Pravda

Interviju prenosimo u celosti. Poštovani gospodine Janiću, Vi ste jedan od najboljih poznavalaca dela Svetog vladike Nikolaja Velimirovića. Šta je, po Vama, suština njegove nacionalne i politički misli, i koliko nam ona može pomoći danas? - Ne smatram sebe nekim velikim stručnjakom za delo vladičino. Nije to samo ono što je pisano, već i ono što je propovedano, naročito ono što je radio a što ni on ni svedoci toga nisu beležili. Ali to je tema za podužu raspravu; raspravu koja je hitna radi obnove srpske nacionalne svesti, ali koja se skoro neće začeti. A bez nje neće doći do stvarne obnove našeg verskog i nacionalnog identiteta. Do obnove srpstva. Vladičina misao jeste evolutivna, misao duhovnog sazrevanja, koje se paralelno razvijalo sa nacionalnim i političkim sazrevanjem. Sve do, nazovimo ga zrelim periodom, stavljanjem na čelo Bogomoljačkog pokreta. Bilo je tu i mladalačkih traganja i dodira sa raznim hrišćanskim učenjima, manje-više jeretičkim, ali i sa onim nehrišćanskim. Prvi svetski rat, život u emigraciji, aktivni rad na nacionalnoj propagandi, druženje sa raznim političkim, nacionalnim i verskim grupama vreme je kaljenja njegovog verskog i političkog identiteta.Ali tek povratkom u otadžbinu i napuštanjem raznih intelektualističkih, maglovitih gnostičkih vizija, on će postati onaj koga mi danas poznajemo i čestvujemo. Tada je on, učeći narod, i učeći se od njega, prigrlio svetosavsko pravoslavlje. Tada je sveo političku ideologiju na slobodarstvo i zadrugarstvo. To nije demokratija, već mnogo više od nje. To nije ni strančarenje, ali ni diktatura. NJegov odnos prema svetu je piramidalan: Bog-kralj-domaćin-narod. Ova struktura nije klasifikovana. Bog je sa svima direktnoj relaciji, ali i u uzrastajućem nizu. Kralj je samodržac (suveren) kroz miropomazanje odgovoran Bogu za sebe i narod koji je dobio od njega, domaćin je odgovoran kralju (državi) i Bogu za svoj dom. Narod je odgovoran domaćinu, kralju i Bogu. Iz ovoga sledi i vladičin odnos prema naciji. Nacija nije isključivanje drugih naroda. Nacija je svest zajednice o identitetu. Srbi su primali hrišćanstvo pojedinačno, ali svoje pravoslavno hrišćanstvo dobili su kroz učenje Svetoga Save. Svetosavlje je dalo Srbima kolektivno saznanje o sebi. (Kroz pravoslavlje-svetosavlje Srbi su dostigli svoje jastvo.) Iz ovoga je jasno da vladičini pogledi na naciju i politiku vrlo malo imaju sličnosti sa današnjom političkom situacijom, da je ono revolucionarno učenje koje zahteva radikalne promene čoveka i društva. Vi Svetog oca Justina Ćelijskogznate iz prve ruke. Danas smo svedoci postojanja različitih tumačenje i interpretacija njegove ličnosti i dela. Kakav je, po Vama, odnos današnje crkveno-bogoslovske javnosti prema avi Justinu? Koja je glavna pouka iz njegove duhovne-asketske zaostavštine za današnje vreme? - O Svetom Justinu Ćelijskom postoje različita tumačenja. I to je dobro. I pravoslavna i jeretička, i pohvalna i pokudna, njemu su samo na slavu. I istiniti stavovi o kojima svedoči i njegovo delo i njegov život, i interpretacije koje žele da ga prikažu drugojačijim nego što jeste otkrivaju njegovu duhovnu veličinu. NJegov je život svedočenje Gospoda. A život i delo jedna monolitna pravoslavne duhovnosti. Više puta je govorio: sve jeresi i sve laži kroz istoriju hrišćanstva ističu iz Hristoborstva i Bogoborstva. Iz tog aspekta vidim i pokušaje, čak i njegovih učenika, da se netačno interpretiraju i nipodaštavaju njegov život i njegovo tumačenje učenja (dogme) Crkve. Ali to nije nipodaštavanje sluge Božjeg Justina Ćelijskog, nego nipodaštavanje Hristosa, odbacivanje Jevanđelja, moralna destrukcija Srba. Odvođenje našeg krstonosnog naroda sa puta Spasenja i života večnog na put lične i kolektivne destrukcije. Ava je bio stena pravoslavlja na koju su navaljivali komunistički besovi i na koju sada navaljuju besovi ekumenizma. A i jedni i drugi su samo ime za zločinitelja. Pominjete „današnju bogoslovsko-crkvenu javnost“. Sigurno mislite na neke koji su završili teološke nauke. To nije hrišćanska javnost, niti su njihovi stavovi za prave hrišćane kao jeretička učenja neprepoznatljivi. Oni to što su skoro više ne kriju, zaklanjajući se na „pravo interpretiranja hrišćanstva u duhu modernog vremena“. Ali, za hrišćanstvo nema modernog i nemodernog vremena. Mi smo dostigli „modernost“ Vaskrsenjem Gospodnjim, i od toga ničeg modernije nema, niti može biti. To je posvedočilo Vaskrsenje Gospodnje, tako nas je učio ava Justin, u to verujem i ja, nedostojni. Vi ste poznat i kao čovek koji u svom ličnom životu i radu istrajava do kraja u odbrani duhovnih i nacionalnih vrednosti. Nažalost, tu osobinu ima sve manje ljudi u epohi u kojoj živimo. Kako se odbraniti od duha konformizma, koji osvaja ne samo društvo, nego i verujuće i crkvene ljudi? - Da li istrajavam i koliko istrajavam, zna samo Bog. Ja verujem da malo istrajavam, skoro da ne istrajavam. I to je tužno. Da biste u nečem istrajavali, morate stvarno biti to za šta tvrdite da jeste. Samim tim, morate da budete protiv onoga što niste. Ali pre svega, vi morate biti nešto. Otac me je naučio da smo mi nešto jer znamo ko smo. Učio me je da se ne družim sa ništacima. Govorio je: ako moraš da budeš sluga, nađi gazdu kojim možeš da se ponosiš. Naučili su me da budem sluga Božiji i sluga kraljev. Za ostale mi je rekao da sam im jednak. Nešto slično tome sam našao kod Svetog Nikolaja, i Svetog Justina. I oni su snosili posledice svojih stavova. Više puta sam pisao da smo mi narod kratkog daha. Narod koji nije spreman da se muči. Kad nekog muče, mi ga ne branimo. Ali, teško njemu ako popusti. Prezrećemo ga. U njegovom otporu nam je sva nada. A kada mučenik nestane, lagano, skoro neprimetno, počinju da ga pominju. Postaje deo kolektivne svesti. Svetionik. Kažete da se konformizam uvukao i među crkvene ljude. Tu sigurno mislite na jerarhiju. Ne tugujte. Tako je vazda bilo. Setite se da je onaj koji je Gospodu prišao da mu pomogne da nosi Krst bio stranac. Ne neko od učenika. Oni su se sakrili. Da li se slažete sa stavom da smo kao narod postali mlaki, i da je to, pored drugih, jedan od važnih uzroka ekonomske, socijalne i državotvorne krize srpskog naroda? Kako probuditi duh odlučnosti i hrabrosti i spremnosti na žrtvu za veru i otačestvo? - Mi smo laodikejci. Tačnije, mi smo razmaženi. Infantilnost je naša kolektivna osobina. Stalno očekujemo da nam neko nešto dâ. Stalno se pozivamo na naša prava. Čitav društveni sistem se poziva na prava. Razlog je u tome što mi nikakva prava nemamo. Imamo pravo na rad, ali posla nema. Imamo pravo na školovanje, ali mesta u školama nema. Imamo pravo na zdravlje, ali lekova nema. Prevara je u tome što niko ne pominje obaveze. Nema prava bez obaveza. Pominjanje naše obaveze se izbegava jer ona je uspostavljanje relacije koja dovodi do realizacije prava. Uradi to i to i imaćeš pravo na to i to. Onaj koji vam dâ obavezu, preuzeo je obavezu da realizuje vaše pravo. Ako ga ne realizuje, vi imate pravo na pobunu. Na odbijanje obaveze. Duh odlučnosti se uči u kući. Ima li ga? Ne. Nema ga jer doma nema. Ili skoro da ga nema. Decu ne vaspitavaju roditelji. Ne govori im se o porodičnoj tradiciji, a iz porodične tradicije ne ukazuje im se na nacionalnu tradiciju. Vi ste ovde pomenuli spremnost za žrtvu radi uzvišenih ciljeva – veru i otačestvo. Ali danas niko nije spreman ni za kakvu žrtvu. Čak ni za žrtvu radi najrođenijih. Gde je izlaz? Izlaz je u veri, radu, samokontroli, karakteru. Treba naći realne primere, ne prazne priče. A primera u našoj prošlosti ima. Treba narodu ukazati na nadu. A nada daje smisao. Ne dozvolimo da nas oni koji su nas zbacili s bogočovečanskog puta ponovo vode ka tzv. srećnoj budućnosti, koja se sada zove Evropa. Srećna budućnost se postiže ugledanjem na primere iz prošlosti. Drugačije nikako. Situacija je više nego tragična. Ali, Bogu se pomolimo, jer nikad nije tako loše da ne može biti gore. Kako gledate na aktuelnu političkui ekonomsku situaciju u našoj zemlji, kao i na činjenicu da se prethodna a i aktuelna vlast, kroz „briselske sporazume“, lagano odriče suvereniteta Srbije nad Kosovom i Metohijom a time i od Kosovskog zaveta? - Pominjete Kosovski zavet. Mislite da smo ga gubljenjem geografskog prostorapočeli da ga se odričemo? Kosovski zavet je srpska istoriosofija, a nje se sve ubrzanije odričemo još od Vidovdana 1914. Počeli smo da zaboravljamo na Nebesko carstvo radi zemaljskog koje smo osvojili 1918. da bi nam ga sledećih osamdeset godina otimali. Nije strašno što nam otimaju nacionalno telo – srpske zemlje – već što smo izgubili nacionalnu dušu. „Briselski sporazum“ i ostali sporazumi su samo papir. NJih se drže slabi a cepaju ih jaki. Bojim se da smo mi potpisali sporazum sa jednim koga narod naziva Kusim ili Repatim. Vratimo se sporazumu koji je jednom Mojsije prihvatio a Gospod svojim otelotvorenjem potvrdio. A onda će nam se sve što smo izgubili vratiti. Učimo se od Jevreja. Sačuvajmo našu dušu, utemeljimo se u veri jer, treba utuviti, Bog daje pobede. Neki arhijereji Srpske pravoslavne crkve su u poslednjih nekoliko decenije veoma oštro kritikovali Dositeja Obradovića. Vi ste uradili jedno veoma ozbiljno istraživanje o Dositeju Obradoviću, čiji je rezultat Vaša nova knjiga, „Dositej i dositejevština“. Recite šta je prava istina o odnosu Dositeja prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, da li je Dositej kritikovao versko-dogmatske osnove Crkve ili crkvenu jerarhiju, odnosno tadašnje stanje u Crkvi. Kako se Crkva odnosila prema Dositeju? Kako Vi uopšte ocenjujete istorijski doprinos Dositeja Obradovića srpskom narodu, posebno stvaranju srpske države u periodu Prvog srpskog ustanka? - Na čitavu lepezu pitanja koja mi upućujete kada je Dositej u pitanju, najbolji odgovor se nalazi u jednoj opasci Sv. vladike Nikolaja Ohridskog i Žičkog. On kaže da je Dositejeva vera vera koju ima narod, bez velikih dogmatskih pitanja, vera prostosrdačna. On se nije bavio dogmom i njegova kritika je kritika stanja u Crkvi, a ne kritika hrišćanstva. Mit o Dositejevoj kritici hrišćanstva nastavio se u mitu o negativnom odnosu SPC prema njemu. Oba ova mita su potekla iz ateističkih, racionalističkih, pozitivističkih i marksističkih krugova. Paradoksalno je da se on „razgranao“ unutar crkvene literature tek posle 1944. O Dositeju kao ateisti pisali su, i to uzgred u XIX veku, jedan patrijarh carigradski (Antim V), jedan episkop gornjokarlovački (Evgenije), Vuk i NJegoš... Razlog za to pisanje ja sam u knjizi objasnio. Opširno sam pisao o proslavi Stogodišnjice Dositejeve 1911. u Beogradu, parastosu u Sabornoj crkvi, gde je održao propoved mitropolit (patrijarh) Dimitrije, kao i proslavama širom srpskih zemalja. Zanimljivo je da je nekim našim teolozima kritika Dositeja služila za kritiku marksizma. Što se tiče njegovog doprinosa Ustanku, on je, čini mi se, nedovoljno u našoj istoriografiji istaknut. Ne umanjujući Vukov značaj za našu kulturu, smatram da je Dositej učinio mnogo, premnogo za svoje otačestvo. Hadži Đorđe J. Janić,srpski književni kritičar, rodio se u mestu Vlasotince 1941.Diplomirao je jugoslovensku i opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljuje od 1968. godine književnu kritiku, književnu istoriju, religiozne eseje i studije, književnu i političku polemiku, eseje o srpskom duhovnom nasleđu, kao i poeziju. Takođe objavljuje tekstove i studije iz istorije, etnologije, folkloristike, političke komentare i geopolitičke analize. Vladimir Dimitrijević navodi da je Janić zbog svojih intelektualnih stavova trpeo u vreme Titovog režima.Zbog ogleda „Bog u delu Momčila Nastasijevića“, objavljenog 1973. u „Teološkim pogledima“ (urednik je bio vladika Danilo Krstić) izbačen je sa radnog mesta profesora književnosti u 11. beogradskoj gimnaziji, i deset godina je bio bez posla. Razlog za izbacivanje: „moralno-politička nepodobnost“ (to se danas zove „politička nekorektnost“). Janić je autor velikog broja knjiga i studija,od kojih izdvajamo samo neke: „Hadžija večnosti“, „Hrišćanin u svakodnevnom životu“, „Oci otaca naših“, „Svet straha“, „Traganje za verom Isidore Sekulić“, „Politika kao teodulija: politička misao vladike Nikolaja“, „Pesnik i svet u književnom delu Mirka Magaraševića“, „Sa nadom čekajući“, „Vreme i utemeljenje“, „Dositej i dositejevština“...

Pročitajte još:Slovensko bratstvo je zabluda osim…NEBOJŠA JEVRIĆ: U Rusiju moraš verovati

Izvor: Geopolitika