Pravda

Do­šao je umje­sto ka­pe­ta­na, br­ka­te mom­či­ne ko­ji je uvi­jek išao is­pred svo­je voj­ske. I na Rav­nom po­gi­nuo. Sil­na je to je­di­ni­ca bi­la. Mom­ci sa Dur­mi­to­ra kao da su za gar­du bi­ra­ni. Uvi­jek pr­vi u ak­ci­ja­ma či­šće­nja, pr­vi u pi­ću, či­me su se po­no­si­li, kao i svo­jim rat­nim ju­na­štvi­ma, po­sljed­nji u iz­vla­če­nju. Ma­li pre­pla­še­ni ka­pe­tan pi­sku­ta­va gla­sa, pr­vi put na fron­tu, čim je do­šao u je­di­ni­cu za­bra­nio je ra­ki­ju. Tra­žio je da se bri­ju sva­ko ju­tro. Da ša­to­ri bu­du ured­no za­teg­nu­ti. Da vra­te pe­to­kra­ke na ka­pe i po­ski­da­ju cr­no­gor­ske ka­pe tro­ji­ci gu­sla­ra ko­ji su bi­li sa nji­ma. Ka­pe­tan Ža­bac mla­ta­rao je du­gim tan­kim ru­či­ca­ma, pri­je­tio voj­nim su­dom zbog opljač­ka­ne ra­ki­je, zbog ne­ras­pre­mlje­nih kre­ve­ta. Ne­sreć­ni ka­pe­tan Ža­bac svo­je pr­vo va­tre­no kr­šte­nje je do­ži­vio ka­da su mu Ba­nja­ni za­pu­ca­li iz­nad gla­ve, „lo­ve­ći” ne­vi­dlji­vog snaj­pe­ri­stu. Za­bio je gla­vu u her­ce­go­vač­ki krš, a iz ra­sje­če­ne usne po­te­kla mu je krv. „Sreć­ne ti ra­ne, ju­na­če!” — ve­ke­ta­li su za njim.

Čitajte kolumne Nebojše Jevrića:Nebojša Jevrić: Lako je naučiti životinju

Ža­bac je sa­mo frk­tao, pri­je­tio da će ih sve pred voj­ni sud i za­pi­si­vao ko­li­ko je ko ra­ki­je la­pio, ko­li­ko ko pr­šu­ta u je­di­ni­cu do­nio. Ku­va­ri su te ve­če­ri, u na­pu­šte­nom se­lu, ki­lo­me­tar od fron­ta, u po­lu­sru­še­noj ku­ći, na­šli tro­ji­cu na­mr­tvo pi­ja­nih do­bro­vo­lja­ca ka­ko spa­va­ju. Na­šlje­ma­la se bra­ća ra­ki­je i po­spa­la. Na ka­pa­ma ni­su ima­li ozna­ka, ni do­ku­me­na­ta kod se­be. Iako su zna­li da se ra­di o Sr­bi­ma, da ih na­u­če pa­me­ti, br­kaj­li­je iz Žap­če­ve če­te ih po­hap­se i po­tje­ra­ju pre­ma šta­bu. Ka­ko ne­ko da tr­ke­lji­še ku­će na nji­ho­voj te­ri­to­ri­ji. Na pu­tu pre­ma šta­bu, dok su vo­di­li uhap­še­ne do­bro­volj­ce, ve­za­ne li­si­ca­ma, na­le­tje­li su na Žap­ca. „Ko su ovi?” „Tro­ji­ca hr­vat­skih mu­po­va­ca, uhva­ti­li smo ih is­pred na­ših po­lo­ža­ja, dru­že ka­pe­ta­ne. I vo­di­mo ih u štab.” „Do­bri ste vi, do­bri mom­ci. Do­bri. Pred­lo­ži­ću vas za na­grad­no. Ne­go, vra­ti­te se vi u je­di­ni­cu, a njih tro­ji­cu će­mo ja i šo­fer da od­ve­de­mo do šta­ba.” „Ra­zu­mi­je­mo, dru­že ka­pe­ta­ne! Ra­zu­mi­je­mo, dru­že, dru­že, dru­že!” Raz­drn­da­nom pra­šnja­vom dža­dom vo­zio je ka­pe­tan Ža­bac tro­ji­cu pi­ja­nih do­bro­vo­lja­ca. I već je vi­dio no­ve čvar­ke, već vi­dio se­be u ma­jor­skoj uni­for­mi, ka­ko ra­por­ti­ra ad­mi­ra­lu Jo­ki­ću. Sje­dio sam u šta­bu sa bez­bjed­nja­kom ka­da je, sav na­du­ven, sav va­žan, Ža­bac ušao sa za­ro­blje­ni­ci­ma. „Zna­te, pri­la­zio sam im po­la­ko sa le­đa... On­da smo ih ja i mo­ji mom­ci za­sko­či­li. Bi­li su na­o­ru­ža­ni do zu­ba”, pri­čao je u Ko­man­di, po­ka­zu­ju­ći na tro­ji­cu pri­ve­de­nih. „To su pro­fe­si­o­nal­ci. Vje­ro­vat­no pla­će­ni­ci. Mo­lim te, no­vi­nar, da me po­sle sli­kaš sa nji­ma.” Oba­vje­štaj­ni ofi­cir je za­gle­dao „zen­ge” ko­je je Ža­bac do­veo. „Zen­ge” su se je­dva su­zdr­ža­va­le da ne puk­nu u smi­jeh. „Si­pac, ma je­si li ti to Si­pac!” — vik­nuo sam. Do­kle mi­sliš da te ja sa ro­bi­je ču­pam?” Sip­ca, Ci­ga­ni­na iz Ma­rin­ko­ve ba­re, ko­ga su u Go­spi­ću hap­si­li zbog ukra­de­nog te­le­fo­na, opet su ve­za­li li­si­ca­ma. „Si­pac, bra­te, Si­pac, srp­ski do­bro­vo­ljac. Is­pri­čaj ka­pe­ta­nu ka­ko sam klao usta­še po Go­spi­ću, ma­mu im usta­šku je­bem. Ka­ži im ko­me je Gi­ška na ra­me­ni­ma iz­dah­nuo. Ko je spa­sio Di­vo­se­lo. Re­ci im, slo­bo­de ti, nek pu­ste Sip­ca srp­skog do­bro­volj­ca.” „Šta si tra­žio, Si­pac?” „Go­ble­ne, bra­te, go­ble­ne. Evo po­gle­daj. Sve ću to na bu­vlja­ku da tap­nem — ži­va lo­va, ži­va lo­va. To­ga se Cr­no­gor­ci ni­su sje­ti­li. Ži­va lo­va”, po­na­vlja Si­pac i va­di is­pod blu­ze go­ble­ne, iz­va­đe­ne iz ra­mo­va, umo­ta­ne u rol­nu. U smi­je­hu ko­ji je za­tim na­stao, ni­ko ni­je ni pri­mi­je­tio ka­ko se ka­pe­tan Ža­bac iz­gu­bio i ku­da je iza­šao.

Pročitajte još ratnih reportaža:RATNA REPORTAŽA: Ne­đo Car i Sve­ti Lu­kaRATNA REPORTAŽA: ZlatoRatna reportaža: Bol­ni­ca u Me­lji­na­ma

Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić