Pravda

Bi­je­san na lju­de sa pe­to­kra­kom na ka­pa­ma, psu­jem i pri­je­tim da ću o to­me pi­sa­ti za no­vi broj „Du­ge”. „Ne­moj da pi­šeš o to­me”, ka­že mi Bo­ško Mi­lo­še­vić, Bo­ško Bolj­še­vik, ko­ji nas gr­di, mi­ri, sa­vje­tu­je, i, upr­kos lje­kar­skim za­bra­na­ma, pi­je ki­lo ra­ki­je dnev­no, i pri­pa­lju­je ci­gar na ci­gar. „Je­be mi se ži­vo, na­rav­no da ću da pi­šem!” „Je­si li vi­dio ti to zla­to?” „Ni­sam.” „E pa on­da ne­moj da pi­šeš! Rat­ne su pri­če kao lo­vač­ke pri­če. I to na kva­drat. Ka­kav kva­drat! Rat­ne su pri­če lo­vač­ke pri­če na kub, na de­se­ti.” Ipak sam ga po­slu­šao. Pri­ču o zla­tu ni­sam na­pi­sao, a tek su­tra­dan, ka­da mi je u po­sje­tu do­šao Mi­ško Zo­ra­nić, čuo sam šta se stvar­no sa zla­tom do­go­di­lo. Zo­ra­nić je vo­dio an­ti­di­ver­zant­sku gru­pu na du­bro­vač­kom ra­ti­štu i oni su „pro­na­šli” zla­to za ko­je smo svi ta­da bi­li si­gur­ni da je ne­sta­lo ne­gdje u taj­nim skla­di­šti­ma de­bel­gu­zih štap­skih ma­sti­lja­ra. „Bi­la je noć. Jed­na od onih no­ći ka­da se naj­vi­še pu­ca­lo na du­bro­vač­kom ra­ti­štu. S ne­ba je pa­da­lo ka­me­nje. Kad mi­na po­go­di ka­men, hi­lja­de ka­me­nih ge­le­ra le­te u ne­bo. Ka­me­na sje­či­va ko­ma­da­ju tje­le­sa. Ko­man­dant je­di­ni­ce je na­re­dio mo­joj gru­pi da za­u­zme po­lo­žaj na gro­blju, ko­je se na­la­zi­lo na ni­či­joj ze­mlji. Iz­me­đu na­ših i nji­ho­vih po­lo­ža­ja. Odav­no sam za­bo­ra­vio ko­ji su na­ši, a ko­ji nji­ho­vi. Ga­đa­li su nas i jed­ni i dru­gi. Ni­smo smje­li nos da pro­mo­li­mo iz grob­ni­ca. Sa ko­jih smo po­ski­da­li po­klop­ce. Po­mi­je­ša­li smo se s mr­tva­ci­ma.” „Du­go sam”, ka­že, „upo­re­đi­vao jed­nu mo­ju but­nu kost sa but­nom ko­sti mr­tva­ca či­ji mi je grob te no­ći po­slu­žio kao sklo­ni­šte. Uza­lud smo mo­to­ro­la­ma zva­li po­moć. Ka­pe­tan je po­vu­kao voj­sku dva ki­lo­me­tra od na­ših po­lo­ža­ja. Mo­gao nam je pri­ći i po­bi­ti nas ko je htio. Bi­la je to na­ša pr­va bor­ba. Na sve na­še za­htje­ve da do­bi­je­mo po­ja­ča­nje, iz šta­ba su od­go­va­ra­li: „Ni­šta se ne boj­te, mi smo tu, bli­zu vas. Ako pro­bi­ju, sti­ći će­mo.”

Čitajte kolumne Nebojše Jevrića:NEBOJŠA JEVRIĆ: Firer iz našeg sokakaNEBOJŠA JEVRIĆ: Uspešna ženaNEBOJŠA JEVRIĆ: Evropa kurtizana

A bi­li su da­le­ko od nas dva ki­lo­me­tra. Kad se vi­še ni­je mo­glo, kad smo već vi­dje­li cr­ne si­lu­e­te da nam se pri­mi­ču i kad nam je po­moć bi­la neo­p­hod­na, uska­če kod me­ne u grob­ni­cu Ci­ga­nin Or­le Se­li­mo­vić: „Še­fe, daj ti me­ni tu mo­to­ro­lu, da vi­diš ti ka­ko Ci­ga po­ja­ča­nje na­ba­vlja.” „Ću­ti, Or­le, je­bem ti ma­ter no­ćas, i ko mi te sta­vi u je­di­ni­cu”, vi­čem na nje­ga. „Daj, bo­lan, še­fe, pu­sti Or­la Se­li­mo­vi­ća, znam ja sa ofi­ci­ri­ma. Dvi­je i po go­di­ne sam voj­sku slu­žio. Ni­sam dža­be šest mje­se­ci pro­veo kod voj­sku u za­tvor!” Pa­da­ju gra­na­te, a ja psu­jem Ci­ga­ni­na, al’ ka­žem, aj­de da vi­dim šta oće, ot­kud znaš. I tad mi je Or­le pred­lo­žio da po­zo­vem ko­man­dan­ta, i da mu ja­vi­mo ka­ko smo u grob­ni­ci, ko­ja nam je po­slu­ži­la kao za­klon od mi­na, pro­na­šli tri san­du­ka ve­ne­ci­jan­skih du­ka­ta i da ne­ko iz voj­ne ko­man­de mo­ra pod hit­no da do­đe da ih pre­u­zme, jer će se bor­ci me­đu­sob­no po­u­bi­ja­ti oko po­dje­le pli­je­na.” „Okre­nuo sam”, na­sta­vlja Zo­ra­nić, „ko­man­dan­ta i is­pri­čao mu o zla­tu. „Ni­šta ne di­raj­te! Ni­šta ne di­raj­te! Po­sta­vi­te stra­ža­re! Mi­ni­raj­te oko­lo da ni­ko ne mo­že da pri­đe, iz sveg na­o­ru­ža­nja otva­raj­te va­tru pre­ma ne­pri­ja­te­lju! Mi sti­že­mo, od­mah sti­že­mo! Ni­šta se ne sje­ki­raj, ju­na­či­no, do­la­zi tvoj ko­man­dant. Sa tran­spor­te­ri­ma, sa mo­to­ri­zo­va­nom je­di­ni­com.” Po­sli­je po­la sa­ta, sti­gla je po­moć”, za­vr­ša­va pri­ču Zo­ra­nić.

Pročitajte još reportaža Nebojše JevrićaOVDE

Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić