Pravda

Ka­da sam re­kao da ću u Ne­đa­ri­će, ni­ko ni­je htio da me vo­zi. Oni ko­ji odu iz Ne­đa­ri­ća, ri­jet­ko se vra­ća­ju ta­mo. U Ne­đa­ri­ći­ma smrt je do­ma­ća ži­vo­ti­nja. Gle­da­li su me kao lu­da­ka, kao ne­kog ko bi usred eva­ku­a­ci­je Saj­go­na tra­žio pi­lo­ta da ga od­ve­ze ta­mo na pi­će. „Ja ću da te vo­zim, me­štre”, do­ba­cio je Mi­ro Ke­njić, is­pi­ja­ju­ći špri­cer na te­ra­si „Pa­no­ra­me” na Pa­la­ma. Mi­ro je oslo­bo­đen voj­ske. Zbog bo­le­sti. Ima istu bo­lest kao i ge­ne­ral Mi­lo­va­no­vić, ka­že. Mi­ro no­si lo­vač­ku pu­šku, ma­skir­nu ko­šu­lju od­sje­če­nih ru­ka­va, i cr­ni še­ši­rić. Mno­go se zno­ji. Sa so­bom, u ak­ten­ta­šni, ima uvi­jek go­mi­lu ve­ša, pre­o­bu­ku. Kad nas za­u­sta­ve pa­tro­le, ka­že: „Ovo vam je po­zna­ti no­vi­nar Je­vrić, iz Du­ge, a ja sam mu pra­ti­lac.” I va­di pot­ko­šu­lju, da se pre­svu­če. Du­va kroz cr­ne gu­ste br­ko­ve i ža­li se na pro­ma­ju, na pre­hla­du, na bu­bre­ge. „A mo­že li se da­lje, me­štre?”, pi­ta sva­kog na ko­ga na­i­đe­mo. U Ne­đa­ri­će se sti­za­lo pre­ko aero­drom­ske pi­ste. Mi­ro je ljut, jer sam sre­dio, pre­ko ve­ze, da uma­lo po­gi­ne­mo. Žu­ri­lo mi se u Ne­đa­ri­će i tra­žio sam da me vo­zi aero­drom­skom ce­stom. Ni­smo pre­šli ni sto me­ta­ra, ka­da smo na­le­tje­li na mi­tra­ljez, fik­si­ran na me­tar od ze­mlje. Za­ri­še se tri met­ka u vra­ta auto­mo­bi­la. A nas dvo­ji­cu ni po pr­stu. Br­ko­vi Mi­ra Ke­nji­ća, mog pra­ti­o­ca, mo­kri su od zno­ja. Huk­će kroz br­ko­ve, i psu­je: „Ja bu­da­le! I gdje ga slu­šam!” U Ne­đa­ri­ći­ma su mu otac i maj­ka. Dje­cu i že­nu je iz­vu­kao na Pa­le. Ga­đa­ju Ne­đa­ri­će snaj­pe­ri­sti sa stu­dent­skih do­mo­va. Iz ru­še­vi­na zgra­de u ko­joj je ne­ka­da bi­lo „Oslo­bo­đe­nje”. Mi­no­ba­ca­či­ma sa Moj­mi­la. Ga­đa­ju bes­tr­zaj­nim to­po­vi­ma, pro­tiv­a­vi­on­skim mi­tra­lje­zi­ma sa Ig­ma­na. U Ne­đa­ri­će vo­di sa­mo jed­na uli­ca, Ka­sin­dol­ska. Ako pre­sje­ku Ka­sin­dol­sku i spo­je se sa But­mi­rom, Ne­đa­ri­ći osta­ju od­sje­če­ni. Pre­la­zim uli­cu ko­ja od ka­sar­ne vo­di pre­ma Do­mu sli­je­pih. Sr­bi su ski­nu­li sa po­zor­ni­ce, sa bi­ne, za­vje­su. Ve­li­ku za­vje­su. Tam­no­cr­ve­nu, pli­ša­nu, te­šku. Ra­za­pe­li su je iz­me­đu dva stu­ba ko­ji­ma je ne­ka­da pro­la­zi­la stru­ja. To je je­di­na za­šti­ta oni­ma ko­ji pre­tr­ča­va­ju uli­cu od mu­sli­man­skih snaj­pe­ri­sta. Ov­dje stru­je odav­no ne­ma. „Ovo je ‘Te­a­tar of dead’, ka­že Mi­cu­bi­ši Čet­nik, do­bro­vo­ljac iz Ja­pa­na. Do­šao je ova­mo jer mr­zi Ame­ri­kan­ce. U Hi­ro­ši­mi je stra­da­la ci­je­la sa­mu­raj­ska fa­mi­li­ja nje­go­vog oca. Po či­ta­voj Gr­ba­vi­ci is­pi­sao je gra­fi­te pro­tiv Ame­ri­ka­na­ca, usta­ša i ba­li­ja — na ja­pan­skom. U đač­ku sve­sku upi­su­je srp­ske ri­je­či. Pr­vo su ga na­u­či­li da psu­je. Pri­čao mi je da ga je osta­vi­la dje­voj­ka i da je zbog nje do­šao ova­mo da po­gi­ne. Is­pred vra­ta ku­će, Mi­ro­va maj­ka, za­bra­đe­na cr­nom ma­ra­mom. Na­po­lju na­lo­ži­la va­tri­cu, pri­sta­vi­la dže­zvu i ku­va ka­fu. Ne smi­ju da ku­va­ju u ku­ći zbog mu­sli­ma­na. Čim vi­de da se iz ne­kog odža­ka pu­ši, mu­sli­ma­ni od­mah ga­đa­ju tu ku­ću. Is­pred ku­će je ba­šta s ja­go­da­ma. „Ne­moj da be­reš ja­go­de. Ima mno­go mu­va ko­je sli­je­ću na mr­tva­ce. Ko­je sli­je­ću na ja­go­de.” U dvo­ri­štu je ka­fa­na. Mi­ro pu­ni ko­la stva­ri­ma za Pa­le. Iz tro­sprat­ne ku­će uzi­ma sa­mo ono što mo­že da sta­ne u ju­go. I đed i ba­ba i on od­la­ze iz Ne­đa­ri­ća. I ka­na­ri­nac Ki­ćo. Iz­bje­gli­ca. Na ra­stan­ku, Mi­ro mi osta­vlja klju­če­ve od ka­fa­ne, klju­če­ve od ku­će. „Ni­kom ne tre­ba­ju klju­če­vi, Mi­ro”, ka­žem mu. „Ov­dje se vra­ta ka­ši­ka­rom i zo­ljom otva­ra­ju.” Sto me­ta­ra od Mi­ro­ve ku­će je pr­va li­ni­ja. U škol­skom dvo­ri­štu su mi­no­ba­cač­li­je. Ga­vro Šu­ćur, voj­vo­da Ga­vro, Ga­vri­lo Gro­mov­nik. Po­red mi­no­ba­ca­ča je ka­zan sa ra­ki­jom. Po­gi­nuo je je­dan od če­tvo­ri­ce bra­će Gr­ko­vi­ća. Oni su od­ni­je­li bu­rad sa dži­brom za pe­če­nje ra­ki­je ko­ju je nji­hov brat pri­pre­mio. Ra­kij­ski ka­zan po­sta­vi­li kraj mi­no­ba­ca­ča. Ka­zan lo­že dr­ve­nim san­du­ci­ma od gra­na­ta. Pe­ku ra­ki­ju bra­tu za du­šu. Kraj mi­no­ba­ca­ča je te­le­vi­zor na ba­te­ri­je. Gle­da­mo Ali­jin „Dnev­nik”. Pri­ka­zu­ju opljač­ka­nu rad­nju iz ko­je je od­ne­se­no sve osim sla­ni­ne. „Sr­bo­ćet­nić­ke te­ro­ri­stič­ke sna­ge pljač­ka­ju sve po gra­du”, ka­že za­ba­lu­ša­li mu­sli­man­ski no­vi­nar. U pod­ne, ša­ljem im od Šu­ćur Ga­vra gra­na­tu. Na zgra­du sa­ra­jev­ske te­le­vi­zi­je. Gra­na­tu iz ko­je ni­je iz­va­đen osi­gu­rač. Ne­će eks­plo­di­ra­ti. Na njoj sam cr­ve­nim kar­mi­nom na­pi­sao: „Od sr­bo­ćet­nić­kog te­ro­ri­ste — no­vi­na­ra i do­bro­volj­ca, se­lam.” I po­ziv da do­đu na pi­će. U mo­ju me­ha­nu. Od sa­mo­lje­plji­ve ta­pe­te isje­kao sam slo­va i za­li­je­pio na vra­ta ka­fa­ne: „Pr­va rat­na me­ha­na — NE­MA TE VI­ŠE, ALI­JA” Dok bor­be još tra­ju, obla­čim kel­ner­sku blu­zu, i be­rem po dvo­ri­štu ru­že za va­zu. U ka­fa­ni je osta­lo još dva­de­se­tak fla­ša pi­ća. Oko pet, ka­da im je do­šla smje­na, sti­žu pr­vi go­sti. Za­ja­pu­re­ni, ula­ze da se od­mo­re. Ula­ze sa zo­lja­ma, osa­ma, san­du­ci­ma mu­ni­ci­je, pu­ška­ma, u ka­fa­nu. „Šta dru­štvo že­li da po­pi­je?” — pi­tam, dr­že­ći pre­ko ru­ke bi­je­lu ma­ra­mu. Do­no­sim i tra­žim da na­pla­tim. Oni cr­ve­ne, ko još ov­dje pi­će na­pla­ću­je, ali va­de no­vac. „Ne­će mo­ći, mom­ci. Ne pri­ma­mo pa­pir­ne pa­re.” „Ka­ko, bre, ne pri­maš?” „Li­je­po; is­klju­či­vo me­tal.” „Šta će ti gvo­zde­ne pa­re?” „Šta ću ako pad­ne gra­na­ta i za­pa­li mi ka­fa­nu. Osta­doh bez pa­za­ra.” Tri da­na su oni obi­ja­li ka­si­ce po Ne­đa­ri­ći­ma, lo­mi­li ka­si­ce-pra­si­ce i sku­plja­li me­tal­ne pa­re, da pla­ća­ju pi­će. Če­tvr­tog da­na do­bio sam na po­klon kel­ne­ra. Me­ha Tro­va­ča, ču­ve­nog sa­ra­jev­skog kel­ne­ra sa že­lje­znič­ke sta­ni­ce, iz noć­ne smje­ne, za­ro­bi­li su čet­ni­ci. Bio je pri­sil­no mo­bi­li­san i na­šli su ga pi­ja­nog gdje spa­va u ro­vu ko­ji su tih da­na za­u­ze­li na Do­bri­nji. „Ne­moj­te, ba, ra­ja”, ku­kao je Me­ho, „da me da­je­te u raz­mje­nu. Opet će da do­đe Ca­co po Me­ha. Pa: aj, Me­ho, pu­caj. Pa: aj, Me­ho, ko­paj. A Me­ho ni­je ju­nak, jok. Ni ba­bo Ra­miz ju­nak ni­je bio. Ne daj­te pap­ci­ma da me raz­mi­je­ne.” „Pa šta da ra­di­mo s njim?” „Ćuj, šta bi s Me­hom! Ima­te ne­ku bir­ti­ju, bo­lan. Ne tre­ba Me­hi pla­ta. Sa­mo bak­šiš. Ja­šta, ja­ro. A svi će­te, bra­ćo ćet­ni­ci, kod Me­he ima­ti cr­tu. Ko što ste uvi­jek kod Me­he ima­li.” I ta­ko do­ve­do­še jed­nog ju­tra Br­ne­to­vi čet­ni­ci Me­ha Tro­va­ča, kel­ne­ra sa štaj­ge, u pr­vu rat­nu me­ha­nu „Ne­ma te vi­še, Ali­ja”. Na zi­du ka­fa­ne smo na­pi­sa­li: „Na­mjer­no ubi­jen ko­no­bar pla­ća se pe­de­set ma­ra­ka”. Me­hu ni­ko ne di­ra. Na­pla­ću­je pi­će u me­tal­nim pa­ra­ma. Jed­na me­tal­na — ka­fa, dvi­je me­tal­ne — vi­njak. A što se bak­ši­ša ti­če, mo­že i u pa­pir­nim. Ne bu­ni se Me­ho. Pi­je­mo tu na sto me­ta­ra od mu­sli­ma­na, u rat­noj ka­fa­ni. Tu do­no­se i ra­nje­ni­ke na pre­vi­ja­nje. Tu im po­za­din­ci do­vla­če ru­čak. Tih da­na u Ne­đa­ri­ći­ma bi­lo je mno­go mr­tvih. Po­gi­nuo je Go­ran Sa­vić. U ak­ci­ju je oti­šao iz bol­ni­ce. Oti­šao je, sa ge­le­rom u vra­tu, u bor­bu. Ubi­li su Zdrav­ka Đu­ro­vi­ća, Mi­la­na Alek­san­dro­vi­ća, Pe­ra Ra­do­vi­ća. Ri­jet­ko je ko­ja ku­ća u Ne­đa­ri­ći­ma osta­la či­ta­va. Sva­ki dan snaj­pe­ri­sta ne­kog ovje­ri. Iz gra­da ko­ji go­ri, naj­ve­ćeg kon­clo­go­ra za Sr­be, sti­žu vi­je­sti o zlo­či­ni­ma Ju­ke Pra­zi­ne, o Ca­cu, o jav­nim ku­ća­ma... Po­ja­vi­li su se i pr­vi raz­mi­je­nje­ni Sr­bi. Dok nas Me­ho Tro­vač po­slu­žu­je, čo­vjek sa šta­kom, sav po­kri­ven ožilj­ci­ma, pri­ča: U mje­snu za­jed­ni­cu na Ali­pa­ši­nom po­lju uni­je­li su pi­jač­nu te­zgu. Za­ve­za­li su me, ra­za­pe­li kao Hri­sta. I ko bi god do­šao — že­ne, dje­ca... tu­kao me je. Po­li­li su me ben­zi­nom i pri­je­ti­li da će me za­pa­li­ti. Čo­vje­ka ko­ji je do­ve­den istog da­na sa mnom su osu­ne­ti­li. Dok su me tu­kli pa­li­ca­ma bi­lo je do­bro. Ne bo­li pa­li­ca, bo­li dr­ža­li­ca od sje­ki­re. Iz­ve­li su nas še­sna­e­sto­ri­cu i po­sta­vi­li kao ži­vi zid pre­ma Sr­bi­ma. A oni su sje­di­li iza nas. Pi­li su i pje­va­li: „Ka­ko da te ne po­zna­jem, kad si mu­sli­man, ti se kla­njaš sva­ko ju­tro, po­stiš ra­ma­zan”, Sva­ki no­vi bje­gu­nac iz Sa­ra­je­va do­no­si no­ve pri­če. O ha­re­mi­ma, o ocu pred ko­jim su si­lo­va­li ćer­ku. Ko­ga su na­tje­ra­li da li­že sje­me po­mi­je­ša­no sa kr­vlju ko­je se ci­je­di­lo iz utro­be dje­voj­či­ce. Na Gr­ba­vi­ci su uhva­ti­li Pre­dra­ga Mo­če­vi­ća, u ka­fi­ću re­pre­zen­ta­tiv­ca Ba­žda­re­vi­ća „Pla­vi 10”. Raz­bi­li su mu gla­vu ma­ljem, a on­da su mu gla­vu od­sje­kli. Od­ni­je­li su je u pla­stič­noj ke­si od dva­de­set pet pa­ra, iz ko­je se ci­je­dio mo­zak. U ka­fa­ni u Ne­đa­ri­ći­ma Rad­mi­lo Ra­dan, ko­me su iz­bi­li se­dam zu­ba, za­gno­je­ne vi­li­ce, je­dva pri­ča, o su­di­ji Bran­ku Ta­si­ću, Sr­bi­nu, ko­ji mu je su­dio. Sva­ko ma­lo usta­je i plju­je gnoj. U Ne­đa­ri­ći­ma, u ko­je se oni ko­ji odu ne vra­ća­ju, op­ko­lje­ni sa svih stra­na, pi­je­mo u ka­fa­ni u ko­joj na zi­du pi­še: „Na­mjer­no ubi­jen ko­no­bar pla­ća se pe­de­set ma­ra­ka.” „Bra­te, slo­bo­de ti, daj nam na za­jam pe­de­set ma­ro­na, vra­ti­će­mo ti kad do­đe­mo u Be­o­grad”, sa­li­je­će me Cr­ni, do­bro­vo­ljac sa Ka­ra­bur­me, tri pu­ta ra­nja­van u Vu­ko­va­ru, li­ca po­kri­ve­nog ožilj­ci­ma od ge­le­ra. „Da­će­mo Svi­le­nom da ga rok­ne. Da ski­ne jun­fer.” Svi­le­ni, dje­čak krup­nih cr­nih oči­ju, od­ne­kud iz Ju­žne Sr­bi­je, ko­jem su otac i brat po­gi­nu­li u rud­nič­koj ne­sre­ći, i ko­ji je do­šao ova­mo jer ni­je imao gdje dru­go da ode, smje­ška se, i cr­ve­ni. „Ja bih je­dan gust sok”, na­ru­ču­je kod Me­he. „Je­bo ćet­ni­ka ko­ji pi­je sok”, bu­ni se Me­ho Tro­vač. „Mo­re li čaj?” „Ni­je on ka­pe­tan Dra­gan da pi­je čaj”, do­ba­cu­ju iza dru­gog sto­la.

Čitajte kolumne Nebojše Jevrića:Nebojša Jevrić: Oj Srbijo golema robijo

* * * U na­pu­šte­nu mu­sli­man­sku ku­ću u Ne­đa­ri­ći­ma use­li­li su se srp­ski do­bro­volj­ci, čet­ni­ci. Na ku­ći je srp­ska za­sta­va a is­pred, u dvo­ri­štu, go­mi­la knji­ga ko­je ki­snu: „Isto­ri­ja isla­ma”, „Ku­ran”, „Isto­ri­ja Ara­pa”, „Arap­sko-srp­ski reč­nik”. Sa ka­se­to­fo­na, ko­ji škri­pi, ču­je se: „Na pla­ni­ni, na Je­li­ci, sa­sta­li se svi čet­ni­ci.” „Vid’, ba, Ne­ba, ot­kud ti”, de­re se i tr­či pre­ma me­ni mo­mak ko­ga znam sa Tr­pinj­ske ce­ste, iz Sla­vo­ni­je, To­mo Ve­ljan­čić. U so­bi, dok se za­li­va­mo ra­ki­jom, od otro­va po­sko­ka pra­vlje­ne, To­ma mi po­ka­zu­je pre­su­du, ko­ju je do­bio nje­gov otac, po­što mu je sli­ka sa ra­ti­šta iza­šla u „Du­gi”: Hr­vat­ske oslo­bo­di­lač­ke sna­ge Spe­ci­jal­ni iz­vješ­taj­ni odjel g. Veljjan­čić Sre­ten Se­lo Slo­vin — Va­reš Pri­op­ća­va­mo vam da je Spe­ci­jal­ni iz­vje­štaj­ni odjel HOS-a utvr­dio zlo­či­nač­ku ak­tiv­nost va­šeg si­na To­me ko­ju je po­či­nio nad ne­du­žnim hr­vat­skim pu­čan­stvom u Vu­ko­va­ru i okol­nim mje­sti­ma, zbog če­ga je pro­gla­šen rat­nim zlo­čin­cem. Isto­dob­no vam pri­op­ća­va­mo da će se spe­ci­jal­ne „troj­ke” HOS-a ko­je dje­lu­ju na pod­ruč­ju Be­o­gra­da i Sa­ra­je­va po­bri­nu­ti da va­šeg si­na stig­ne za­slu­že­na ka­zna, ako ne on­da mu bra­ću Bo­ri­sla­va i Vla­du! Smrt zlo­čin­cu Ve­ljan­čić To­mi! Is­pod je pe­čat na ko­me pi­še: NDH — Hr­vat­ska Iz­vješ­taj­na slu­žba, i slo­vo U. Ono isto slo­vo ko­je su ure­zi­va­li u Ja­se­nov­cu na obri­ja­ne srp­ske gla­ve! I dok se smi­je­mo, zvo­ni te­le­fon. Ti­na, do­bro­volj­ka, po­di­že slu­ša­li­cu. „Ne­ko zo­ve iz Min­he­na.” „De, Je­vra, ja­vi im se, nek’ mi­sle da su sti­gli cr­no­gor­ski čet­ni­ci”, ka­že To­mo. Ot­pi­jam gu­tljaj, da pro­či­stim gr­lo, i uzi­mam te­le­fon. „Vo­đe­ka­ni­ce Min­ken. Va­la­hi, ja bi da pi­tam šta je sa Sma­jom, dje­com, šta sa ku­ćom”, ču­je se žen­ski glas. „Ov­dje glav­ni štab gvo­zde­nog pu­ka ‘Pa­vle Đu­ri­šić’ i cr­no­gor­skih čet­ni­ka. Ma­jor Je­vrić, port­pa­rol za štam­pu. Iz­vo­li­te.” Slu­ša­li­cu uzi­ma mu­ška­rac, ka­že zo­ve se Ša­bo, iz Min­ke­na zo­ve. „Đe­ne­ral­štab­ni ofi­cir ma­jor Je­vrić, iz­vo­li­te!” „Ja bih, va­la­hi, sa­mo da pi­tam, šta je sa ku­ćom, šta je sa Sma­jom i fa­mi­li­jom.” „Ku­ća je od­u­ze­ta za po­tre­be đe­ne­ral­šta­ba gvo­zde­nog pu­ka ‘Pa­vle Đu­ri­šić’ i cr­no­gor­skih čet­ni­ka, a što se fa­mi­li­je ti­če, ni­su pru­ža­li ot­por, svi su u za­mr­zi­va­ču.” Grk pu­ca kroz pro­zor. Pe­de­set me­ta­ra da­lje go­ri ku­ća. Ve­se­li Ša­bo, ako je uop­šte i zvao iz Min­he­na, oba­vi­je­stio je od­mah „ze­le­ne be­ret­ke”, da se u ku­ći Sma­ja So­ko­lo­vi­ća, u Ne­đa­ri­ći­ma, pre­ma Lu­ka­vič­koj ce­sti, na­la­zi glav­ni štab cr­no­gor­skih čet­ni­ka. Te­le­fo­ni su još ra­di­li. Po­la sa­ta ka­sni­je po­če­le su, sa tri stra­ne, po Sma­jo­voj ku­ći i oko nje da pa­da­ju gra­na­te. U po­dru­mu, dok če­ka­mo da mi­no­ba­cač­ki na­pad pro­đe, Po­ruč­nik, do­bro­vo­ljac iz Na­se­lja, pri­je­ti da će da me za­ko­lje: „Je­bem li ti kr­va­vu maj­ku, pi­ska­ra­lo! Zbog tvog za­je­ba­va­nja svi ima gla­ve da zi­ja­ni­mo.” * * * Tih da­na smo či­sti­li Aero­drom­sko na­se­lje. Pr­vo je ar­ti­lje­ri­ja sa aero­dro­ma tu­kla po zgra­da­ma iz ko­jih su mu­sli­ma­ni pu­ca­li po aero­drom­skoj ce­sti, po pi­sti. Na aero­drom­skoj ce­sti po­gi­nu­la je ma­la Sne­ža, dje­voj­či­ca od še­sna­est go­di­na, ko­ja je bi­la sa do­bro­volj­ci­ma. Po­sle ar­ti­lje­ri­je išli su čet­ni­ci. Stan po stan, po­drum po po­drum. U ko­ji god po­drum uđe­mo, po­dru­mi pu­ni ci­vi­la. Čet­ni­ci su ula­zi­li u po­dru­me i le­gi­ti­mi­sa­li. Sr­bi na jed­nu, mu­sli­ma­ni na dru­gu, Hr­va­ti na tre­ću stra­nu. Ušli u je­dan po­drum, ta­mo po­ro­di­ca mu­sli­ma­na. Mu­ška­rac sta­ri­ji, ona­ko, vi­diš ga, pod sta­re da­ne di­je­te do­bio. Na­o­ča­ri mu kao pe­pe­lja­re. Taj ni­je pu­cao. Ne vi­di dva me­tra is­pred se­be. Di­je­te od pet go­di­na i že­na. Pi­zda­ra i Grk vo­de ga u stan, da pre­tre­su, da vi­de ima li oruž­ja. Još Pi­zda­ra vi­če dje­te­tu: „Osta­ni tu, ne­moj ni­kud oda­tle!” Odu u stan, kad ta­mo, on pro­fe­sor te­o­lo­gi­je na mu­sli­man­skom te­o­lo­škom fa­kul­te­tu. Je­dan od osni­va­ča SDA. Sli­kao se sa Ali­jom. „Ta­man smo htje­li da ga rok­ne­mo, ne­ma ve­ze što ni­je pu­cao, on im je ide­o­log, kad ma­li se otrg­nuo i is­tr­čao od­o­zdo. Gu­ra me­ne, gu­ra Pi­zda­ru, pla­če, su­za su­zu sti­že, i gr­li sta­rog. I vi­če: ‘Ne­moj­te mi ubi­ti ta­tu!’ Đe ćeš ga ubi­ti on­da”, pri­ča Go­ran Gr­ko­vić, haj­duk ep­ske hra­bro­sti, a grad­ska ra­ja, ja­hač na oštri­ci ži­le­ta. I po­pra­vlja du­gu ko­su, uvi­jek opra­nu, za­ve­za­nu u ki­ku. Ka­da je di­plo­mi­rao pra­vo, od­nio je di­plo­mu ku­ći, i oti­šao sa čet­ni­ci­ma, kao do­bro­vo­ljac, u za­pad­nu Sla­vo­ni­ju. Grk zo­ve mo­to­ro­lom tran­spor­ter da od­ve­ze ci­vi­le. „Mo­mak, je l’ mo­gu ne­što da te za­mo­lim?” — pi­ta pro­fe­sor. „Šta?” „Mo­gu l’ da te za­mo­lim”, ka­že, „da mi sa­ču­vaš ove knji­ge. To mi je sve što imam u ži­vo­tu.” A knji­ge na arap­skom. Smi­jem se jad­nom pro­fe­so­ru i ne mo­gu da mu ka­žem, ko­li­ko je bio bli­zu smr­ti, da mu je sa­mo dje­čak tog ju­tra spa­sio ži­vot. U to vri­je­me Do­bri­nja je bi­la ni­či­ja. Udar­ne gru­pe, po če­ti­ri-pet mo­ma­ka, upa­da­le su po na­se­lju, tra­ži­le oruž­je, pre­tre­sa­le sta­no­ve i po­vla­či­le se. Mu­sli­ma­ni ni­su ima­li ozbilj­ni­jih po­lo­ža­ja. Dr­ža­li su stra­že po po­dru­mi­ma, po ha­u­sto­ri­ma. Uli­cu ko­ju je tre­ba­lo pre­tr­ča­ti po­kri­vao je snaj­per. Mu­sli­man­ski snaj­pe­ri­sta pr­vo ga­đa u tr­buh, da ra­ni. On­da če­ka, ra­nje­nik je ma­mac. Če­ka one ko­ji kre­nu da ga iz­vla­če. Tek po­sli­je, tre­ćim, če­tvr­tim met­kom, do­tu­če žr­tvu. U Sa­ra­je­vu ka­žu: ovje­ri. Dje­čak Ne­nad Sa­vić kre­nuo je pr­vi. I po­gi­nuo od pr­vog met­ka. Me­tak ga je na­šao. Iz ha­u­sto­ra, gdje smo le­ža­li skri­ve­ni, To­ma Ve­ljan­čić is­ka­če na uli­cu. Psu­ju­ći u prav­cu iz ko­ga je do­šao me­tak, od­mje­ra­va ga od ša­ke do lak­ta snaj­pe­ri­sti, ko­ji se kri­je u ne­koj od raz­ru­še­nih ku­ća. I ba­ca se u za­klon. Snaj­pe­ri­sta se ne ja­vlja. Iz sva­kog po­lo­mlje­nog pro­zo­ra mo­že da vre­ba smrt. Ta­mo ne­gdje u po­lu­mra­ku raz­ru­še­nog sta­na, sa­da či­sti oruž­je, sa­da spre­ma no­vi me­tak. Sa­ra­je­vo, Do­bri­nja. Olim­pij­sko na­se­lje. Tre­ba pre­ći uli­cu na ko­joj le­ži mr­tav dje­čak. To­mo Ve­ljan­čić is­tr­ča­va po­no­vo i sto­je­ći na uli­ci, vi­če: „Si­saj ga, se­stro!” Tek ta­da se sa pro­zo­ra, sa vr­ha zgra­de, čuo pu­canj. Ali pre­ka­sno. To­mo je već bio u za­klo­nu. A on­da smo svi, iz trom­blo­na, zo­lja, iz auto­ma­ta, otvo­ri­li va­tru pre­ma mje­stu oda­kle se snaj­pe­ri­sta ogla­sio. Dok su dvo­ji­ca vu­kli be­ži­vot­no ti­je­lo dje­ča­ka pre­ko uli­ce, osta­li su pu­ca­li. Ka­da su u Sa­ra­je­vo sti­gli fran­cu­ski le­gi­o­na­ri, opre­mlje­ni naj­sa­vr­še­ni­jim ure­đa­ji­ma za ot­kri­va­nje snaj­pe­ri­sta, da kon­tro­li­šu pri­dr­ža­va­nje spo­ra­zu­ma o pre­ki­du snaj­per­ske va­tre, pri­čao sam im o to­me ka­ko je To­ma Ve­ljan­čić na Do­bri­nji, u pod­ne, sto­je­ći sam na uli­ci, i smi­ju­ći se, ot­kri­vao snaj­pe­ri­ste. Le­gi­o­nar sa is­te­to­vi­ra­nim re­šet­ka­ma iz­me­đu pal­ca i ka­ži­pr­sta sa­mo je po­na­vljao: „That is not po­si­ble. Serbs are crazy! That is not po­si­ble.”

Pročitajte još ratnih reportaža:RATNA REPORTAŽA: ZlatoRatna reportaža: Bol­ni­ca u Me­lji­na­maRATNA REPORTAŽA: „Zen­ge” su se je­dva su­zdr­ža­va­le da ne puk­nu u smi­jehRatna reportaža: Tenk

Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić