Pravda

„Ho­će­mo li kod kom­ši­je?” — ka­že Po­ruč­nik, do­bro­vo­ljac iz Der­ven­te, vi­sok, plav. „Ho­će­mo li da vi­di­mo šta nam kom­ši­ja ra­di?” Smrad mr­tva­ca šti­pa nas za oči, uvla­či se u no­zdr­ve. „Ne mo­raš da ga ti tr­ke­lji­šeš, sa­mo me po­kri­vaj.” Mi­je­njam okvir i pre­ba­cu­ju­ći se iza pre­vr­nu­tog fri­ži­de­ra ko­ji le­ži na­sred uli­ce, pu­cam u prav­cu zgra­de oda­kle ga­đa­ju niz po­tok. Vra­ta fri­ži­de­ra su otvo­re­na, a oko­lo pro­su­ta hra­na. Ve­li­ka ze­le­na mu­va le­ti oko slat­kog, pro­su­tog po dža­di. Po­ruč­nik pre­ska­če pre­ko me­ne i upa­da u pr­lja­vu vo­du do mr­tva­ca. Dok me­ci oko nje­ga pra­ve vo­do­sko­ke, ma­le vo­do­sko­ke, Po­ruč­nik vu­če na­du­ve­ni leš pre­ma mo­stu. Iz­vla­čim gla­vu iz fri­ži­de­ra i, psu­ju­ći, vi­čem da po­žu­ri. On, za­klo­njen is­pod mo­sta od snaj­pe­ri­sta, pre­tre­sa mr­tvog mu­sli­ma­na. Mr­tvac je odav­no na­du­ven, i pan­cir je sa nje­ga te­ško ski­nu­ti. Po­ruč­nik ga šti­pa za obraz i ka­že: „Je li, buc­ko, ho­ćeš li da mi po­zaj­miš pan­cir?” Buc­ko ću­ti, gla­vu ne po­mje­ra. Po­ruč­nik ski­da pan­cir, kolt, iz dže­po­va mu va­di lo­vu, Ali­ji­ne bo­no­ve, nov­ča­nik sa sli­kom ne­ke dje­voj­či­ce, već sko­ro ras­pad­nut ho­džin za­pis. Vu­ku­ći mo­kar pan­cir na­pu­njen smra­dom ras­pad­nu­tog, pre­ba­cu­je­mo se od po­lo­ža­ja do po­lo­ža­ja, pre­ma Br­ne­to­vim čet­ni­ci­ma. Oni su du­bo­ko na­pri­jed, bli­zu cen­tra Do­bri­nje. U ne­ka­da­šnjem olim­pij­skom na­se­lju Do­bri­nja ne po­sto­ji li­ni­ja raz­dva­ja­nja. Je­dan dan zgra­du dr­že oni, dru­gi mi. (Do­bri­nja je pu­pak Sa­ra­je­va. Kroz nju vo­di put do tu­ne­la is­pod aero­dro­ma. Tu­nel je je­di­na ve­za Sa­ra­je­va sa Ig­ma­nom i, pre­ko Ig­ma­na, sa Ko­nji­com i da­lje.) U ju­nu još smo dr­ža­li aero­drom. A za Do­bri­nju se ni­je zna­lo ko je dr­ži. Dr­ža­li su je mu­sli­ma­ni-kri­mi­nal­ci sa čar­ši­je, dr­ža­li su je Br­net­no­vi čet­ni­ci, dr­ža­li su je Voj­ko­vi­ća­ni. Spa­va­o­ni­ca Sa­ra­je­va, na­se­lje ni car­sko ni spa­hij­sko. I svi su ga­đa­li gra­na­ta­ma po Do­bri­nji. Jed­no vri­je­me tre­ba­lo je sa­mo dvje­sta me­ta­ra da se spo­ji­mo sa Voj­ko­vi­ća­ni­ma ko­ji su na­pa­da­li Do­bri­nju sa dru­ge stra­ne. Ali, oni su, pri­ča­lo se u Ne­đa­ri­ći­ma, ima­li peh — na­le­tje­li su na ma­ga­cin pun vi­ski­ja, i ne­dje­lju da­na ni­su mo­gli da kre­nu da­lje. Još je bi­lo u po­ne­kom sta­nu na Do­bri­nji lju­di. Do­bri­nja se ni­je dr­ža­la, u Do­bri­nju se „upa­da­lo.” Oni su upa­da­li sa jed­ne a mi sa dru­ge dvi­je stra­ne. Iz ula­za zgra­de po­red ko­je pro­la­zi­mo tr­če­ći, jer je uli­ca kao i sve uli­ce u Do­bri­nji po­kri­ve­na va­trom. „Mom­ci, mom­ci!...” — zo­ve nas sta­ri mu­sli­man. Po­ruč­nik, ljut, utr­ča­va kod sta­rog u ulaz. „Je­ste li vi čet­ni­ci?” „Je­smo”, lju­ti­to od­vra­ća Po­ruč­nik i uba­cu­je me­tak u ci­jev. „Iz gvo­zde­nog pu­ka ‘Pa­vle Đu­ri­šić’”, do­da­jem ja.

„Zna­te, ja imam bo­le­snog unu­ka. Stra­šno se pla­ši čet­ni­ka. Ne mo­gu da ga smi­rim. Pa ako bi­ste ušli kod me­ne, da vas vi­di...” Čitajte kolumne Nebojše Jevrića: Nebojša Jevrić: Oj Srbijo golema robijoNEBOJŠA JEVRIĆ: Monstrumi koji nas optužuju da smo silovali dečake

Do­bri­nja, Sa­ra­je­vo, pod­ne... Po as­fal­tu le­še­vi ko­je ni­ko ne skla­nja, raz­ru­še­ne zgra­de, po­pljač­ka­ni i raz­va­lje­ni sta­no­vi, pu­ca­ju na te­be a ne znaš ni ko, ni oda­kle pu­ca, a mi, nas dvo­ji­ca, pe­nje­mo se za sta­rim mu­sli­ma­nom na tre­ći sprat. Dje­čak, zgr­čen u ćo­šku, sti­ska ve­li­ku lut­ku. Ko­ža mu ima go­to­vo cr­ven­ka­stu bo­ju, po­gled mu­tan, ne­ra­zu­man, ru­ke ne­pri­rod­no sa­vi­je­ne u zglo­bo­vi­ma. Po­na­vlja, pod­vla­če­ći se pod kre­vet: „Ćet­ni­ci, ćet­ni­ci...” „Du­šev­ni su to mom­ci, si­ne, ne­će ti ni­šta”, ka­že sta­rac i gr­li pr­vo me­ne, a on­da Po­ruč­ni­ka lju­bi, pred ma­lim u li­ce. Po­ruč­nik se ga­dlji­vo bri­še i puh­će. I dok iz­la­zi­mo iz zgra­de, Po­ruč­nik mi pri­je­ti. „Pi­ska­ra­lo, ne­moj da si o ovo­me slu­čaj­no ne­što pi­so.” Na zgra­di pre­ko pu­ta me­tak raz­bi­ja iz­log, opet se od­ne­kud ču­ju gra­na­te. Sa­ra­je­vo, Do­bri­nja, pod­ne... „Je­bem ti Bo­snu. Ko­ji smo ku­rac nas dvo­ji­ca ov­dje tra­ži­li. Ju­če ula­zi­mo u stan, u pre­tres, da vi­di­mo ima­ju li oruž­ja, da vi­di­mo ko je u zgra­di. Pi­tam čo­vje­ka: ko si? Sr­bin, Hr­vat, mu­sli­man? Ja ga pi­tam ko je a on mi ka­že: ‘Čo­vjek’. Za­mi­sli, ka­že ‘čo­vjek’, a Sr­bin je.” Pre­ma na­ma na­i­la­zi kom­bi pun te­ri­to­ri­ja­la­ca. „Šta je bi­lo, lju­di, je li smje­na?” „Ka­kva smje­na. Po­vla­či­mo se. Po­bi­še nas.” „A čet­ni­ci, gdje su?” „Oni su osta­li! U zgra­di sa dru­ge stra­ne uli­ce. To je je­di­na zgra­da ko­ju mi pre­ko dr­ži­mo. Tu­ku niz uli­cu. Ne mo­že se do njih.” Zgra­da u ko­joj su osta­li je dva blo­ka da­lje. Ja­vlja­mo im mo­to­ro­lom da sti­že­mo. Da bar oni ne pu­ca­ju po na­ma. Pu­ca sa svih stra­na. Me­ci od­va­lju­ju ko­ma­di­će as­fal­ta sa uli­ce ko­ju tre­ba pre­tr­ča­ti. „Po­ruč­nik ov­dje, Po­ruč­nik ov­dje”, vi­če u mo­to­ro­lu. „Ka­ži, Po­ruč­ni­če.” „Pre­tr­ča­va­mo pre­ma va­ma, po­kri­vaj­te nas!” „Pri­mlje­no, Po­ruč­ni­če, ču­vaj­te gu­ze.” Po­ruč­nik, ob­ja­šnja­va mi da je naj­bo­lje da on tr­či pr­vi. Ja po­sle nje­ga. Ću­tim i pra­vim se ov­ca. Pr­vog snaj­pe­ri­sta mo­že da pro­ma­ši. Za dru­gog je spre­man. Ni­ša­ni u mar­ka­ci­ju, ka­men, dr­vo, stub, po­red ko­ga ti mo­raš da pro­đeš, i če­ka. Po­ruč­nik, pra­vi se lud, ka­že da će on da re­ski­ra da ide pr­vi. „Va­ži, Po­ruč­ni­če”, ka­žem. „va­ži.” Ze­le­na mu­va po­la­že ja­ja u ras­po­lu­će­nu lo­ba­nju mr­tva­ca ko­ji le­ži na kra­ju uli­ce. Pr­vi pre­tr­ča­va Po­ruč­nik. Tr­či u cik-cak, nag­nut uko­so, ne­pri­rod­no, u stra­nu, kao mo­to­ci­kli­sti u kri­vi­ni. Pri­je ne­go što je sti­gao, kre­ćem za njim, iako sam se bio spre­mio da če­kam, da osta­nem tu u za­klo­nu, dok snaj­pe­ri­sti ne do­sa­di, dok mrak ne pad­ne. Bio sam si­gu­ran da ću osta­ti u za­klo­nu, ali tr­čim. Po­ruč­nik ra­me­nom raz­va­lju­je vra­ta apo­te­ke u pri­ze­mlju zgra­de. Ga­ze­ći po sta­klu, i is­kr­va­vlje­nom po­du, utr­ča­vam za njim. Tu je bi­lo pre­vi­ja­li­šte ze­le­nih be­ret­ki. „Po­ruč­nik ov­dje, Po­ruč­nik ov­dje, u apo­te­ci smo!” „U re­du je, Po­ruč­ni­če, vi­dje­li smo vas. Pre­ba­ci­te se do pr­vog ula­za. Mi smo na tre­ćem spra­tu.” Sa li­je­ve stra­ne je ka­fić, iz ko­ga je odav­no od­ne­se­no sve pi­će, a sa de­sne knji­ža­ra. Po­ruč­nik mi do­ba­cu­je fla­šu sa apo­te­kar­skim al­ko­ho­lom, da na­teg­nem. Pi­jem gu­tljaj ko­ji me sa­go­ri­je­va sve do že­lu­ca. Iz knji­ža­re uzi­mam pi­sa­ću ma­ši­nu, TBM la­ti­nič­nu, i tr­pam je u ra­nac. „Je­ba­la te ma­ši­na, pi­ska­ra­lo, ba­ci to, ima gla­vu da zi­ja­niš.” „Ne se­ri, Po­ruč­ni­če, na če­mu ću da pi­šem iz­jve­štaj. Uju­tru mo­ram da ša­ljem tekst.” Sa spra­ta, čet­ni­ci, jed­nu za dru­gom, is­pa­lju­ju tri zo­lje u prav­cu zgra­de iz ko­je pu­ca­ju po na­ma. I dok je zgra­da još sva u di­mu, pre­tr­ča­va­mo do ula­za. Tu smo, ko­nač­no, bez­bjed­ni. Na sto­li­ci po­red ste­pe­ni­šta, u po­lu­mra­ku, sje­di čo­vjek. Ka­pa mu je na­vu­če­na na gla­vu, gla­va obo­re­na. Pre­ko kri­la dr­ži pa­pov­ku. „Je­bem ti ži­vot. Je­su li na­ši go­re?” — pi­ta Po­ruč­nik. Ne­po­zna­ti ću­ti. Kao sva­ki li­je­po vas­pi­tan, ozbi­ljan čo­vjek, moj drug se pred­sta­vlja i ka­že: „Ja sam Po­ruč­nik, je­su li na­ši go­re?” Ne­po­zna­ti ću­ti. Po­red zgra­de pre­ko pu­ta, opet pa­da gra­na­ta. „Je­su li na­ši go­re?” — pi­ta Po­ruč­nik, a ne­po­zna­ti, sa cr­nom ka­pom na­bi­je­nom na oči, obo­re­ne gla­ve, ću­ti. „Pa ovaj je mr­tav!” Tek ta­da, oko po­ja­sa mr­tva­ca i oko gru­di, vi­dim za­ve­zan ko­no­pac. Sa spra­ta se ču­je smi­jeh. „Je­ste li se is­pri­ča­li?” Mr­tvog mu­sli­ma­na, po­gi­nu­log u ju­tro­šnjim bor­ba­ma, čet­ni­ci su sta­vi­li na sto­li­cu i za­ve­za­li. Ako upad­nu u zgra­du, pu­ca­će pr­vo u „stra­ža­ra”. Go­re su De­ba, Želj­ko, bra­ća Po­po­vi­ći, Bo­ro Paj­ko­vić, do­bro­vo­ljac iz Bo­ro­va Se­la, haj­duk, le­gen­da, ju­nak ko­ji se smi­je ba­li­ja­ma. Gdje je on, ne­ma pa­ni­ke. Pri­ča­ju: te­ri­to­ri­jal­ci su se po­vu­kli. Sad zgra­du u ko­joj smo mu­sli­ma­ni ga­đa­ju sa tri stra­ne. A če­tvr­tu, oda­kle smo mi uspje­li da do­đe­mo, dr­že pod una­kr­snom va­trom, sli­je­va i zde­sna. Od po­čet­ka ra­ta de­ša­va se isto. Udar­na gru­pa na­pra­vi klin, a te­ri­to­ri­jal­ci, li­ni­ja­ši, rov­ci, ko­ji tre­ba da klin odr­že i da ga po­la­ko ši­re, čim za­pu­ca sa li­je­va i de­sna po­vu­ku se. I gru­pa se na­đe u okru­že­nju. Iz knji­ža­re u pri­ze­mlju po­ku­pi­li su se­lo­tejp. To ih je spa­si­lo. Kad se dvi­je šip­ke tro­ti­la ili vi­te­zi­ta za­li­je­pe se­lo­tej­pom na trom­blon i sa njim kre­sne u zid, od če­tvo­ro­sob­nog na­sta­je jed­no­sob­ni stan. Pro­bi­li su tu­nel kroz zgra­du. „Uvi­jek sam sa­njao da imam ovo­li­ki stan. Osam­de­set kva­dra­ta”, nad­gla­sa­va puc­nja­vu Želj­ko Pi­pa. „Je­si li pre­gle­dao vo­do­ko­tli­će? Zna­ju i tu da šte­ku­ju oruž­je.” „Mi smo u Vu­ko­va­ru pro­na­šli zla­to skri­ve­no u ci­je­vi­ma od ra­di­ja­to­ra. Tre­ba­lo bi raz­vr­nu­ti ra­di­ja­to­re. Ba­li­je su to, ko zna gdje su šte­ko­va­li žu­to”, is­ku­sno ob­ja­šnja­va Cr­ni. „Pro­baj ovu ko­žnu jak­nu. Va­lja­će ti!” Zgu­čen u ve­li­koj cr­ve­noj fo­te­lji, po­kri­ve­noj pli­šom, Svi­le­ni či­ta „Tri mu­ske­ta­ra”. Mu­sli­ma­ni mi­sle da smo kod pr­vog ula­za, a mi smo iz­nad tre­ćeg. Usko­ro tre­ba da stig­ne po­ja­ča­nje. Usko­ro. A već je dva­na­e­sti sat u op­ko­lje­noj zgra­di. Pe­njem se na ta­van da po­gle­dam po­lo­ža­je. Ka­ko sam kle­kao ta­ko je me­tak po­go­dio u kun­dak od pa­pov­ke. Uda­ri­la me je ci­jev po li­cu. Li­ce mi je ote­klo i po­mo­dri­lo. „Umje­sto da si ra­njen ko čo­vjek, a već ti je vri­je­me, te­be ra­ni­lo u pu­šku. Izem ti bor­ca.” „Do­bio pi­ska­ra­lo ba­ti­ne od snaj­pe­ri­ste.” U sta­nu su još ne­po­pi­je­ne šo­lji­ce ka­fe, u kre­ve­tu na ko­me su spa­va­le ze­le­ne be­ret­ke, od­ba­če­ne ga­će dje­vo­jač­ke. Tu je, bo­ga­mi, i sko­ro pun pa­ket vi­ski­ja. Pu­ca sa svih stra­na, a ja spa­sa­vam fla­še. Da se ne po­lu­pa­ju. Ču­vam ih za bu­du­ća po­ko­lje­nja. Čet­ni­ci pu­ca­ju i pje­va­ju da ih ču­ju mu­sli­ma­ni: „Stan’te, bu­le, ski­daj­te di­mi­je, evo idu mom­ci s Ro­ma­ni­je.” Ot­ki­nut od pi­ća i stra­ha (oni su sve bli­že zgra­di) pi­šem na ma­ši­ni ko­ju sam po­ku­pio iz knji­ža­re, do­bro za­klo­njen, u ku­pa­ti­lu što se na­la­zi na sre­di­ni sta­na. I pri­je­tim da ću ih sve jed­no­ga da­na opi­sa­ti. Ne­ko po­vra­ća. Kra­ljev­ča­nin ga­đa zo­ljom. Je­dan pro­ba odi­je­lo. Ka­že da ho­će da umre li­jep. Cr­ni is­tre­sa ze­mlju iz sak­si­je i tra­ži zla­to. Me­tak lu­ta­li­ca po­ga­đa lu­ster. Pri­ma­kli su nam se na pe­de­set me­ta­ra. Me­ci su od­bi­ja­li ko­ma­di­će mal­te­ra iza na­ših le­đa. „Pa­zi da te ri­ko­šet ne puk­ne u bu­lju”, mu­mla Cr­ni, uro­kan, sto­und, sto­und kô du­pe. Mi­ško iz Kra­lje­va, pe­nje se na krov i is­pa­lju­je zo­lju. Ne­ko u uglu po­či­nje sta­ru čet­nič­ku pje­smu, pje­smu srp­skih bje­lo­gar­de­ja­ca. „Zbo­gom lje­to, je­se­ni i zi­mo, mi ide­mo da se ne vra­ti­mo.” Iz­me­đu slu­pa­nih auto­mo­bi­la, dvo­ji­ca mu­sli­ma­na su se pri­vla­či­la zgra­di, je­dan s mo­lo­to­vlje­vim kok­te­lom u ru­ci. Vi­dje­li su da smo na pr­vom ula­zu. Ni­su zna­li da smo na­pra­vi­li tu­nel na tre­ćem spra­tu, da smo red iz­nad če­tvr­tog ula­za. Pri­la­zi­li su go­to­vo slo­bod­no, vje­ru­ju­ći da su bez­bjed­ni, pra­vo pre­ma pro­zo­ru ko­ji je po­kri­vao De­ba. Ne­gdje sa li­je­ve stra­ne pa­da­le su gra­na­te. Eks­plo­zi­je su od­je­ki­va­le po či­ta­voj Do­bri­nji. De­ba je iz­vu­kao osi­gu­rač i ba­cio ze­le­nu ka­ši­ka­ru kroz pro­zor. „Je­sen sti­že, ra­stu si­se, uda­ću se, je­be mi se”, pje­vao je Đe­tić. Bom­ba je pa­la pra­vo na gla­vu mu­sli­ma­nu ko­ji je no­sio mo­lo­to­vljev kok­tel. Po­go­dio ga je di­rekt­no u gla­vu. Kao ka­me­nom. Ne bi pre­ži­vio čak i da ni­je eks­plo­di­ra­la. Pr­vo se ču­la eks­plo­zi­ja, a on­da je kroz va­zduh po­le­tio za­pa­lje­ni mu­sli­man. Pao je is­pred sa­mog ula­za u zgra­du. Go­rio je čo­vjek, za­pa­lje­no ti­je­lo, be­ži­vot­no, ne­po­mič­no. Ben­zin ga je do­bro za­lio. Pla­men je bio vi­sok, sko­ro do pro­zo­ra pr­vog spra­ta. Bi­lo mi je mu­ka, htio sam da za­pa­lim ci­ga­ru. Uza­lud­no sam tra­žio upa­ljač po dže­po­vi­ma. „Imaš li va­tre?” „Vi­diš li ko­li­ka je va­tra”, ka­že Pi­pa. Iz ru­ke ko­ja mi se još tre­se, uzi­ma mi ci­ga­ru. I pri­je ne­go što sam shva­tio šta ho­će, is­tr­ča­va na­po­lje. I dok me­ci pa­da­ju oko nje­ga, pri­pa­lju­je no­vi­nu na mr­tva­cu ko­ji go­ri, a za­tim pa­li ci­ga­ru. * * * Tran­spor­ter je do­šao u su­mrak. I po­ja­ča­nje. Ko­lo­na se vra­ća na Ili­džu. Na­pri­jed ide tran­spor­ter. Za tran­spor­te­rom Po­po­vi­ći u kom­bi­ju (rat­ni pli­jen). Za­tim Sa­mu­raj u ni­sa­nu (rat­ni pli­jen). On­da Pi­pa sa audi­jem. Na kra­ju ko­lo­ne — ja sa bi­ci­klom (rat­ni pli­jen). Na le­đi­ma mi je ra­nac sa fla­ša­ma vi­ski­ja, a na vo­la­nu pi­sa­ća ma­ši­na. Oni su pri­ti­sli si­re­ne i raz­vi­li za­sta­vu, cr­nu, sa dvi­je ukr­šte­ne ko­sti. Ja pri­ti­skam zvon­ce bi­ci­kla. * * * Su­tra­dan u ba­zi po­sta­vlja­ju če­lič­ne plo­če na ni­san. Od ni­sa­na pra­ve oklop­no vo­zi­lo. LJut kao lep­tir, tra­žim da mi oklo­pe bi­ci­klo. Ako oni mo­gu da ima­ju oklop­nog ni­sa­na, ako Gu­ska mo­že da ima oklop­ni voz, ho­ću i ja da imam oklop­no bi­ci­klo. Na vo­lan va­ri­mo dva sr­bo­sje­ka, dva ba­jo­ne­ta za­ro­blje­na. Apa­ra­tom za auto­ge­no za­va­ri­va­nje bu­ši­mo na plo­či otvor za oči i otvor za auto­mat. Plo­ču va­ri­mo na vo­lan. Na šip­ci pra­vi­mo kli­zi­šte za ru­ko­hvat od auto­ma­ta, ta­ko da mo­gu da vo­zim i da pu­cam. Oklop spri­je­da iz­gle­da kao ka­pa Ho­ga­ra Stra­šnog. Na op­štu ra­dost dje­čur­li­je, vo­zim se po Ili­dži. Ben­zi­na mi ne tre­ba. Čet­ni­ci, kad se na­li­ju ra­ki­je, pje­va­ju o me­ni: „Ide pi­sac, zo­vu ga ma­ni­ti, mi­ne ski­da fla­še da za­šti­ti.”

Pročitajte još ratnih reportaža:RATNA REPORTAŽA: „Zen­ge” su se je­dva su­zdr­ža­va­le da ne puk­nu u smi­jehRatna reportaža: Glav­ni štab gvo­zde­nog pu­ka „Pa­vle Đu­ri­šić“ i cr­no­gor­skih čet­ni­kaRATNA REPORTAŽA: Ho­džin za­pis i To­mi­na smrt

Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić