Pravda

Zapadni političari i mediji mesecima govore o “međunarodnoj izolaciji Rusije”, i taj je termin u potpunosti prihvaćen i u većem delu javnog mnenja u Evropi i Severnoj Americi. Onda je sasvim jednostavnim metodom – proverom zemalja koje su uvele sankcije Rusiji – analitičar Sergej Filatov na svom blogu objavio kartu tada još nepoznatog autora crteža „međunarodne zajednice” i rekao kako takve slike zaslužuju međunarodnu nagradu. Kasnije se ispostavilo da je kartu (vidi ispod) na Tviteru objavio Jan Bremer, istaknuti američki politikolog i čest gost američkih televizijskih programa. Naime, Bremer je naslikao beskrajnu morsku površinu i istakao samo „svet” koji je „izolovao Rusiju“, a koji je na kraju ispao sramotno mali. Taj „svet”, ili „međunarodnu zajednicu”, na kraju čine SAD, Evropska unija, Kanada, Japan, Južna Koreja, Australija i Novi Zeland. Sličnu kartu je prošle godine objavio i portal Zero Hedge, ali sa malim greškama jer je među zemlje koje su uvele sankcije Rusiji dodao Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu, nedostaje Japan, ali su dodati Gruzija i Izrael, koji nisu označeni na gornjoj karti. Kako god bilo, Filatov tvrdi da je ovo stvarno smešno, posebno ako pogledamo kompletnu političku kartu sveta. Uporede li se te karte „međunarodne zajednice” sa političkom kartom planete Zemlje, onda bi se svako dete trebalo zapitati zašto lideri zemalja koje čine tu samoproglašenu „međunarodnu zajednicu” sami sebe nazivaju gospodarima sveta, određuju koja je zemlja demokratska i koja nije, koja krši ili ne krši međunarodno pravo, koje zemlje imaju dobru ekonomiju ili kojima trebaju njihovi emisari i neoliberalni gurui da ih „izvedu na pravi put” itd. Lideri tih nekoliko zemalja su uvereni da je ostatak čovečanstva dužan da živi udovoljavajući njihovim hirovima i da prihvata zakone kojima se legalizuju pljačka i nasilje nad suverenim državama. Ustvari, prema Filatovu, svi bi trebalo da počnu da im se smeju u lice jer upravo od toga Vašington i Brisel najviše strahuju.

G-7 ni među prvih 10

Možda će neko reći da su to ipak zemlje grupe G-7, sedam najrazvijenijih zemalja na svetu, što bi navodno trebalo da budu SAD, Kanada, Nemačka, Velika Britanija, Japan, Francuska i Italija. Ali grupa G-7 nije ništa drugo nego klub zemalja zajedničkih interesa, kako ih je nedavno opisao ruski predsednik Vladimir Putin i dodao da se „Rusija s njima više ne namerava da se sastaje, čak ni u slučaju rešenja ukrajinske krize, te da će svoje napore usmeriti na rad u formatima G-20 i BRIKS”. Zašto je ruski predsednik dao takvu izjavu? Zato što G-7 nije nikakva „velika sedmorka”, što se vidi iz podataka za 2014. godinu koji kažu da lista prvih deset svetskih ekonomija izgleda ovako: 1. Kina; 2. SAD; 3. Indija; 4. Japan; 5. Nemačka; 6. Rusija; 7. Brazil; 8. Francuska; 9. Indonezija; 10. Velika Britanija. Dakle, od G-7 su među velikima ostali samo SAD, Nemačka i Japan, a Francuska i Velika Britanija su uspele da ne ispadnu iz prvih deset, gde već nedostaju Kanada i Italija. Što je još gore po Zapad, ovaj trend će se nastaviti i, prema istraživanjima PwC centra, 2050. godine će razvijena Severna Amerika, Evropska unija i Japan liderstvo prepustiti zemljama u razvoju, a na globalnom nivou će čak i Nemačka pasti na deseto mesto. Danas su toga svesni i u SAD, a uticajni časopis Foreign Policy piše kako su pokušaji Zapada da izoluje Rusiju dostojni igrarija sa igrališta u dečjem vrtiću. „Zemlje grupe BRIKS i sve ostale nezapadne nikad nisu mislile ozbiljno da slede Vašington i Brisel po pitanju sankcija. Međunarodni uticaj Rusije čini izolaciju gotovo nemogućom. Osim toga, politika kažnjavanja 'lošeg ponašanja' je nefunkcionelna”, kaže Suzan Nosel, bivši funkcioner američkog Stejt departmenta i direktor američkog Analitičkog centra PEN, koji okuplja pisce i novinare. Autorka u članku za Foreign Policy priznaje da je upotreba izolacije poznati metod političkog pritiska, ali napominje da je izolacija „kao geopolitički ekvivalent socijalni model dostojan ponašanja grupe sa igrališta u dečjem vrtiću”. Ona u isto vreme tvrdi da „uz sve razmetanje hrabrošću zapadnih zemalja, politika sankcija nije uspela zbog Putinovog odgovora drugim sankcijama, a tome treba dodati i činjenicu da je Obamin apel međunarodnoj zajednici da se izoluje Rusija u potpunosti propao”. „Kina, Indija, Brazil, Južna Afrika i druge nezapadne zemlje nikad nisu ozbiljno mislile da slede Vašington i Brisel po pitanju sankcija. Podele su već primetne u Evropi. Italija i Grčka, čije su ekonomije pogođene zatvaranjem ruskog tržišta, počinju da sumnjaju u svrhu ove vrste politike. Poseta američkog državnog sekretara DŽona Kerija Rusiji se može smatrati dokazom da Vašington ne želi svađu sa ruskim liderom”, kaže Nosel.

Evropa plaća visoku cenu

Uprkos činjenici da su manje ili više svi svesni kako Zapad nema snage da pobedi u ovom sučeljavanju, politika koja se počela provoditi s proleća prošle godine traje i danas. Pod američkim pritiskom evropske zemlje pristale su na pokušaj izolivanja Putina. Rezultat? Moskva je uspostavila savez s Kinom, dok će Stari kontinent zbog ove hazarderske odluke verovatno platiti visoku energetsku i geopolitičku cenu. Cene nafte, uprkos njihovoj volatilnosti, od maja su ostale gotovo nepromenjene. West Texas Intermediate (WTI) prodaje se za oko 60 dolara po barelu, dok je Brent blago pao, i od cene 67 dolara po barelu, danas se prodaje po ceni od 64 dolara. Ovaj trend samo pokazuje protivrečnosti koje i dalje postoje na tržištu nafte – viška ponude na svetskom tržištu i pratećim padom proizvodnje nafte u SAD. Posle pada od 60 odsto, koji se dogodio između jula 2014. i januara 2015, ovi faktori doveli su do oporavka cena nafte. Ekonomist piše kako pad WTI nafte u tom periodu nije doneo nikakvu korist američkoj ekonomiji. Ustvari, poznato je da je američki BDP jako vezan i da prati cene nafte. Uprkos mainstream analitičarima, kolaps cena nafte nije dao potreban kiseonik američkoj ekonomiji, a, uprkos procenama o rastu u prvom kvartalu ove godine, na godišnjem nivou se predviđa pad od 0,7 odsto, piše ekonomski analitičar Maks Kajzer. Ekonomisti strahuju da monetarna politika koju provode velike zapadne centralne banke (FED, ESB, britanska i japanska centralna banka) neće pogodovati ekonomiji, nego će samo pogoršati deflaciju, koja je, bar do sredine aprila, doprinela smanjenju cena barela. U maju je evro je oslabio u odnosu na dolar, a posebno posle vesti, često kontradiktornih, o rezultatima pregovora sa Grčkom i sudbini evrozone. I, dok „razvijene zemlje” pokazuju mišiće, prete, „izoluju” i ucenjuju, ostatak sveta gleda svoja posla. Ruska Federacija i Narodna Republika Kina su dodatno učvrstile svoj strateški savez i vrlo uspešno vode „finansijski hladni rat” protiv Zapada, a sve da jednom zauvek uspostave novi svetski multipolarni poredak. Potpisivanjem novog sporazuma u području energetike, takozvanog Zapadnog toka (Western Route), narednih 30 godina će se gasovodom Altaj u Kinu s poluostrva Jamal i iz zapadnog Sibira isporučivati 30 milijardi kubnih metara gasa godišnje, piše portal Oil Price i dodaje da „se Putin može glasno smejati zapadnim sankcijama”. Ovom treba dodati Istočni tok (Eastern Route) i sledećih trideset godina isporuka 38 milijardi kubnih metara gasa godišnje, koga Rusija, prema sporazumu iz maja prošle godine, kroz gasovod Moć Sibira treba da isporuči Kini. Te isporuke nemaju ništa sa onima koje će biti isporučene sa Jamala, nego sa rezervama gasa u centralnom i severoistočnom Sibiru. Važno je pomenuti da će se sve transakcije obavljati pomoću juana i rublje umesto dolara.

Šta je EU dobila?

Evropska unija, nesposobna da se odupre američkom pritisku, prihvatila je i pomogla Vašingtonu u neuspelom pokušaju da politički izoluje Rusiju. Misleći da može da živi bez ruskog gasa, EU je, kako se čini, zauzvrat dobila: 1. Ubrzanje u određenoj meri neizbežnog procesa, ali još uvek politički vrlo uticajnog na velike ekonomije Zapadne Evrope, smanjivanja one vrste „međusobne suzdržanosti”, koja je do sada karakterisala odnose Evropske unije i Rusije, čime je Brisel Moskvi ponudio priliku da se u potpunosti preseli u novi evroazijski energetski kontekst; 2. Depoziti ruskog gasa koji će se sad preusmeriti na gasovod Altaj isti su oni iz kojih se trenutno opskrbljuje Evropa, što bi uskoro moglo da dovede do revizije prodajnih cena za evropske potrošače; 3. Odustajanje od projekta Južni tok, koga je, uz Gazprom, trebalo da grade tri evropske kompanije – ENI, EDF i Wintershall - BASF Group – dovelo je lansiranje Turskog toka, zajedničkog projekta Gazproma i turskog Botasa, dok će off-shore deo graditi sa Sapiem, podružnici italijanske kompanije ENI; 4. U političkom smislu se zbog energetske politike Rusije destabiluje Makedonija, koja je ranije izrazila spremnost za učešće u novoj trasi gasovoda. New York Times otvoreno piše da je američki podsekretar za energetiku Amos Hohštajn, kao izaslanik američkog Stejt departmenta u Atini pozvao Grčku, a da uskrati saradnju u ovom projektu. Italijanski geopolitički časopis Limes piše da je dovoljno bilo pogledati proslavu Dana pobede 9. maja u Moskvi, koju evropski lideri nikako nisu smeli da bojkotuju „jer su se tako odrekli i same pobede iako su i evropski antifašistički pokreti dali veliki doprinos u borbi protiv nacifašizma”. Pogledamo li ko je sve bio u Moskvi tog dana i obratimo li pažnju na činjenicu da Putin neće odustati od svog nauma da 2019. obustavi tranzit preko Ukrajine i da neprestano dogovara nove isporuke gasa i nafte zemljama azijsko-pacifičkog regiona, analitičar Demostenes Floros se u članku za Limes pita ko realno rizikuje da na kraju ostane sa svećom u ruci? Hoće li Evropa moći bez ruskog gasa ako je 22. aprila predsednik uprave italijanske kompanije ENI Klaudio Deskalzi na konferenciji o energetici u Hjustonu (SAD) izjavio: „Gas je izvor energije u budućnosti, ne samo u Evropi nego i u svetu. Vrlo sam optimističan u vezi sa gasom, čak i ako uzmemo u obzir ciljeve koje moramo da ostvarimo u borbi protiv klimatskih promena“. Nekima očigledno nije jasno da će u ovom sudaru neko, kao što kaže Demostenes Floros, na kraju ostati sa svećom u ruci. EU je ionako do sada platila najveći račun zbog vazalske politike protiv Rusije i za pretpostaviti je da problema sa energentima neće imati SAD ili neko treći.

Pročitajte još:PridnjestrovljeUkrajina pred uništenjem

Izvor: Alter Mainstream Info