Pravda

Postoji teško iskorenjiva zabluda da u okviru društvenog sistema postoje fenomeni koji nisu bar posredno politički. Umetnost, sport, kultura su politički fenomeni, i ne mogu se posmatrati odvojeno od politike. Slično važi i za pitanje žrtava u ratovima. Pitanje žrtava je neodvojivo od politike upravo zbog toga što pominjanje žrtve uvek nagoveštava krivca. Ovaj psihološki efekat zadire u davnu istoriju ljudskog roda i tiče se odnosa naplate i duga. Dug postoji i on se mora naplatiti. Od koga? Od krivca. Međutim, pošto je krivac uvek pojedinac, ključno je prebaciti ulogu krivca na kolektiv, odnosno ne samo na one koji su učesnici već i na sve koji će ikada biti rođeni u okviru neke etničke grupe. Zato je, dakle, vrlo važno u političkom smislu prepoznati ovu upotrebu žrtava u interesnom kontekstu. Prikrivanje sopstvenih zlodela i preuveličavanje tuđih nužan je sastojak u ovoj delatnosti. Dakle, kada je reč o žrtvama, kao i političkom uopšte, nije reč o istini i tome da li se ona zloupotrebljava. Istina nije zloupotrebljena, istina nije cilj. Ona je sredstvo. Reč je o odnosu moći. Onaj ko je moćniji nameće istinu koja je njemu u interesu, tako da je istina kao takva zapravo samo produkt interesa i moći koja ima za cilj da navedenu moć još više uveća. Tako bez problema dolazimo do zaključka da nikome nije u interesu da pominje hiljade mrtvih na Bliskom Istoku ili stotine mrtvih u Africi, koje su pobili pripadnici radikalnih islamističkih pokreta. Te smrti postaju statistika, dok, sa druge strane, smrt nekolicine ljudi u francuskom novinskom listu postaje tragedija sa kojom se svi moramo identifikovati.

Pet zapadnih ciljeva

Kada je o Balkanu reč, bilo je vrlo važno da se pronađe bar jedan zločin koji su načinili Srbi a od kojeg može da se konstruiše delo koje se može okvalifikovati terminom genocid. Takvo delo je pronađeno u Srebrenici, i od velikog zločina napravljen je genocidni zločin iako se takav zaključak kosi sa zdravorazumskom logikom – što zbog broja mrtvih, selekcije žrtava i organizacije. Ukoliko tako gledamo, onda su bratunačke žrtve mnogo pre genocid, s obzirom na ubijanje nemoćnih i starih. Dokazati političku volju za istrebljenjem jednog naroda veoma je teško; dokazati povezanost ove volje i rada na terenu još teže, posebno ako ta ista vojska koja je počinila navodni genocid žene i decu poštedi. Naravno, to ne znači da to nije bio strašan zločin i masakr, već da nije bio veći masakr od mnogih drugih koji su se dešavali devedesetih i da je razdvajanje zločina zapravo striktno političko pitanje. Takvo razdvajanje ima za cilj da učvrsti medijsku konstrukciju Srbije kao agresora koja mora da ispašta za svoje zločine a Republici Srpskoj oduzima legitimitet u borbi za postojanje. Dakle, ovde je na delu stvaranje veštačke razlike između različitih entiteta u svetu. Svi entiteti koji imaju Zapadnu podršku preko noći postaju žrtve masovnih zločina, čišćenja, genocida (lokalnih genocida?!), a svi oni koji nemaju takvu podršku preko noći postaju kreatori genocidnih politika i masovnih zločina. U prevodu, to znači da je Kosovo imalo pravo na otcepljenje pošto su Srbi činili zločine, a da Republika Srpska to pravo nema iz istog razloga – Srbi su činili zločine. Dakle, cilj zapadnog sveta je petostruk. Prvo, uspeće da od faktičkog događaja načine mitski i time takvu percepciju događaja proglase za činjeničku istinu koja se ne sme dovoditi u pitanje a njeno negiranje će biti krivično delo. Time prebacuju svu odgovornost za rat na stranu Srba – Srbi su dužnici i oni moraju da plate. Drugo, devalviraju takvim potezom sve ostale zločine, a što je najvažnije, devalviraju „Oluju“ i proterivanje Srba sa Kosmeta. Takvi zločini će postati deo „sistema odmazde“. U prevodu, to znači da ubijanje zločinca nije jednak zločin kao drugi zločini. Srbi će time biti izjednačeni sa nacistima pa će se i njihova dalja sudbina gledati sa aspekta agresora i monstruma koji su rat izgubili i moraće da trpe posledice. Treće, jednim potezom će Srbiji oduzeti pravo da se meša u pitanja zaštite prava srpskog naroda u regionu- Srbiji će oduzeti pravo da ikada više postane moćna država zbog tereta koji nosi na plećima. Dakle, jednim potezom se opravdava buduće iživljavanje nad Srbijom i RS – krivi smo pa smo to i zaslužili. Rekonstrukcijom prošlosti proizvešće željenu budućnost i tako će projektovati svoju moć i silu. Četvrto, izbrisaće iz kolektivnog sećanja Jasenovac, koji je bio pravi genocidni zločin i imao je sve elemente genocida. Ali takva istina nikome na Zapadu ne odgovara. Već sada retko ko pominje Jasenovac, a proglašenjem Srebrenice za mesto genocida i čvorišnu tačku nove istorije Balkana, prošle događaje i razloge čini nebitnim. Već za pedeset godina ćemo videti kako obeležavanje zločina nad nekoliko hiljada može biti značajnije i dopuštenije od obeležavanja 700 hiljada mrtvih.

Srbi u ulozi pasivnih posmatrača

Peto, ovim se ne opravdava samo svaka prošla i buduća akcija ili intervencija na Balkanu. Ovim se novim sistemom ratovanja ukida bilo kakva mogućnost za poraz. Naime, razlika između ovakvog rata i nekadašnjeg je u kontroli informacija. Uticajem na medije, kulturu i prosvetu, nametnuće svoje tumačenje istine i nama samima, te ćemo mi prihvatiti njihovu istinu za svoju. Time će nametnuti svoj kulturni obrazac, a mi ćemo najbolje regulisati sopstvene procese moguće pobune. Kada samo i pomislimo na pobunu, doživećemo napad krivice. Generacije će odrastati u uverenju da ispaštaju zbog zločina i grehova svojih očeva, i to će stvoriti psihički aparat koji će Zapadu poslužiti da modeluje narod onako kako mu odgovara. Dakle, ne samo što će nametnuti svoju istinu sistemom moći dobrom delu sveta već će i nama oduzeti pravo da saopštavamo svoju istinu. Na ceo taj pokušaj donošenja rezolucije čiji ćemo ishod videti u UN, zanimljiva je vest da ovakvu rezolucija priprema Velika Britanija. Međutim, to i ne čudi ako imamo u vidu da su Britanci ključni američki saveznik. Balkan je čvorišna tačka i deo Evrope, preko kojeg je najlakše destabilizovati ne samo Evropu nego i svet. Kontrolom Balkana i ponašanja balkanskih država kontrolišu se odnosi sa Turskom, a pre svega te države mogu, kada god je potrebno, da destabilizuju druge države ili da same budu destabilizovane. Ta destabilizacija funkcioniše kao sistem spojenih sudova i može lepo da se iskoristi u borbi sa neposlušnima. Ovim potezom se samo iz te uloge aktivnih igrača Srbi i definitivno premeštaju u ulogu posmatrača na neodređeni vremenski period. Naša uloga aktivnih igrača će se svesti samo na pomaganje strancima da nas što pre svedu na ulogu potpuno pasivnih posmatrača. Sa druge strane, aktivni igrači postaju, pored Albanaca, i bosanski muslimani, kojima se uvećavaju prava i privilegije, i oni će biti iskorišćeni u vidu pritiska na Srbiju kada Zapad to poželi. Imajući sve to u vidu, od ključne je važnosti neusvajanje ovakve rezolucije. Međutim, da bi donošenje takve rezolucije propalo, Srbija mora zvanično da se usprotivi njenom usvajanju i možda dobije podršku Rusije i Kine. Po ishodu ovog glasanja, videćemo kako je to zaista protekla Vučićeva poseta Vašingtonu.

Pročitajte još:Stoltenberg se kasno setioSrbija pred novim Rambujeom

Izvor: Novi Standard