Pravda

LJudi čije su kuće sagrađene na parceli koja je vlasništvo porodice Barjaktarević su zemljište dobili od građevinske firme „Ratko Mitrović“ još davne 1959. godine. Međutim, kada je firma privatizovana ona je i prestala da plaća zakup za zemljište, a stanovnici naselja su prvi put o tome obavešteni još 2008. godine, od kad se vodi spor između firme i vlasnika parcele. Od tada je četvoro starijih stanovnika preminulo od pretrpljenog stresa. „U ponedeljak se javio naš advokat i rekao nam da se spakujemo i iselimo“, priča kroz suze mlađa žena. „Moja majka je penzioner, prima 12 000 dinara penzije, ja nemam posao! Gde da idemo mi sada? Čitav život sam provela ovde, tu sam se rodila, odrasla. Ova vlast je od nas napravila socijalne slučajeve. Ionako smo jedva živeli šta sada da radimo?“ Bakica sedi ispred porušene kuće, u naboranim rukama steže crvenu platnenu torbu i ćuti. Niz lice joj teku suze. Pitamo je ima li koga, ne odgovara, nema snage, sve što je godinama sticala – za dan je nestalo. „Ima ćerku i unuka. Svi mi imamo nekoga ali nemamo kud. Ostaviše nas bez ičega.“ Na pitanje mogu li kome da se žale oni odgovaraju pitanjem: Kome? „Nema gde nismo bili. Svi sažaljevaju slučaj i šetaju nas u krug od kancelarije do kancelarije. Godinama plaćamo porez za ovo, svi imamo regularne priključke, vlasnički list, uredno plaćamo struju, komunalije, predali smo i zahtev za legalizaciju i to je sada u toku. Kad država treba da uzme pare od nas – tu je, kad im trebaju glasovi tu su. Naprednjaci su visili ovde non stop dok je bila predizborna kampanja, sad ne možeš da dođeš do njih. Sve smo uložili u ovo“, govori mlađa devojka, a komšija se nadovezuje: „Gledam Sinišu Malog pre neki dan grli nekog Roma, kaže podelili 60 stanova. Danas najavljuju izbeglicama dodelu stanova. Pazi nemam ja ništa protiv nikoga, ali šta ću ja. Šta sam ja u ovoj zemlji? Bio sam i na ratištu, sve sam prošao, kad trebam državi moram da budem tu, a kad meni treba pomoć šetaju me po šalterima i sažaljevaju slučaj. Imam bre dvoje dece, ženu, majku, gde da legnem večeras da spavam?“ [caption id="attachment_482785" align="aligncenter" width="650"] Naselje radnika „Ratko Mitrović“ (Foto: Vaseljenska TV)[/caption] Dečica se skupila oko stola u podnožju dvorišta i jedu na otvorenom, bake i deke šetaju, ostali pakuju ostatak stvari u kamione, gde će i kuda će ne znaju. Oni ne postoje za režim, oni samo brojke. [caption id="attachment_482783" align="aligncenter" width="650"] Naselje radnika „Ratko Mitrović“ (Foto: Vaseljenska TV)[/caption] „U ponedeljak sam zvao sve žive medije, svi su obećali da će doći. Znaš ko je došao – jedna devojka iz Kurira koja nije mogla i da prođe od policije. Hej dva kombija puna policije, okružili su naselje, niko nije mogao da priđe. Pa nismo mi kriminalci, nismo mi ništa ukrali, u svom živeli – oni su kriminalci što su nam oduzeli sve što imali. Hoće da nam voze stvari u magacin i još kažu: ali pazi, svaki dan košta! Isele nas i još nam naplate. Ovo ljudi nigde nema“, govori Miomir Terzić, i dodaje: [caption id="attachment_482792" align="aligncenter" width="650"] Naselje radnika „Ratko Mitrović“ (Foto: Vaseljenska TV)[/caption] „Napisali u Kuriru da su srušene udžerice. Pa pogledajte, molim vas pogledajte, je l` se udžerice prave od blokova, kakve crne udžerice ovo su sve kuće, tvrda gradnja. Niko neće da me primi na stan sa decom. Kažem juče da ću da idem i spavam pred opštinom, oni mi kažu dođi ali ćeš posle da nastaviš da spavaš u stanici milicije.Evo komšija se juče preselio u jedan stan, gazda došao i kaže: Ja mislio vi ste studenti, izvinite ali ne izdajemo parovima sa decom, na drugom mestu ista priča. Sad se treći put seli. Boli me ovakav odnos moje države prema meni, boli me što sam ništa a sve sam joj dao“, završava Terzić. Imao bi još što šta reći, dodati, požaliti se, i on i svi ostali stanari, ali zaista kome?!

Pročitajte još:Država više novca daje za NVO, nego za naukuPonovo se pokreće priča o regionalizaciji Srbije!

Izvor: vaseljenska.com