiraju). Vuk je bio „strašni megdandžija“, kritičar „teške ruke“, čija „bezobzirna, uništavajuća reč“ uvek „izaziva strah i pokopava žrtvu“ – kako ističe Selimović ovu osobinu Vuka Karadžića. Vuk je vodio jezičku revoluciju u kojoj je bio važan cilj, a ne to kolika je žrtva. Vidaković je, zahvaljujući Vuku, bio uništen, ali se ovaj na to nije ni osvrnuo. Naravno, i Vuk je bio napadan, odnosno etiketiran, na primer, kao: „hromi antihrist“, „agent rimske propagande“, „plaćenik koji pomaže da se Srbi pounijate“, „izdajnik koji hoće da ih odvoji od zaštitnice Rusije“, „slepo oruđe Kopitarovo“ itd.

Vukova jezička revolucija

Sve napred rečeno govori u prilog teze da je autentičnost Vukove reforme zapravo jedan običan mit. Evo kako se to objašnjava u tekstu koji se bavi ovim, kako je tu formulisano, „Karadžićevim ustankom“: „Kada govorimo o našem narodnom jeziku, gotovo uvek polazimo od netačne činjenice, od mita, da je pravopisnu i jezičku reformu započeo i prvi formulisao Vuk (Vukova reforma izvođena je u periodu od 1814. do 1847. godine). Učinili su to, međutim, drugi pre njega, sa manje ili više doslednosti i odlučnosti, jer Vuk nije pao s neba, već je došao posle mnogih (bez obzira što je njihov uspeh bio delimičan ili nikakav), preuzevši ideju koja je postojala i davši joj neslućeni zamah i društveno-politički značaj, pretvorio je u određujuću misao i realnu snagu epohe, u zavisnosti od intenziteta kojim je rasla snaga i istorijska uloga naroda.“ Vuk je zapravo glavne ideje preuzeo od Save Mrkalja, koga je takođe podržavao Jernej Kopitar. Mrkalj svoju misiju nije završio i na kraju se zbog pritiska predstavnika Srpske pravoslavne crkve iz Austro-Ugarske odrekao svog dela i mentalno razboleo. Umro je na neuropsihijatriji. Vuk je bio psihološki jak i bezobzirni „revolucionar“, koji se i nije osvrtao na naučno utemeljene argumente. Tako su njegova obrazloženja, odnosno argumenti za napuštanje slavjanskog jezika više bili politički nego naučni. Za Vuka je slavjanski jezik „veštački, uglađen, jer (je) završen, ukočen jer (je) izdvojen, kanoniziran jer služi manjini, višoj klasi“, kao da ova (ili elita) nije deo naroda. Ipak, prilikom prevoda Novog zaveta na srpski jezik, sam Vuk odstupa od svoje reforme, budući da u narodnom jeziku nije imao dovoljno pojmova da izrazi duh Pisma. Sam kaže da je uneo 49 slovenskih reči, 47 staroslovenskih i 84 reči koje je sam „iskovao“. Neiskvaren narodni jezik je siromašan i jezik Vukovog prevoda Novog zaveta nije naš narodni jezik. Upravo kod prevoda Novog zaveta Vuk je odstupio od svoje ideje o prostonarodnom jeziku, primenivši onaj srednji put, to jest „srednji slog“ ili „srednji stil“, koji je u svim javnim raspravama odbacivao, a koji je najugledniji slovenski filolog Dobrovski u arbitraži sa Vidakovićem preporučio. Vuk je brzo radio i nametao svoje stavove. Za samo četiri godine od prve zbirke prostonarodnih pesama Vuk je izvršio gotovo sve pripreme za glavni svoj udarac: izdao je drugu potpuniju zbirku narodnih pesama; štampao prvu gramatiku; krenuo u otvorene, oštre polemike sa tada najčitanijim romansijerom koji piše na slaveno-serbskom, Milovanom Vidakovićem; po kratkom postupku je rešio i sva preostala pitanja azbuke; da bi najzad, u saradnji sa Kopitarom, koji se s razlogom smatra i koautorom, završio Srpski rječnik. Zanimljiv je podatak da nije uslišena molba Lukijana Mušickog (na slici iznad) da bar u naslovu ovog dela stoji srbski kao etimološki trag izvornog imena nacije kojoj Rječnik pripada. Potom je 1827. godine objavljen i Vukov Prvi srpski bukvar mada će se dosta kasnije ispostaviti da ovo ipak nije bio prvi bukvar kod Srba. No s pravom je rečeno da je u Rječniku iz 1818. godine „formulisana Vukova jezička i pravopisna revolucija“. Sem prvog cilja – rušenja vladajućeg poretka u književnosti, to je značilo i raskid sa jezičkom i književnom tradicijom srpskog naroda. Kopitar je dosta toga uradio za Vuka i uz pomoć Vuka. Tako je nametnuo, najpre Vukovim sledbenicima, a onda preko njih i narodu mišljenje da je Vuk izmislio takozvano zlatno pravilo „piši kao što govoriš“. Ta formula je Adelungova (Johann Christoph Adelung), ali nju veliki nemački filolog nije primenio u svom čuvenom rečniku niti je u bilo kojem od jezika velikih kultura fonetski pravopis mogao da zameni etimološki. Načelo da se piše kao što se govori previđa između ostalog kompleksnu činjenicu da svako ne čuje isto svoj jezik. Od brojnih primera koji bi pokazali i drugu stranu tog savršenog pravila), ovom prilikom može se ukazati samo na jedan, i to ukratko. Reč je o velikoj nevolji do koje je dolazilo zbog izvršene zamene jata (ъ). Sem fatalnog „raskola u jeziku“ kojim pišu Srbi, jer su i grafički podeljeni na ekavce i ijekavce, doslovna zamena jata, prema dijalekatskim osobenostima, sprečila je mogući proces postepenog ujedinjavanja i samog govora ljudi istog jezika, jednog istog naroda.

Vuk i Srpska pravoslavna crkva

Uobičajeno je da se za početak „srpske revolucije“ vezuju dva događaja iz prvih godina, odnosno decenija XIX veka: oružani ustanak protiv osmanske vladavine, poznat kao Karađorđev, i borba za novi književni jezik i pravopis, ili tzv. Karadžićev, tj. „Vukov ustanak“. [37] Ne može se u naše dane biti ekskluzivistički orijentisan ili za Vuka ili protiv Vuka, nego se mora biti istovremeno i za i protiv Vuka. Biti za Vuka značilo bi biti za tumača narodnoga duha i narodnih stremljenja, branioca izražajne snage i čudesne lepote živog narodnog jezika, konačnog ostvaritelja zamisli Save Mrkalja i mnogih drugih o uprošćavanju srpskog pravopisa, neumornog sakupljača usmenog narodnog stvaralaštva i verodostojnog svedoka života i običaja našeg naroda „sva tri zakona“. S druge strane, protiv Vuka znači biti protiv romantičara i ekstremnog narodnjaka, koji za „narod“ priznaje samo „Srblje po selima“, jednostranog zastupnika jednog jedinog narečja kao mogućeg srpskog književnog jezika, protiv onoga koji nema dovoljno osećaja za celinu naroda i njegovog jezika, nedovoljno obrazovanog i nedovoljno skromnošću i trezvenošću ukrašenog osporavatelja ne samo celokupne srpske književnosti i učenosti njegovog doba već i vascele veličanstvene srednjovekovne i novije srpske književnosti i kulture pre njega; dakle, protiv onog koji nema čula za tradiciju, za istorijski kontinuitet i kulturni identitet svoga naroda, nedovoljno kritičnog i nedovoljno dalekovidog usvojitelja tuđih misli i zamisli. [caption id="attachment_482225" align="aligncenter" width="650"] Mitropolit Stefan Stratimirović (Foto: galerijamaticesrpske.rs)[/caption] Ako se Vukovo nasleđe želi izjednačiti sa celokupnim crkvenim i jezičkim nasleđem našeg naroda, onda ga, kao takvo, ne možemo prihvatiti. Vukovo nasleđe jeste, doduše, ogromno i od izuzetnog je značaja u istoriji naše književnosti i kulture uopšte, ali to, strogo uzevši, nije crkveno nasleđe. Dalje, Vukovo nasleđe nije istovetno ni sa jezičkim nasleđem srpskog naroda: ono prvo je samo deo ili etapa ovoga drugoga. Vekovi dele Vukovo doba od Svetoga Save, oca srpske književnosti, i od doba svetih Ćirila i Metodija, otaca opšteslovenske, pa i srpske, pismenosti i kulture; a i nas, evo, već gotovo dva veka dele od Vukovog doba. Vuk nije začetnik nego nastavljač, genijalni da, ali ipak samo nastavljač. Vuk nipošto nije prihvatao bilo kakvu vrednost tadašnjeg književnog, „slavenoserbskog“ jezika, iako on, objektivno uzevši, nije bio ni mrtav ni potpuno izveštačen jezik, već je to bio jedan standardni jezik obrazovanih slojeva srpskog društva u Austrougarskoj – „građanski jezik“ koji je bio „čistiji negoli crkveni jezik“ (Teodor Janković Mirijevski). U krajnjoj liniji, ako jezik kojim „govore Srblji po selima“ jeste narodni jezik, onda i jezik kojim se u isto, Vukovo vreme služe „sva prosvećenija duhovna i svetovna lica u svome opštenju“, osobito po gradovima, takođe predstavlja narodni jezik.  Ali Vuk, kao dosledni protivnik evolucije, a pristalica i stegonoša ili „čelovođa“ revolucije, ide i znatno dalje: ne odbacuje samo stari crkveni slovenski jezik, koji beše već prilično prilagođen živom govornom srpskom u formi „slavenosrpskog“ jezika, nego odbacuje i srpski koji je prožet ili obogaćen starim, crkvenoslovenskim nasleđem. Drugim rečima, ne odbacuje samo mitropolita Stratimirovića (na slici iznad), Dositeja Obradovića, Milovana Vidakovića, nego odbacuje i Gavrila Stefanovića Venclovića, Lukijana Mušickog, pa delimično i posredno i samoga NJegoša, čiji jezik u Gorskom vijencu – da i ne govorimo o Luči mikrokozmi – nipošto nije bio „čisti prostonarodni“ jezik. [caption id="attachment_482230" align="aligncenter" width="650"] Petar Petrović NJegoš (Foto: Vikipedija)[/caption] Irinej Bulović otvoreno ističe ono što je poznato, a niko nije hteo javno da kaže: „Mislim da Vuka, bez obzira na njegovu veličinu i na njegov doprinos našoj kulturi, ne možemo nazvati nastavljačem misije Srpske pravoslavne crkve.“

Zaključak

Imajući sve ovo u vidu, možemo zaključiti da ostaje otvoreno pitanje nije li Vukova reforma, pored sve nemerljive blagotvornosti, možda u izvesnom smislu zaustavila i na drugu stranu obrnula srpsku književnu misao, odbacivši apsolutno jezik i stil „slavjanskih pisaca“. Bilo je, čini se, u njihovom izrazu više uslova za dubinu i za tajanstveno, dakle, za emotivno, nego što ih je mogao imati racionalni jezik Vukov. [caption id="attachment_482222" align="aligncenter" width="650"] Vuk Karadžić (Foto: Vikipedija)[/caption] Srbi Vukovu reformu još uvek nisu prevazišli, te ona i dalje razara kao i kad je stvorena. Ta dvojnost Vukove reforme – „za prosti narod“ i protiv pravoslavlja i Rusije – još traje i seje otrovne plodove. Nevukovski jezik, međutim, sačuvan je u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i može se reći da je upravo Crkva odbranom jezika i pisma bila na liniji odbrane tradicije i zaštite svog naroda. Ona je odbranila sveti bogoslužbeni jezik Božijih knjiga i tako ovim i budućim naraštajima sačuvala misterije vere, bogopoznanja i svetih tajni. Vukova pojava nije slučajna, već je ona delo austrijske tajne politike i diplomatije, sračunate na to da Vuk bude taj čovek koji će jezički udaljiti Srbe i Ruse i tako Srbe uključiti u austrijske Slovene, kako bi se potom oni okrenuli protiv Rusa, pošto bi prethodno verovatno bili pounijaćeni i porimokatoličeni, a time i otrgnuti od svojih viševekovnih pravoslavnih korena i tradicije. Stoga i nije neko iznenađenje to što se ovakve ili slične intencije i danas, skoro pa sasvim otvoreno, ispoljavaju u politici nekih zapadnih zemalja prema Srbiji i njenim evropskim (ili čak evroatlantskim) integracijama. Na drugoj strani, pojava Evroazijskog saveza i želja naroda da se oslobodi okova evroatlantista otvaraju i pitanje jezika i kulture. Na žalost, u Moskvi ovo ne shvataju i nema adekvatne reakcije na jezičku i kulturnu politiku uopšte na prostoru bivše Jugoslavije. U vremenima kada su Srbi strahovali za svoj identitet, posebno religiozni i nacionalni, približavali su se Rusiji. Kada bi, pak, Rusija bila slaba, a uticaj zapadnih centara moći u Evropi rastao, Srbima su se nametale reforme koje su prevashodno imale za cilj udaljavanje Srba od Rusije. Prema naučnim saznanjima, reforma srpskog jezika koju je izveo Vuk Karadžić, a podržala Austrougarska u liku Jerneja Kopitara, radi – slobodno možemo reći – redefinisanja srpskog identiteta, te formiranja kod Srba ideologije austroslovenstva i uslova za njihovo pokatoličavanje, omogućila je kasniju destrukciju srpskog jezika, kako u smislu onemogućavanja razvoja jezičke kulture nekog višljeg nivoa, tako i u smislu same jezičke dezintegracije, sa ne tako malim posledicama i na političkom polju. [caption id="attachment_482221" align="aligncenter" width="650"] Vuk Karadžić (Foto: Vikipedija)[/caption] * Rad je nastao u okviru naučnog projekta „Demokratski i nacionalni kapaciteti političkih institucija Srbije u procesu međunarodnih integracija“ (179009), koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. Iz knjige „Unija – politika Rimokatoličke crkve prema pravoslavnim Slovenima“, priredio dr Zoran Milošević.

Pročitajte još:Šta znači biti RusKOSOVO: Ilustracija onoga što čeka zapadnu Evropu u bliskoj budućnosti!

Izvor: Borba za veru