Pravda

Pla­men za­pa­lje­nih ku­ća osvje­tlja­vao je plit­ke ro­vo­ve u ko­ji­ma smo bi­li. Mu­sli­ma­ni su na­pa­da­li iz mra­ka, ur­la­ju­ći „Ala­hu’ek­ber”. Mi njih ni­smo vi­dje­li, ali su oni nas do­bro vi­dje­li. Sva­ki dan iz­go­ri ne­či­ja ku­ća u Ne­đa­ri­ći­ma. Mu­sli­ma­ni ga­đa­ju ne­ka­kvim za­pa­lji­vim me­ci­ma do­ma­će iz­ra­de. Ta­kav me­tak, kad po­go­di zid ku­će, za­pa­li se i go­ri još pet mi­nu­ta i po ki­ši. A oni ga­đa­ju pro­zo­re. Do­volj­no je da dva met­ka pad­nu u unu­tra­šnjost ku­će. I na­mje­štaj, za­vje­se, te­pi­si, sve usko­ro pla­ne. A ako uđeš da ga­siš, snaj­pe­ri­sti če­ka­ju. Zna­ju u ko­ji su pro­zor upu­ti­li za­pa­lji­vi me­tak. „Ala­hu’ek­ber”, ču­lo se ur­la­nje iz mra­ka. Vi­dje­li smo ih ka­ko pa­da­ju, i dru­ge ka­ko iska­ču iza njih, ga­ze pre­ko onih pr­vih i kre­ću na­pri­jed. U za­pa­lje­noj ku­ći iza nas eks­plo­di­rao je san­duk s mu­ni­ci­jom. Pro­bi­li su na Lu­ka­vič­koj ce­sti, na naj­i­stu­re­ni­jem po­lo­ža­ju, kod ku­će đe­da La­la Bo­ra. Iz tog prav­ca ču­lo se pu­ca­nje, vri­ska, i ku­ku­ri­je­ka­nje pi­je­tla. Đe­dov bun­ker bio je kraj ko­ko­šinj­ca. U bun­ke­ru đed u fo­te­lji, sa osam­de­set če­tvor­kom, mi­tra­lje­zom. Po­red nje­ga pi­je­tao, ki­ki­rez, ko­ji mu klju­ca ži­to sa dla­na. „Ovaj moj pi­je­tao uvi­jek za­ku­ku­ri­je­če ka­da se usta­še spre­ma­ju za na­pad”, re­kao mi je tog da­na. Đed La­le Bo­ro ra­njen je u pr­vom na­pa­du. Pri­vu­kli su se to­li­ko bli­zu, da su ga uhva­ti­li za ci­jev mi­tra­lje­za i uba­ci­li mu bom­bu unu­tra. Po­čeo je Baj­ram. „Ala­hu’ek­ber”, ču­lo se iz mra­ka. „Kr­vav vam Baj­ram, Tur­ci!” — vri­štao je To­ma Ve­ljan­čić, i pu­cao sto­je­ći, cio re­de­nik iz mi­tra­lje­za.

Čitajte kolumne Nebojše Jevrića:Nebojša Jevrić: Lako je naučiti životinjuNebojša Jevrić: Oj Srbijo golema robijo

Sa zvuč­ni­ka iz Sma­jo­ve ku­će ču­lo se, sa naj­ja­čeg po­ja­ča­la ko­ga smo na Do­bri­nji na­šli: „Sprem­te se, sprem­te, čet­ni­ci.” U pri­ze­mlje ku­će po­go­di­la je zo­lja. Iza ži­vi­ce iz­le­tio je mu­sli­man du­ge si­je­de bra­de, tam­no­put, sa ze­le­nom ple­te­nom ka­pi­com na gla­vi, i kre­nuo da pu­ca pa­pov­kom na ko­joj je bio trom­blon. Sa ra­me­na. Ga­đa­li su ga isto­vre­me­no njih tro­ji­ca. Bio je to­li­ko bli­zu da mu se pri pla­me­nu za­pa­lje­ne ku­će vi­dje­lo li­ce. Ili sam to ka­sni­je umi­slio. Pao je na na­ga­zne mi­ne. Ne znam ko ga je od tro­ji­ce ovje­rio. Sa pro­zo­ra se ču­lo „Sprem­te se, sprem­te, čet­ni­ci”, pi­je­vac đe­da La­la Bo­re je ku­ku­ri­je­kao sa kro­šnje dr­ve­ta, a mi­ne su ras­tu­ri­le ko­ma­de ti­je­la sje­do­bra­dog še­hi­da, sa ze­le­nom ka­pi­com. „Jebô te Ti­to, ovi se ne ša­le.” „Jebô te­be Vi­ne­tu, što Ti­to, što pri­zi­vaš...” Na­bio sam gla­vu u rov. No­zdr­ve su mi se na­pu­ni­le ze­mljom. U pljo­ski vi­še ni­je bi­lo ni ka­pi ra­ki­je. Ko­šu­lja mi se za­li­je­pi­la za le­đa, od zno­ja i ro­se. U zo­ru sve je bi­lo go­to­vo. Na pri­la­zi­ma ku­ći osta­lo je dva­na­est mr­tvih ba­li­ja. Kod sva­kog smo na­šli ho­džin za­pis, do­vu na arap­skom sa pre­vo­dom na srp­ski: „Ko ovu do­vu no­si, ne mo­že od met­ka i sa­blje po­gi­nu­ti.” Do­go­ri­je­va­le su spa­lje­ne ku­će. U smi­raj da­na, po­što je sve pro­šlo, po­gi­nuo je To­mo Ve­ljan­čić. Na pu­tu pre­ma ka­sar­ni, u Ne­đa­ri­ći­ma, na­šao ga je mu­sli­man­ski snaj­pe­ri­sta. Ili srp­ski. Umi­rao je du­go. Ni­je se mo­glo pre­ko pi­ste, ni­je se mo­glo pre­ko aero­drom­ske ce­ste. Na Pa­le se ta­da išlo pre­ko Tvr­di­ni­ća. Tri sa­ta su ga vo­zi­li do Pa­la, a on­da je još če­ti­ri če­kao ope­ra­ci­ju. Još ratnih reportaža Nebojše Jevrića možete pročitati OVDE. Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić