Pravda

Pre nekoliko dana vodeći atlantistički tabloid u Srbiji na naslovnoj strani je objavio spisak zahteva koje Zapad danas ispostavlja pred Srbiju i Srbe. Oni se u suštini svode na naslov koji je tekstu dodelio jedan ovdašnji portal: „Sve što je srpsko biće svedeno na srbijansko”. Nažalost, ovo nije ništa novo. Ovo je potpuno logičan nastavak (geo)politike koja u kontinuitetu traje bar 150 godina i koju su na ovim prostorima jednako sprovodile sve velike sile, uz podršku religijskog prozelitizma i intervencionizma, o kojem u poslednjoj knjizi sjajno piše dr Aleksandar Raković. Od početka rešavanja tzv. Istočnog pitanja, ključni zadatak na ovim prostorima bio je suzbiti Srbe i ne dozvoliti im da naprave modernu državu od prostora na kojima su živeli. Stoga je od tada na stolu isti model o poželjnim i nepoželjnim nacionalizmima, koji smo od 1991. ponovo videli. Samo je srpski nacionalizam loš, svi ostali koji se usmeravaju na njega dobri su i korisni. U tom ključu na obodima srpskog etničkog prostora konstruisane su i podržavane i nove nacije, poput bošnjačke ili crnogorske, i stvarane države čija je suština i osnova antisrpstvo. Protiv Srba su korišćeni i genocid i proterivanje, i pokrštavanje i korupcija... Posledica takvih politika jeste da Srba više nema u mnogim krajevima gde su živeli vekovima, a da za to niko nikada nije ozbiljno odgovarao, što se, između ostalog, vidi i po presudama Haškog tribunala. U poslednjih desetak godina Srbija je počela da razvija novu politiku prema Srbima u okruženju. Polazeći od iskustva evropskih zemalja i evropskih standarda zaštite manjina (koji su u samoj Srbiji maksimalno podignuti), počela je da kreira mehanizme za pomoć Srbima u okruženju i za borbu za njihova prava. Godine 2006. donet je Ustav u kojem je matica preuzela obavezu brige o Srbima u okruženju, zatim je 2007. usvojen Zakon o dvojnom državljanstvu, a 2010. važan zakon o Srbima u regionu i dijaspori. Započeti su i neki projekti pomoći Srbima da ostvare ekonomsku održivost i da preko kulturnih i obrazovnih institucija zadrže svoj identitet. Poseban fokus stavljen je na Republiku Srpsku i Srbe u Crnoj Gori. Nažalost, od 2012, Ministarstvo za dijasporu je degradirano na nivo kancelarije i najveći deo ove politike je zaustavljen. Između ostalog, i usled pritisaka stranaca koji nastoje da suzbiju svaku ozbiljnu vezu ove države sa sunarodnicima u okruženju. Položaj Srba u okolnim zemljama daleko je ispod evropskih standarda, ali sve zapadne misije za ljudska prava prave se lude, upravo zato što Zapad ne odustaje od politike asimilacije tih ljudi u novostvorene države i nacije. Oni nastavljaju s politikom koju su Kalaj i Taloci gradili pre više od sto godina. Tako su Srbi danas nepriznati u Sloveniji, pokrštavaju se i pod stalnim su pritiskom u Hrvatskoj (koja je na kraju ušla u EU bez rešavanja pitanja povratka srpske imovine), a u Crnoj Gori je otvoren državni projekat, čiji je cilj da se svedu na desetak posto i učine nevažnom manjinom. Danas ih je skoro trećina, a žive u uslovima pune diskriminacije. U Albaniji Srbi i dalje ne mogu da vraćaju srpska imena. Nešto je bolja situacija u Makedoniji i Mađarskoj, što je postignuto borbom tamošnjih Srba i boljim bilateralnim nastupom. Iskustvo je, nažalost, pokazalo da su se Srbi očuvali samo tamo gde su imali svoju, srpsku državu. Stoga odbrana Srbije i Srpske mora biti prioritet. Osim toga, neophodno bi bilo nastaviti s politikom pomoći Srbima u regionu da se pre svega sami organizuju i osposobe za tešku borbu za preživljavanje u novim državama, iako su one, po pravilu, neprijateljski i asimilatorski nastrojene prema njima. Osim države, u to treba da se uključe i crkva, SANU, ali i razne privatne inicijative i NVO. Ključno je znati da ta pitanja na ovaj ili onaj način moramo da rešavamo s okolnim narodima, a da od zapadnih sila i evropskih institucija nikakvu pomoć za to nećemo imati.

Pročitajte još:Balkan — Poligon za američke ratne igreSrbija pred novim Rambujeom

Izvor: Politika