Pravda

1. Balkanska partija krenula je ka završnici: oni što od bilo kog lokalnog igrača očekuju poteze koji će značajno promeniti prilike na terenu još jednom će se legitimisati kao svet tankih živaca i debelog neznanja. U toj završnici dakle neće se brojati driblinzi i bravure, jer ih neće biti – a i ako nekim slučajem i istrči neki Mesi, na vreme će ostati bez noge. Brojaće se samo greške, odnosno najbolji igrači biće oni koji ih budu najmanje pravili. Lepota igre biće hendikep koji se neće preživeti. 2. Prvu grešku u završnici napravio je Bakir Izetbegović, potpuno zbunjen porukama koje je u petak čuo iz Beograda. Vučić je OK, rekao je Izetbegović, zato što hoće da se pokloni žrtvama u Srebrenici; ali Srbija nije, zato što zahteva izručenje Nasera Orića, koga Izetbegović smatra „nevinim čovekom“, i zato što ne prihvata da je u Srebrenici počinjen genocid. Teško je u svemu tome izbeći poentu, u kojoj je Vučić na otvorenoj sceni napravio identifikaciju sa srebreničkim žrtvama, a Izetbegović – koji je, hvaleći Vučića, morao da prihvati pruženu ruku, dok je, kudeći Srbiju, pokazao duboko nezadovoljstvo Vučićevim nastupom i nemoć da se odupre glasovima histerične bošnjačke javnosti – upao je u klopku identifikujući se sa Orićem, koga malo ko i na Zapadu ne opsiuje kao skota, doduše „našeg skota“. Hajde da vidimo šta su povodom Srebrenice uradili srpski lideri – važno je na ovom mestu ne reći Vučić, budući da su svoje uloge u artikulaciji te politike imali i Nikolić, i Dačić, i Dodik. 3. Prvo, Srbija nije upala u klopku koja se na prvu loptu crtala kao najlogičnije rešenje – nije tražila ruski veto u Savetu bezbednosti na predstojeću britansku rezoluciju o genocidu u Srebrenici. Zašto je to bila klopka? Zato što bi se Srbija takvim potezom predstavila kao „ruski klijent“, dakle pasivan politički faktor koji bi na taj način izazvao zapadne zemlje, a da pritom ne bi mogao da obezbedi ruske garancije da će biti zaštićen. Umesto toga, Srbija se zvanično obratila Rusiji, doduše i svim ostalim stalnim članicama Saveta bezbednosti, pokazujući svoje neslaganje sa nacrtom rezolucije i negirajući da je u Srebrenici počinjen genocid. Istovremeno, iz Nikolićevog kabineta stigle su najave da bi Srbija mogla od Rusije da zatraži veto, čime se pokazalo da se i o tome razmišlja. Dačić se u Sankt-Peterburgu javno konfrontirao sa Briselom, tvrdeći da za EU nije problem bio Južni tok, već to što je on prolazio kroz Srbiju. Dodik, kao čovek sa najmanjim manevarskim kapacitetom među njima, ali samim tim i velikom ubojnom snagom, bio je sa Lavrovom direktniji izvlačeći od njega jaku izjavu o „apsolutno antisrpskoj rezluciji“ o Srebrenici. Naravno, uvek će biti onih veruju da ova četiri nastupa nisu bili sinhronizovani, kao što je teško bilo koga uveravati u suprotno. Tek, jedno je jasno: da su bili sinhronizovani, bila bi to dobra sinhronizacija. 4. Vučićeva spremnost da ide u Potočare i odbijanje da odustane od izručenja Orića, što je najviše zbunilo Izetbegovića, naravno, sa jedne strane, dovodi u pitanje njegov odlazak na komemoraciju 11. jula. Ako ga tamo ne bude, nije u postojećim okolnostima svejedno što ga neće biti zato što ne odustaje od jednog prevejanog zločinca, umesto što ga neće biti zato što odbija da se pokloni žrtvama. Ako pak ode u Srebrenicu, na čemu će zapadne ambasade sigurno raditi, nije svejedno što će tamo biti kao neko koga su modelovali i dovukli zapadni ambasadori da ga ponize zajedno sa narodom koji predstavlja ili kao neko koga će svi gledati kao čoveka koji zahteva Orićevo izručenje. 5. Interpretatorima Vučićevog nastupa o Srebrenici promakao je jedan veoma važan detalj. Naime, on je rekao da je svoj stav usaglasio sa Nikolićem, čime je potrošen još jedan važan adut zapadnih zemalja. Naime, sukob između Vučića i Nikolića, na kome su nekoliko poslednjih meseci dosta radile zapadne ambasade i domaći petokolonaški mediji – a koji bi, kako vidim, bio drag i nekim patriotama – doveo bi Srbiju u veoma tešku situaciju. Naime, raskolom između Vučića i Nikolića prvi bi bio oslabljen i sveden isključivo na svoju zapadnu paradigmu, a drugi, jednako oslabljen, na rusku. Podela društva postala bi akutna, uz sve opasnosti koje to nosi, Vučić bi bio gurnut prema Demokratskoj stranci i mnogo moćnijoj „beogradskoj čaršiji“, a Nikolić prema onoj vrsti patriota koji Srbiju vide isključivo kao „ruskog klijenta“. Naravno, odbijanje Vučića i Nikolića da se potuku otvara im drugi front, za sada nešto benigniji. Naime, prilikom glasanja na vladi troje ministara nije bilo za odbijanje saglasnosti sa britanskim predlogom rezolucije. 6. Srpsko izjašnjavanje o Srebrenici, koje jeste prva stepenica u balkanskoj završnici, otkriva konture strategije koja će u tom najvažnijem delu partije biti primenjena. Prvo, Srbija neće izazivati zapadne sile i neće im stvarati alibi da skinu rukavice i udare. To, naravno, neće značiti odsustvo svakog konflikta na toj liniji, posebno ne izostajanje obaveštjnih operacija i provokacija protiv Srbije, ali Srbija neće stvarati razloge za frontalni udar. Druga crvena linija biće prilična osetljivost Srbije na to da ne razočara Rusuju i dovede u pitanje njenu podršku. Rečju, sigurno je da svi potezi Srbije u tom periodu neće biti proruski, ali važnije od toga je da nijedan ne bude antiruski. Da ni Rusi nemaju problem s tim pokazao je u Beogradu Aleksej Puškov, koji se u ime Rusije zahvalio Srbiji na njenoj politici nautralnosti, dok je samo koji dan pre Danijel Server istu tu poliitku neutralnosti Srbiji nabio na nos kao najveći problem. Treće, Srbija će – prenaglašeno, kako Vučić voli da radi – slati mirotvorne poruke u regionu, uverena da bi joj svaki konflikt u čijem stvaranju bi sama učestvovala, na leđa natovarila one sile sa kojima nema snage da se bori. U tome će posebno biti važni odnosi sa Bošnjacima, zbog čega „srebrenički manevar“ dobija dublji smisao. I, četvrto, Vučić i Nikolić će, čini se, veoma paziti da ne uđu u međusobni sukob. To će, naravno, uvećati pritisak na njih najjače interesne organizacije u Srbiji – beogradske čaršije – koja ih tuče i tući će ih i sleva, a odskoro i zdesna, što stvara veoma zanimljive veze između liberalnih medija i delova odavno prokazane desnice. 7. Hoće li ta politika moći da bude uspešna? Najiskrenije, pre ne, nego da. Partija, koju igramo najcrnjim od svih crnih figura, odmakla je do završnice, i ne stojimo sjajno. Alternative koje se na sceni nude – na skali od potpune i brze predaje do stvaranja Masade od Srbije, u ovoj fazi, međutim, ne obećavaju više. Kako rekosmo, u završnici se neće brojati driblinzi, već samo greške. Ni njihovo odsustvo neće nam garantovati mir spolja, zato je onaj unutrašnji važan bar onoliko koliko je važan u ratu.

Pročitajte još:KREJG ROBERTS: Američki lideri ne zaslužuju ni da Putinu izuju cipeleDŽORDŽ SOROŠ: Treći svetski rat je blizu, Kina sprema nešto veliko u ovoj godini!

Izvor: Novi Standard