Pravda

Ako je „naš“ onda „zaslužuje“ svako dobro, ako nije onda nemamo prema njemu nikakve „obaveze“. Ali, tu se ne zaustavlja promašaj, produžava se daljom nedobronamernošću do želje za eliminacijom neistomišljenika. Iskreno verujući čovek na ovo nikako ne sme da pristane, ali nažalost, to se često previđa. Jevanđelje nam pruža dobre primere za tako nešto, i to kroz slučaj dvojice apostola, Jakova i Jovana, koji su u stanju religijskog gneva predložili Hristu da spali Samarjansko selo, čiji su im stanovnici uskratili gostoprimstvo. Religijski nacionalizam je odrednica koja odslikava žalosno stanje dvojice apostola. Hristos ih je jasno opomenuo ukazujući im na duh vere kao stanje nepokolebljivog bogoljublja i čovekoljublja, a ne kao stanje sukoba i neprijateljstva. Stanje vere i vernika u naše vreme jasno ilustruje da nije mali broj onih koji ne mogu da prevaziđu religijski fanatizam i oslobode se sličnog nacionalizma. Nije ništa manji broj onih koji ne mogu da se oslobode potrebe poređenja sa drugima u želji da sebe istaknu kao uzore koje treba sledovati. To dovodi do čudnih mera u delu vere i svođenja svega na krivice i kazne, zasluge i nagrade. Surovost preovladava u svim odnosima, uz neumesno izgovaranje da se sve čini u Hristovo ime. Svi postajemo robovi greha, obesmišljavaju se podvig vere, post i molitva – surovošću nepraštanja. Kao da zaboravljamo onu jevanđelsku scenu kad pred Hrista onovremeni „revnitelji“ zakona dovode ženu bludnicu očekujući da naredi njeno kamenovanje. Šta se dogodilo zna svaki vernik, ali ostaje pitanje čemu i dalje ta surovost kao nespasonosni proces u mislima i postupcima vernika. Tad je Hristos jednom za svagda rekao: Ko od vas nema greha neka prvi baci kamen! Svi su se razbežali suočivši se sa svojom savešću. Nažalost, mnogi savremeni samoproglašeni „veroobnovitelji“ pod teretom sopstvenih strahova i u stanju umišljene pravde bacili bi isti kamen. Ne događa se to „tamo negde“, daleko od nas u visokim društvenim ili religijskim strukturama. Dešava se u nama i među nama, samo što to treba znati prepoznati. Uvek kad prezirem bilo koga do te mere da umišljam da mi taj neko zagorčava život, ja sam, zapravo, u velikom problemu. Pitanje je dokle ću stići u svom bezumlju i beznađu ako se ne zaustavim. Sve to postaje opasnije onda kad se u to umeša moja i nečija religijska, nacionalna ili ideološka pripadnost. Tada u stanju pasivnog čitanja i posmatranja događaja koje prenose mediji iz svega izvlačim samo ono što mi odgovara. To nas dovodi do straha koji neminovno prerasta u mržnju. Primer za to je reakcija na sliku gde jedan mladi ostrašćeni džihadista poziva na osvetu govoreći jezikom koji razumemo. To nikako ne sme da nas toliko obezumi da sve komšije i poznanike posmatramo kroz njega i poistovećujemo sa njim. Prvi korak treba da bude to da se mi lično ne poistovetimo sa njim u stanju osvete, što je moguće samo onda kad umesto straha u prvi plan stavimo potrebu za dubljim i smislenijim povezivanjem sa onima sa kojima delimo prostor. Ako počnemo podele i sukobe mi pomažemo zagovorniku loših ideja da na temelju straha pridobije naše komšije za svoje zlonamerje. Treba zaista biti mnogo hrabar da ne podlegnemo strahu od pretnji drugih do te mere da sve u životu svedemo na odbranu i napad. Što je vera jača kod svakog pojedinca, to je uspeh realniji, i tu nije bitno koliko je različitih vera u opticaju. Bitno je da svako u svojoj veri bude iskren i istrajan.

Pročitajte još:DIRLJIVO: Snajperista Berić napisao priču o stradaloj deci Donbasa (VIDEO)PRESUĐENO: Ubici Tijane Jurić 40 godina zatvora

Hrišćanska odgovornost u svemu ovome je prevelika, što znači da biti hrišćanin uvek znači davati sebe do kraja, ne očekujući nikad, i ni od koga, pohvale i uzvraćanje. To nije lako, zbog toga neki odustaju predajući se beznađu i besmislu. Najveća je hrabrost kojom druge čuvamo od sebe, jer samo tako je naša vera smislena i uspešna. Zadatak vernika je da podstiče odgovorni optimizam u sebi i oko sebe, što je moguće samo ljubavlju nikako pretnjama i zabranama. Ali, ako Boga od sebe sakrijemo u brojke i slova pa tako ne vidimo ni njega ni drugog ni sebe, onda postajemo žrtve besmisla. Postajemo okupatori tuđe slobode, kaznena ekspedicija koja sve zastrašuje, zaboravljamo da je Hristos pobedio svet. Kako? Silom svoje ljubavi, a ne nasiljem. Pobedio je rečima molitve za progonitelje: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine!“ To što ovo ne razumeju oni koji nisu hrišćani nije najveći problem, najteže je ako sami hrišćani to ne razumeju ili ne prihvataju na pravi način. Bez prihvatanja ovog stava nije moguće ni razumevanje poziva da budemo „so zemlji“ i „svetlost svetu“. Izvor: Večernje Novosti