Pravda

Kako je svečana izjava izvinjenja data u Podgorici, u vreme kada vlasti u toj bivšoj jugoslovenskoj republici grozničavo nastoje da promene svest naroda Crne Gore o NATO-u, pretpostavljamo da je gospodin Stoltenberg, zapravo, nagovoren da se izvini. Što je grandiozan uspeh Crne Gore, jer nagovoriti generalnog sekretara NATO-a na takvu izjavu jeste kolosalan diplomatski uspeh. Još da je Stoltenberg prozborio i koju o kršenju međunarodnog prava, o ratnom zločinu protiv mira, o zabrani pretnje ratom, što je sve povezano s agresijom NATO-a na SR Jugoslaviju 1999, rekao bih da je generalni sekretar hrabar Norvežanin. Ali što da on poteže pravne kvalifikacije kada to ne čine ni domaćini. A ne čine, jer žele u članstvo alijanse – koga treba moliti ne treba ga ljutiti To je još jedan dokaz da političari i mediji žive u jednom svetu, a javnost u drugom i da između njih više i ne postoji veza. Moj glavni prigovor Stoltenbergu jeste da se prekasno „probudio“, mogao je svoje izvinjenje, i kao pojedinac, da izrazi mnogo ranije. No, onda ne bi postao generalni sekretar NATO-a. Ali, i vlastima u Podgorici izvinjenje s takvog mesta ranije nije ni trebalo. Zapravo, zakletva i izvinjenje su na Zapadu skoro svete stvari, pravi simboli, kao ćurka u SAD, stubovi zapadnog sistema. Pri tome nikakvu ulogu ne igra da li je onaj koji je izgovorio zakletvu, ili izvinjenje, ateista, ili pak uopšte i ne veruje u jedan tako svečani čin. Pošto u svetu politike postoje prepredeni lažovi i dobroćudne lažovčine. Jedna anketa u SAD, pre 15 godina, pokazala je da oko 90 odsto Amerikanaca priznaju da redovno lažu. Kada je DŽimi Karter, pre nego što je izabran za predsednika, obećao da nikada neće slagati američki narod, pametni senator Frenk Čerč iz Ajdaha je rekao: „Ovaj negira samu istinsku suštinu politike.“ Jedan od glavnih kritičara Bila Klintona zbog skandala sa Monikom Levinski, tada 74. godišnji Henri Hajd, koji je u Senatu strogo zastupao optužbe protiv Klintona, ukeban je takođe u seksi skandalu. Hajd se pravdao da je to bio mladalački greh. Kada se dogodio taj mladalački greh imao je 45 godina. Ispao je smešan. I ovo izvinjenje u Podgorici da nije tragično, bilo bi smešno... Ko će nagovoriti Stoltenberga da se izvini i u Beogradu, tek ćemo da vidimo. A ko će da nam plati štetu nanetu te 1999. to ni Đekna ne zna. Možda je Amerikanci upravo plaćaju kroz isporuke vojnih vozila „hamer“ Vojsci Srbije, 19 novih vozila su nam donirali. To je već druga isporuka „hamera“. Hvala Pentagonu. Videli su šta su nam Rusi nedavno poklonili od vatrogasnih i specijalnih vozila, pa su sada i oni požurili. Nije loša ta utakmica, poklone jedni, pa onda odmah poklone i drugi. Istina, voleo bih da je reč o ozbiljnijim borbenim sistemima, pre nekoliko dana sam sanjao da su nam Amerikanci donirali eskadrilu polovnih F-16, a Rusi odmah PVO sistem S-300. Sanjao sam, ili otputovao kroz vreme... Amerikanci, odnosno NATO, godinama nam ne dozvoljavaju da vratimo radar na Kopaonik, nikako da vazdušnu zonu bezbednosti, uz administrativnu liniju s Kosovom, „relaksiramo“, to jest da se to ukine. A partneri smo, potpisali smo IPAP sporazum. Stvarno ne razumem zašto nas tako s nepoverenjem tretiraju? Mi smo miroljubivi, nikoga više nećemo napasti, pa opet takav odnos prema nama! Da nam se barem neko u ime NATO-a zbog toga izvini.

Pročitajte još:Srbija pred novim RambujeomSAD SPREMA SOPSTVENU PROPAST: Prethodiće joj atomska eksplozija u nekom većem gradu!

Vozio sam se pre nekoliko dana u helikopteru Vojske Srbije, predsednik Tomislav Nikolić obilazio je bazu „Jug”, položaje jedinica vojske u tom području. Ono što sam video izgleda dosta dobro, administrativna linija prema Kosovu i granica sa Makedonijom potpuno su „pokrivene“ mrežom stalnih baza, isturenih osmatračnica, patrola, zaseda, jedinicama za intervencije... Pripadnici vojske rade zaista u otežanim uslovima za male plate, i to mora da se promeni. Vojska je uvek ili ideologija ili novac. A ideologiju smo odavno ukinuli. Ako je radna snaga kod nas roba na tržištu, a to smo, jelte, ozakonili kao demokratsku instituciju gde bi radnik trebalo da određuje koliko realno vredi njegovo radno umeće, koje opet neće ocenjivati činovnik, već društvo, uzimajući pri tome u obzir svetske parametre, onda je i bezbednost roba, a ne dogma koja se vešto maskira demagogijom. Dogme, razumljivo, nisu roba, ali mogli bismo upravo zbog dogmi da platimo veliku cenu. Naime, svuda oko nas u Evropi društvo i politika potpuno su militarizovani, bezbednost je postala opsesija. Revolucija od 5. oktobra 2000. godine nije uspela. Da pokrenemo drugu? Izvor: Politika