Pravda

LJudi ne prestaju da me oduševljavaju. Na primer, Rusi istinski veruju da postoji više tipova Rusa, koji žive na Krimu, u Donbasu, Harkovu, Odesi, zato što je Krim sada Rusija, Donbas je ratu, Harkov i Odesa su i dalje okupirani i pod represijom. Takođe bismo mogli da tvrdimo da su Moskovljani jedan i po put bolji od građana Volgograda, dvaput bolji od onih iz Kurska i tri puta bolji od onih koji žive u Rostovu na Donu i Harkovu, jer su Rostov i Harkov triput osvojili, Kursk dvaput, Volgograd nikad nisu u potpunosti, dok u Moskvu nisu ni ušli. Naravno, Petropavlovsk-Kamčatski je naseljen izdajnicima, jer, dok se zemlja borila, oni su bezbrižno sedeli daleko od linija fronta. Ovo nije preterivanje, čak se čini kao pogled prosečnog ruskog građanina na aktuelnu destabilizaciju sveta i države. Međutim, ovaj fenomen ne postoji samo u Rusiji. U Ukrajini je Putin stalno pobeđivao kad su sociolozi sprovodili anketu na pitanje za koga bi glasali kada bi, pored ukrajinskih političara, mogli da se kandiduju i oni iz inostranstva. Dakle, kad se rejting Putina podigao na 80-85 odsto posle povratka Krima, u Ukrajini bi istovremeno dobio 75-80 odsto svake godine, pet puta uzastopno. Štaviše, razgovarao sam sa prijateljem sociologom, koji je i dalje sprovodio ankete 2014. godine bez objavljivanja rezultata. On tvrdi da bi Putin pobedio u prvom krugu na imaginarnim izborima u Ukrajini, uprkos tome što mu je rejting za dlaku opao. A mi smo svesni da polovina Ukrajinaca veruje da su u ratu sa Rusijom i da ga je „krvavi Putin“ započeo. Pored toga, Ukrajina nije tek tako u ratu. Evropski orijentisan deo ljudi na to gleda kao na rat između demokratija i totalitarizma, svega dobrog što postoji na ovom svet protiv svega lošeg. Pored toga, Putin lično je oličenje „ruskog totalitarizma“ i svega što je loše. Ipak, ukrajinske demokrate nisu spremne da glasaju ni za koga sem za Putina.

Internet-zajednica i natprirodni Putin

Ruska internet-zajednica ismeva svoje ukrajinske sunarodnike opsednute Evropom, koji su ranije Putinu pripisivali odlike božanstva. Bez njegove lične intervencije se ne bi ništa događalu u i oko Ukrajine. Međutim, niko nije primetio da svest ruske mase prolazi kroz sličan proces. Ali i tu vidimo podelu u masovnoj svesti. S jedne strane, Putin je doživljavan kao neko ko može sve da postigne. Na primer, trzajem obrve Ameriku može da vrati na svoje mesto, okonča ukrajinsku krizu, najuri Islamsku državu iz Sirije i Iraka, kao i da stvori raj na zemlji pre doručka. Ali iz nekog razloga, izgleda kao da on to ne želi da učini. I zato ga stotine blogera prijateljski savetuje, tipa: „Hajde, Vladimire, dovrši neprijatelja“. A uz to postoji i paralelna legenda koja kaže da postoji „peta kolona“ liberala u vladi, oligarha koje su pustili Putin, Morgan, sveprisutni Rotšildovi, grupe svetskih cionista, kao i sve moguće sile zla. Te sile, kojima je Putin položio zakletvu u prethodnom životu, ne dozvoljavaju ruskom narodu i njihovim pravim saveznicima da potpuno unište američki rajh u njihovoj jazbini, već čine sve kako bi pobedili nepobedivi Donbas. Zato je Putin u ratu sa samim sobom, i jedini razlog zašto SAD nisu proždrle Rusiju je zato što, baš kao Gogoljev lik Vij, nije još podigao obrvu, ali će to svakog trenutka da učini. Jedini lik jači od Putina je Surkov. On je dosledan. U svim scenarijima Surkov hoće da izda Donbas, a zatim i da uništi Putina i Rusiju. Kako bi to postigao, naterao je Putina da potpiše Minsk-1 i Minsk-2. Takođe je iz Donbasa iscedio nekog ko je umislio da je maršal i ko tvrdi da se sve raspada zato što on nije tamo. Surkov je svoje podanike razmestio svuda po Donbasu, gde su pokrali sve što su mogli, ubrali sva mita koja su mogli i sada predaju Donbas. Nisu uspeli da to ostvare za godinu dana, ali taj „maršal“ u svojim izjavama stalno napominje kako će lukavi Surkov pre ili kasnije dobiti ono što želi. S vremena na vreme, ipak se mora priznati da lokalni moćnici odbijaju da predaju Donbas. Ipak, Surkovljeva svemoć ostaje nedirnuta. Taj scenario, uzgred, ne zahteva Putinovo prisustvo. On je tu suvišan. Morao bi samo da objašnjava svoje poteze, dok Surkov pravi spletke. Ali ko će obratiti pažnju? Izraz „Surkov je prevario Putina“ je svuda. LJudi se ne pitaju zašto postoji FSB, Strana obaveštajna služba, ili Glavni obaveštajni direktorat (GRU), čiju moć Ukrajinska obaveštajna služba (SBU) može samo da sanja. Šta te službe rade i kako je moguće da jedan pomoćnik tako očigledno prevari predsednika koji u svakom obraćanju stavlja do znanja da je svestan šta se događa u zemlji, svetu i čitavom solarnom sistemu. Zar Putin ne dobija nikakve izveštaje od Ivanova, Medvedeva, Bortnjikova i Fratkova? Ili je Surkov i njih porazio?

Šta pokreće zagorovače teorija

Mogu da zamislim stotine takvih priča. Da li neko, molim vas, može da mi objasni zašto su ljudi koji su sposobni da dizajniraju svemirski brod, izgrade mostove i zgrade, leče bolesti, simultano podučavaju po tridesetoro dece kada većina ne može da se izbori sa jednim ili dva izazova, mogu da se izgube usred bela dana, dobrovoljno odbiju racionalnu misao i slepo prihvate sve moguće političke zavere kao objašnjenje na političke situacije. Zašto onda Ukrajinci ne mogu da priznaju da, kad bi izabrali Putina (makar zbog toga što je dobar upravnik), to značilo da su izabrali i ruski sistem? Zar to ne znači da je život u Rusiji bolji i da se stoga ne bore protiv Rusije već svojih kompleksa? Rusi bi stvarno trebalo da razmisle o ovome: Krim, koji je ušao pod okrilje države prošle godine, se od krvlju natopljenog Donbasa razlikuje samo po tome što je tamo stacionirana ruska mornarica. Kad bi bilo obrnuto, Donbas bi sada bio u Rusiji, a Krimljani bi se borili negde kod Perekopa ili bi bili pod represijom kao što su Odesa i Harkov. Zašto ti zagovarači teorija ne mogu da se prisete da je 2000. godine Putin stupio na vlast u zemlji koja je bila ogromna po veličini, ali mnogo manja po političkom uticaju? Tada je po mnogo čemu mogla da se poredi sa tadašnjom Ukrajinom pod vlašću Kučme. Tada su obe zemlje bile pokrovitelji mirovnog sporazuma u Pridnjestrovlju, a Ukrajina je tada i radila na rezoluciji za Abhaziju, Južnu Osetiju i Nagorno Karabah. Samo 15 godina kasnije, Ukrajina se raspada u građanskom ratu na naše oči, a Putin vlada supersilom. Budimo realni: izraz „supersila“ je sada neprikosnoven kad je u pitanju Rusija. Pre samo pet godina, taj izraz nije bio toliko diskutovan koliko ismevan, a čak i ruske diplomate su ga izbegavale. Da li je moguće da je Putin više upućen u politiku od mudrih blogera i velikih generala, u kojima leži, ako ne neki novi Aristotel, onda bar Aleksandar Veliki? Ako bismo zaključili da je tim 15 godina efikasno radio, uz povremene obrte, ali zadržavši konstantost, značilo bi da je Surkov timski igrač kao i svi drugi i ne bi imao prostora za manevrisanje. Što bi trebalo i da bude u opisu njegovog posla. I, ako se on bavi poslovima u Ukrajini, to ne znači da se niko drugi ne bavi.

Kad dvoje ljudi zna, i svinji je jasno

Daleko od toga da mislim da u tom timu svako svakog voli. Najblaže rečeno, uveren sam da neki članovi tog tima nisu najbolji prijatelji jedni sa drugima. Međutim, naša očekivanja od njih nisu da budu u porodičnoj harmoniji, već da postižu politički uspeh. Onaj koji se ne slaže sa mojom konstatacijom neka prvi baci kamen na mene. One koji sumnjaju podsećam da je u godinama 1989-1991. čitava publika emisije Pogled i novina Svetlo shvatila greške iz prošlosti i toga kako se gradi svetla budućnost. Ali iz tog shvatanja su nastale „vesele devedesete“, koje mnogi nisu preživeli, a oni koji jesu ne mogu da shvate kako im je to uspelo i kako je zemlja izdržala. Zato ne bismo smeli unapred da verujemo u predviđanja sledećih proroka. Jeljcin je bio takav i mnogi su smatrali da je nepogrešiv. Dovoljno je pitati jednostavna pitanja i dati logične odgovore. I, što je najvažnije, nemojte mislite da Putin nije bio svestan okolnosti kada je pola komentatora Minsk-1 označilo kao mrtvorođenče, a 99 odsto isto reklo za Minsk-2. Ako je Surkov zaista odgovoran za Ukrajinu, a Ukrajina i godinu dana kasnije nedvosmisleno kreće u rat, onda to svakako nije nešto što nije po njegovoj volji. Da se borio za mir po svaku cenu (čak i pod sramotnim uslovima), takav mir bi već stupio na snogu, a on bi bio uklonjen. Život nije holivudski triler, gde je zlo sveprisutno i podmuklo. Raznolikost onih sa težnjama, interesima i uticajem može značiti predvidivost u donošenju odluka. Pobeda je zasnovana na dubljem razumevanju šireg spektra mogućnosti i povlačenja poteza koji su za protivnika neočekivani. I to ruska vlada briljantno radi. Naravno, daleko je od dobrog što svoje planove ne deli sa javnošću. Ipak, treba se setiti reči starca Milera iz Sedamnaest trenutaka proleća (čuvene ruske serije iz 19773. godine; prim. prev.): „Kad dvoje ljudi zna, tad je i svinji jasno“. U prevodu: bolje je da pustimo naše da se malo brinu umesto da dozvolimo našim prekomorskim „prijateljima i partnerima“ da budu upoznati sa našim odgovorima na njihova podla delovanja.

Pročitajte još:PridnjestrovljePokušaj „izolacije“ Rusije je dostojan grupe sa igrališta dečjeg vrtića

Izvor: Novostnoй front Novorossiя, Novi Standard