* * * *
Kao da je juče bilo - jesen 1998. godine, Metohija, Đakovica, stara kasarna, samo nekoliko kilometara od državne međe. Zvanična poseta jedinicama Vojske Jugoslavije angažovanim na obezbeđenju državne granice prema Albaniji, od strane nekoliko srpskih ministara predvođenih potpredsednikom Vlade, prof. dr Vojislavom Šešeljem. U delegaciji i Aleksandar Vučić, ministar za informisanje. Korpulentan, nepokolebljiv, ugledan, sa imidžom rodoljuba i ekstremiste u odbrani Srpstva. Nikada neću zaboraviti njegov pogled u pravcu Albanije i upadljivo, neuobičajeno ćutanje tog popodneva. Kao da je već tada znao da će jednog dana preći preko granične crte, koja se videla na horizontu. Kao što će preći preko svake druge crte. Osobito one moralne. Dočekali smo delegaciju kako priliči - vojnički, srdačno, predusretljivo. General Vladimir Lazarević, načelnik štaba Prištinskog korpusa je, prema naredbi komandanta korpusa, generala Nebojše Pavkovića, od početka te godine rukovodio Isturenim komandnim mestom (IKM) u Đakovici. Odatle se ne samo komandovalo obezbeđenjem (i uveliko odbranom) granice, već i protivterorističkom operacijom širom Kosmeta. Đakovica sa okolinom je tih meseci bila jedna od centralnih tačaka svetske geopolitike i medijskog izveštavanja. I maestralnog spinovanja u korist imperijalnog Novog svetskog poretka. Lazarević je u prisustvu nas desetak visokih oficira, svojih pomoćnika, detaljno referisao o bezbednosnom stanju na terenu, aktivnostima Vojske i MUP-a, dostignutom nivou u suprotstavljanju teroristima i slamanju oružane pobune, daljim planovima, problemima, zahtevima prema državnom rukovodstvu i drugim pitanjima. Pažljivo su slušali. Posebno je apostrofirao stanje i događaje u Albaniji sa čije teritorije je uveliko, više od godinu dana bez prekida, trajala neskrivena agresija. Svakodnevni oružani napadi na naše graničare i brojne žrtve, zatim, obuka sastava terorističke OVK, logističko obezbeđenje, naoružavanje i opremanje. I pod komandom vojnih i obaveštajno-subverzivnih instruktora vodećih članica NATO (SAD, V. Britanija, Nemačka, Francuska) poodavno stacioniranih u "zemlji orlova", ubacivanje na našu teritoriju. Nešto što moderna istorija nije zabeležila nigde u svetu. Bilo je sukoba na brojnim meridijanima, pograničnih čarki, ilegalnih prelazaka, krijumčarenja. Ali, takvo oružano, brutalno i neprestano nasrtanje, gaženje svih mogućih međunarodnih propisa i prakse, i to u miru, nije registrovano nakon Drugog svetskog rata. Državna delegacija je zatim posetila karaulu Deva iz sastava 53. graničnog bataljona. Tamo su mogli da vide uživo kako se sa oko 8.000 vojnika, sistemom "linijskog i dubinskog obezbeđenja granice", zatim, angažovanjem protivterorističkih sastava i izviđačko-diverzantskih jedinica, uz izvanrednu obaveštajnu i kontraobaveštajnu podršku, u sadejstvu sa snagama policije, čuva granica i svaki pedalj teritorije, razbijaju teroristi i neutrališe oružana pobuna. I kako se diplomatiji daje pogonsko gorivo i realna snaga da na međunarodnom planu brani integritet i nezavisnost zemlje.* * * *
Sedamnaest godina nakon te posete, Aleksandar Vučić se našao s druge strane granice, u Albaniji. Drugog dana njemu i ostalim balkanskim marionetama, pridružio se i predsednik takozvane "vlade Kosova", Isa Mustafa, na tzv. Bečkom samitu upriličenom da bi se zamaskiralo ono glavno - da je ta nezavisna NATO država od strane Srbije "de fakto" već priznata i stekla puni legitimitet na svetskoj pozornici. Ostaje još samo da sa naše strane usledi ozvaničenje i "de jure". I da se ovakvim susretima srpski narod navikne na "realnost" i digne ruke od svoje južne pokrajine. Ne znamo da li je Vučić gledao u pravcu granice i da li se setio 1998. godine i one posete Metohiji kada je, naizgled, branio Srbiju, ali zato smo dva dana bez prestanka slušali prosipanje fraza o saradnji, ekonomskom napretku, zajedničkom srpsko-albanskom putešestviju u EU kazamat, razumevanju i ljubavi, stidljivo samo ističući "neslaganje oko Kosova". A to neslaganje biće "razrešeno" izgradnjom auto puta Tirana-Priština-Niš. Kako bi se drugačije osvojio i jug Srbije. Onaj koji je obuhvaćen mapom velike Albanije. Osim što je bližu i dalju istoriju okarakterisao kao vreme "strašnih predrasuda", ni jednom drugom rečju se nije dotakao onoga što nam je Albanija decenijama činila, čime je presudno uticala na našu sudbinu. I bez čijeg upornog političkog, diplomatskog, logističkog i vojnog agresivnog angažovanja, "nezavisno Kosovo" ne bi postojalo ni kao ideja, a kamoli kao država. Velika Albanija kao projekat samo je logična nadogradnja napred navedenog. Bez "Kosova", ovakvog kako je sada okupirano i oteto, bez potpuno otvorenih granica, taj projekat ne bi imao nikakvog smisla. Ni jednom rečju nije pomenuo (ni tom prilikom, niti od kada je ustoličen na vlasti), da je Albanija 1999. godine (baš kao i BJR Makedonija) ustupila NATO snagama sve svoje kapacitete - nebo, more, teritoriju, kompletnu vojnu infrastrukturu, aerodrome, instalacije i prateće sadržaje, saobraćajne i sve ostale komunikacije, kako bi se izvodila oružana agresija. Ne samo za vazduhoplovne i artiljerijsko-raketne udare NATO-a sa distance, već i za pravu kopnenu operaciju na frontu od oko 100 kilometara. U svemu tome jedinice Albanske armije imale su značajan angažman. Dakle, "puj pike, ne važi". Pomirili smo se sa dželatima, a nismo tražili bar protokolarno izvinjenje. Savremenici smo "pomirenja" na nepravdi, na lažima, na ljudskim kostima, na priznanju terora i politike otimanja tuđeg. Baš onako kako su nam vekovima pre toga zulumćarski oteli prestoni Skadar i ostale teritorije nekada Nemanjićke zemlje. Bez trunke obzira prema brojnim srpskim i ostalim žrtvama koje su branile suverenitet zemlje, Vučić je lakonski definišući prošlost kao "predrasude", lukavo poručio između redova da se moramo samoponiziti. I to se upravo i dogodilo, kao efektna završnica svojevrsnog igrokaza koji je počeo Raminim pohodom na Srbiju s jeseni minule godine - od drona na stadionu, preko izjave o nezavisnosti, samostalnog obilaska juga centralne Srbije, do teatralnog ulaska na "Kosovo" iz pravca Bujanovca. Vučićev "prijatelj" Edi Rama, premijer Albanije, predsednik je Socijalističke partije te zemlje od 2005. godine. Ta partija je nastavljač one čuvene ultrakomunističke Partije rada koja je do 1991. godine omogućavala diktaturu Envera Hodže a zatim i Ramiza Aljije. Rama je nasledio na predsedničkoj funkciji Fatosa Nanoa - premijera Albanije od 1997. godine, u vreme priprema a zatim i izvođenja oružane agresije na SR Jugoslaviju. Da li je Vučić možda pitao svog domaćina Edija - odriče li se politike Albanije iz navedenog perioda, kao i iz vremena kada su na njenom čelu bili Sali Beriša, Redžep Majdani i ostali lideri? Da li će stornirati sve one rezolucije, deklaracije, saopštenja i u konačnom, odluke (bar dve od 1991. godine) o priznavanju "Kosova" kao nezavisne države, to jest, o otimanju 15 odsto teritorije Srbije? Da li je spreman, kao premijer zemlje koja teži EU, da postupi u skladu sa stotinama nalaza mešovitih graničnih i glavne granične komisije koji su verifikovani u UN, i plati odštetu za brojne oružane incidente, kopnenu agresiju i ljudske i materijalne žrtve koje su nam naneli? Naravno da ga Vučić nije pitao, jer tako nešto niti želi, niti ga je, u konačnom, briga. No, ono najvažnije, podrazumeva se da nije ni smeo da pita. Čak i kada bi pokušao da prevali preko usana tako nešto, zapadni mentori bi momentalno preduzeli mere sankcionisanja. A šta to znači, mi bar znamo kako izgleda. Toliko o "nezavisnosti" okrnjene Srbije i njenim "perspektivama". I toliko o do sada neviđenom poniženju - ako već mora da se dodvorava liderima velikih sila i da bez pogovora izvršava sve zadatke, ostaje gorak ukus zbog toga što je prinuđen da se identično i snishodljivo, mimo bilo kakvih diplomatskih kriterijuma, postavlja i u odnosu na vođe onih malih i irelevantnih državnih tvorevina u okruženju.* * * *
Da se prisetimo onog najvažnijeg i najupečatljivijeg, kako bismo potkrepili napred navedene ocene i analizu. Pa da vidimo da li je potrebno podsećati albanske zvaničnike, ali i one EUropske činovnike, u vezi sa bližom istorijom ili ne. I da li je moguće zaboraviti činjenicu da nam je Albanija prizivala NATO agresore skoro deset godina. I na kraju nam ih je dovela. U periodu od početka 1991. do kraja jula 1998. godine, na Kosovu i Metohiji je registrovano preko 1.100 terorističkih akcija, od čega je 1998. godina rekordna sa preko 800 događaja, koji su imali karakter masovne oružane pobune. Ovom broju, koji je uredno prijavljivan u realnom vremenu sa neoborivim činjenicama, svim relevantnim međunarodnim institucijama - OUN, OEBS-u i raznim evropskim telima, treba dodati nekoliko stotina oružanih i drugih incidenata na državnoj granici. Narodna skupština Albanije priznala je "Republiku Kosovo" 23. oktobra 1991. godine, kao suverenu i nezavisnu državu, kao i privremenu Vladu Kosova na čelu sa Bujarom Bukošijem. Već februara iduće godine Albanija organizuje pripremni sastanak "Skupštine nacionalnog pomirenja i jedinstva svih Albanaca", na kome se konstatuje da je potrebno ispraviti istorijsku nepravdu, zbog koje je albanski narod podeljen u više država. Krajem aprila 1992. godine Bujar Bukoši je primljen u Tirani kao premijer "prijateljske zemlje", uz sve državne i vojne počasti. Odmah nakon toga, Albanija zahteva od UN da uputi posmatrače na Kosovo i Metohiju. Septembra te godine, premijer Albanije A. Meksi, na 47. zasedanju Generalne skupštine UN, izjavljuje da je "Kosovo" pod okupacijom, a predsednik te države S. Beriša, tokom razgovora sa generalnim sekretarom NATO, Manfredom Vernerom, insistira da NATO pošalje trupe na "Kosovo" i stavi ga pod svoju kontrolu. Odmah iza toga, u intervjuu austrijskom listu Kurir, otvoreno je zapretio da će se Albanija neposredno umešati u ratne sukobe na "Kosovu", ukoliko se ratni požar bude proširio na jug. Marta 1993. godine ministar inostranih poslova Albanije, Alfred Sereći, na forumu KEBS-a u Beču, zahteva da se na "Kosovo" upute trupe UN i ta teritorija stavi pod protektorat. To je u aprilu iste godine potvrdio i Sali Beriša, založivši se, ne samo za protektorat UN, već i za NATO trupe, kako bi se obezbedilo mirno samoopredeljenje albanskog stanovništva. U julu 1994. godine za "šefa Predstavništva Republike Kosovo" u Tirani, imenovan je Iljaz Ramajli, koga je zvanično primio i s njim razmenio "akreditive", Alfred Sereći, ministar inostranih poslova Albanije. Januara 1998. godine u Tirani je potpisan "Protokol o saradnji u oblasti obrazovanja, kulture i sporta", između Albanije i "Kosova". Početkom aprila 1998. godine, Fatos Nano, premijer Albanije izjavljuje u skupštini te zemlje da se od "prvih trenutaka srpske agresije na Drenicu i čitavo Kosovo, albanska Vlada intenzivno i sistematski angažovala na odbrani kosovske braće i sestara, u naporima da zaustavi, što pre i konačno, srpsku agresiju". Krajem aprila albanska Skupština usvaja "Rezoluciju o Kosovu" u kojoj se traži raspoređivanje NATO snaga na teritoriji Kosova. Početkom maja 1998. godine predsednik Albanije, Redžep Mejdani, izjavljuje u Strazburu da SR Jugoslavija čini genocid, represiju, povrede prava čoveka, da predstavlja pretnju miru i zahteva intervenciju međunarodne zajednice u vidu vojnog prisustva i angažmana, zalaže se za izolaciju SR Jugoslavije, kao i za pravo na samoopredeljenje "Kosova". Već sredinom juna te godine, predsednik Vlade Fatos Nano, zvanično traži od Havijera Solane, generalnog sekretara NATO, vojno prisustvo Alijanse u Albaniji, na granici sa KiM, pri čemu predlaže za početak, mirne operacije tipa Support to Diplomacy (Podrška diplomatiji). Istovremeno, ističe zahvalnost svoje Vlade za održane vojne manevre NATO-a na teritoriji Albanije, pod nazivom "Odlučni soko". Krajem jula 1998. godine Vlada Albanije donosi Deklaraciju u kojoj hitno traži od Vlade SAD i od vlada zemalja Kontakt grupe, zatim od NATO, ZEU i OEBS-a, preduzimanje mera radi zaustavljanja "fašističke agresije vlasti iz Beograda nad albanskim narodom". Ovakvih i sličnih deklaracija, rezolucija, odluka, zahteva, izjava, do kraja 1998. i posebno početkom naredne godine, bilo je na desetine. Otvoreno mešanje u unutrašnja pitanja Srbije i SRJ, podsticanje oružane pobune i otcepljenja teritorije Kosmeta. Za to vreme u Albaniji su se jedinice OVK užurbano formirale, obučavale, popunjavale i organizovale za ratna dejstva. Na raspolaganju su imale sasvim legalno oružje i municiju koja je odneta iz vojnih skladišta Albanske armije tokom nemira 1997. godine. I to: preko 650.000 automatskih i poluautomatskih pušaka, više od 25.000 mitraljeza različitih kalibara, bar 20.000 pištolja, zatim, preko 700 minobacača, milijardu i kusur metaka svih kalibara, preko 80.000 minobacačkih projektila, više od sto hiljada protivpešadijskih i protivtenkovskih mina, milion bombi, hiljadu tona eksploziva… U sastavima OVK nalazilo se preko 1.000 stranih plaćenika, koji su upravo preko Albanije prispeli na KiM - od Saudijske Arabije, Jemena, Avganistana, preko Bosne, Hrvatske i drugih zemalja, koji su plaćani od 1.000 do 5.000, dok je za instruktore odvajano i do 30.000 nemačkih maraka. Obuka je vršena u kasarnama Albanske armije u mestima Drač, Dajti, LJabinot i drugim centrima. Kao i u terorističkim bazama u Tropoji i Bajram Curiju, na severu Albanije. Jedno od značajnijih mesta za prihvat terorista i oružja nalazilo se na porodičnom imanju bivšeg predsednika Salija Beriše, u selu Vici Dolj kod Tropoje. Kuće i brojni prateći objekti su pretvoreni u skladišta za oružje, a na zemljištu uspostavljena vežbališta za obuku. Samo tokom 1998. godine tu će boraviti preko 5.000 pripadnika OVK, i odatle će atakovati na granicu sa Srbijom. Tokom agresije 1999. godine, Vici Dolj i Barjam Curi će biti glavne baze za napad na pravcima karaula: Bogićevica, Košare, Morina, Maja Čoban, Mitar Vojinović. U Albaniji je tokom oružane agresije 1999. godine bilo angažovano oko 10.000 vojnika iz SAD, V. Britanije, Italije, Francuske, Nemačke, Holandije i Danske. Recimo, američki kontigent Task Force Eagle brojao je oko 5.300 ljudi, imao je vojnoobaveštajni centar i logističke jedinice, 24 borbena helikoptera Apač, 22 oklopna transportera Bredli, 15 tenkova tipa Abrams i više borbenih aviona tipa A-10. Takođe, tamo se nalazilo oko 15.000 pripadnika OVK, kojima su sadejstvovale jedinice Albanske armije, težišno 2. pešadijska divizija, kao i snage Milicije (poluvojna formacija), ekvivalenta 10-tak hiljada boraca. Obaveštajne aktivnosti kordinirali su pripadnici najjačih zapadnih obaveštajnih službi, a formiran je i obaveštajni centar OVK na tromeđi SRJ, Albanije i BJR Makedonije. Može li se sve napred navedeno (i mnogo toga nenavedenog) ignorisati, zaboraviti i na sve "staviti tačka"? Onako kako to čine sve postpetooktobarske vlasti, čija je kruna upravo naprednjačko-espeesovska autošovinistička družina. Mogu oni da zaboravljaju, ali mi nećemo. U ime hiljade heroja koji su položili svoje živote.* * * *
I, na kraju, znamo ko je sve bio u sastavu srpske delegacije tokom posete Albaniji i to je za pohvalu, imajući u vidu predstojeću izgradnju auto puta i sve ostale predočene nam bajke. Ipak, s obzirom je reč o jednoj tako specifičnoj zemlji s kojom smo bili u ratu iz koga se ona izvukla nekažnjeno, a sa kojom se sada pod okriljem NATO i EU ubrzano mirimo, zapalo je za oko da su izostali neki važni funkcioneri, koji su, jednostavno, morali da putuju u zemlju crnih orlova. Recimo, gospodin Milovan Drecun, aktuelni predsednik skupštinskog Odbora za Kosovo i Metohiju, novinar koji je odlikovan najvišim ordenom za hrabrost u ratu 1999. godine. Za pretpostaviti je šta bi radio u ona dva dana, pored toga što bi se, iz nadležnosti, sastao sa tamošnjim predsednikom skupštinskog odbora za "Republiku Kosovo". Stupio bi, na primer, u kontakt sa bivšim ministrom odbrane Albanije iz ratnog perioda, LJuanom Hajdaragom, kao i sa tadašnjim komandantom 2. pešadijske divizije iz Kuksa, brigadnim generalom, LJamaj Kudušijem (ukoliko su živi, podrazumeva se). Možda bi ih čak ubedio, na način svojstven samo njemu, da "skoknu" do severa zemlje, tamo negde u rejon Tropoje, da baci pogled na granicu i na rejone borbenih dejstava gde se vodila borba na život i smrt. Da evocira ratne uspomene na nezaboravnu epopeju. Ali, s one strane granične crte. I da domaćine obavesti šta će sve još, što ni u snu nisu mogli da osvoje u ratu, čak i uz pomoć najjačeg vojnog saveza u istoriji, vlada koju zastupa da im preda u "miru". Razume se, u ime "EU-integracija". U ime zauzetog (i zaboravnog) šefa srpske delegacije.Pročitajte još:Izvor: fakti.org
