Pravda

U zavisnosti ko i odakle govori o njemu, tako ga i karakteriše. O njemu je napisano nekoliko knjiga, davao je silne intervjue, a jedino izvesno je da ima veoma kontroverznu biografiju. Srpsko tužilaštvo za ratne zločine ga tereti da je 12. jula 1992. godine komandovao i predvodio vojnu jedinicu koja je upala u nekoliko podrinjskih sela sa srpskim stanovništvom, spalila ih, proterala zatečene preko Drine i tom prilikom ubila devetoro civila. Crni Petrovdan, koga se sećaju mnogi i još postoji veliki broj svedoka, ostao je upamćen u selima Zalazje i Donji Potočari. Naser Orić je na konju, s redenicima, pucao u one koji su bežali, sustizao i usmrćivao, potvrdili su svedoci i to između ostalog se nalazi obrađeno u optužnici protiv njega. U knjizi „Naser – od Gazimestana do Haga i nazad”, autora Avde Huseinovića, ima mnogo detalja o karijeri iz 80-ih godina prošlog veka kada je Naser Orić kao pripadnik Specijalne jedinice MUP-a Srbije učestvovao u obezbeđenju Slobodana Milošević. Opisuje kako je Miloševićevom sinu Marku vratio pištolj koji su otela deca u njegovoj osnovnoj školi, kako je ukrao BMV i s devojkom pobegao u Požarevac, a policija ga jurila po putu, ali i kako je Miloševićeva kćerka Marija volela da flertuje s policajcima. Hteo je, kaže, da bude policajac: „Bio je kurs za policajce u Beogradu, a pre toga predavao sam molbe u Sarajevo, Slavonski Brod, Sremsku Mitrovicu, pa opet u Sarajevo i uvek sam dobijao odbijenice uz obrazloženje da je bio veliki broj kandidata. Tačno se znalo koja porodica može da prođe, a koja ne može. Glavni razlog je bio taj što mi je deda bio ustaša. I kada sam došao u Beograd, prođem sve testove, a na razgovoru to otvoreno kažem jednom članu tročlane komisije. Ali i budem primljen.” Uz ostalo, Orić u knjizi otkriva kako su pojedini ljudi iz vojnih i sigurnosnih službi u BiH, kada je on postao ratni komandant bošnjačkih snaga u Srebrenici, razradili čitave planove njegove diskreditacije zbog čega je, kako tvrdi, često negativno portretiran u javnosti, a pripisivana su mu i razna nedela. „Ja sam bio samo profesionalac. Kad je bilo suđenje Azemu Vlasiju, rudari se, kako je poznato, zabarikadirali u rudniku Trepča. Nas 13 dobrovoljaca ušli smo dole i izvukli ih iz rudnika. To je bila najveća akcija koja je urađena u to vreme od strane Specijalne policije. Dobili smo po jedan pištolj od ministra za Dan bezbednosti 13. maja. Pokušao sam, dakle, da budem što profesionalniji. I danas me se sećaju specijalci iz Beograda”, rekao je Orić. Opisuje i kako ga je šef Državne bezbednosti Srbije Jovica Stanišić molio da ga zaštiti od Vojislava Šešelja koji ga je maltretirao i proganjao. Orić, rođen 1967. godine, kad je završio policijsku školu u Zemunu radio je kao policajac u Beogradu i na Kosovu, a 1990. godine postao je pripadnik specijalne policijske jedinice koja je i osiguravala tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića, a s kojim je kasnije – 2003. godine – delio isti sprat pritvorske jedinice u Sheveningenu. I gostio se u zatvorskoj kantini kada je Milošević slavio svoj rođendan. Nikada nije bio lični pratilac ili telohranitelj Slobodana Miloševića, kako to neki tvrde. „Bio sam deo policijskog tima koji je osiguravao Miloševića. Kako je 90-ih godina bilo puno događaja, mitinga, političkih skupova, procena je bila da Milošević mora imati brojnije osiguranje. Između ostalog, obezbeđivali smo Miloševića na Gazimestanu 28. juna 1989”, ispričao je Orić. On je kazao da je specijalce MUP-a Srbije napustio posle prijateljske sugestije komandanta Radovana Stojičića Badže, koji mu je sugerisao da napusti jedinicu jer će doći vreme kada ni on neće moći kontrolisati situaciju. Orić navodi da se posle zaposlio u MUP-u BiH, i to uz pomoć rođaka Ibrana Mustafića, tadašnjeg predsednika Izvršnog odbora SDA u Srebrenici i tadašnjeg pomoćnika ministra policije u BiH Hilme Selimovića. Taj isti Ibran Mustafić u svojoj memoarskoj knjizi „Planirani haos” citira Orićevu izjavu o tome zbog čega je imao raspisanu poternicu Saveznog SUP-a iz Beograda u vreme kad je prebegao kod njih u Bosnu i stranku SDA: „Tačno je da je za mnom bila raspisana savezna poternica, ali ta poternica je bila zbog toga što sam direktno u Beogradu učestvovao u ubistvu Branislava Matića Belog”, kazao je Orić. Komentar autora Mustafića u knjizi, posle ove izjave Orića, bio je u stilu da „Nasko valja nebuloze”, a bila je posledica svega onoga što je Orić radio na području srebreničke opštine tokom svih godina ratovanja. Mustafić se u više navrata u knjizi pita šta i po čijem nalogu Naser radi u njihovim krajevima kad mu je na prvom mestu pljačka i ubijanje… „Naser je bio dokazani zločinac, pljačkaš i kriminalac i sve drugo što bi se moglo prikazati kao negativna ljudska karakteristika”, piše u knjizi Ibran Mustafić. O Orićevoj policijskoj službi u Beogradu piše i Vuk Drašković u svojoj knjizi „Meta”, navodeći da je među policajcima koji su njega i suprugu Danicu uhapsili u toku demonstracija 9. marta 1991. godine bio i Orić, koga se seća kao „vrlo ljubaznog policajaca”.

Pročitajte još:DIRLJIVO: Snajperista Berić napisao priču o stradaloj deci Donbasa (VIDEO)PRESUĐENO: Ubici Tijane Jurić 40 godina zatvora

Oni koji su poznavali Orića dok je bio u Beogradu tvrde da je imao širok krug uličnih poznanstava koja su mu i omogućila da neko vreme, baš uoči početka rata, radi kao vratar u ondašnjoj poznatoj noćnoj diskoteci „Zvezda” u samom centru grada. Nabildovan, jake građe, komunikativan i hrabar, spreman je bio da se sa svakim upusti u tuču, Orić ipak nije oslikavao čoveka koji će kasnije prerasti u osobu spremnu da ubija Srbe! To je radio ne toliko zbog privrženosti islamizmu i ideologiji, koliko zbog neutoljive žeđi za gospodarenjem i bogaćenjem, karakterišu ga neki njegovi saborci, optužujući ga da je pre prodora srpskih snaga u Srebrenicu, 1995. godine, helikopterom izmakao i sklonio se u Tuzlu. Izvor: Politika