Pravda

Ruski narod je veoma lako obmanuti. Vrlo malo je potrebno da se zadobije njegovo poverenje, ponekad je dovoljan ljubazan osmeh, nešto toplih reči, par obećanja koja zvuče iskreno. Ruse je lako „kupiti“ ljubaznošću. Oni su ljudi koji lako poklanjaju poverenje i ranjivi su. Kada im se priđe sa nežnošću i saosećanjem, odmah otvaraju srce, podeliće poslednju koru hleba sa gladnim i skinuće svoju košulju da ponude kome je hladno. Dođite kod Rusa sa obećanjem o večnoj ljubavi, odanosti čak i samo o prijateljstvu i sva je prilika da će vam otvoriti sva vrata, a svi odbrambeni mehanizmi nestaju. Možda će nekog dana on ili ona izustiti: „Molim te, nikad, nikad nemoj da me prevariš“, ali vam neće tražiti nikakve garancije, neće ponuditi nikakav pisani sporazum, nikakav ugovor na potpis. Zbog ovakvog poverenja i otvorenosti milioni – desetine miliona – Rusa su izginuli! *** Rusi su dali svetu sve. Oni su se borili za čovečanstvo, otvorili su svoja vrata i svoja srca, delili su hranu sa onima kojima je bilo potrebno, često i sami gladujući. Na kraju su bivali prevareni. Uvek i ponovo. I ponovo! U svetu beskičmenjaka zasnovanom na individualizmu, profitu i poniznosti suviše je lako prevariti nekog ko daje. Tirane je teško prevariti jer se lojalnost gradi na strahu, čuvanju sebe ili gledanjem „svog posla“. U korumpiranom, kukavičkom svetu koji je izgradio Zapad i njegove religije lojalnost se postiže terorom. Uprkos groznim prevarama i divljaštvu uperenom protiv ljudi u Rusiji kroz istoriju, oni uopšte nisu istinski „naučili lekciju“, nisu usavršili cinizam Zapada i nikada nisu ovladali umetnošću da se podmetne drugi zarad sopstvenih interesa. Svi sporazumi sa Rusijom su prekršeni kada god je to odgovaralo osvajačima. Skandinavci su zbrisali bezbrojne ruske živote, kao i Nemci, Francuzi, Poljaci, Britanci, Amerikanci i Česi – da pomenem samo neke. Rusi nikada nikog nisu istinski „kaznili“ na protestantski, anglosaksonski način. Kažnjavanje je puritansko đubre, a ruski način razmišljanja je suviše donkihotovski da bi se time bavio. Zapad je lagao Lenjina, Staljina, Hruščova i na kraju Gorbačova. Zapad je lagao Putina i o Putinu. Prevarena Rusija bi prolazila kroz nezamislivu agoniju, kroz požare i razaranja, kroz čist očaj. Sahranila milione svojih sinova i kćeri i verovatno ni jedna zemlja na svetu nije proživela užase takvih razmera. A onda bi iznenada počela da se podiže sa kolena. Polako i zastrašujuće, pokazujući svu svoju moć, veličinu, odlučnost i čvrstinu. Ranjena i obmanuta, ali ponosna i neverovatno lepa u svom pravednom gnevu, uzela bi svoj težak mač, zategla mišice, obrisala suze i krenula pravo na neprijatelja. Rusija uvek vodi svoje bitke na otvorenom polju, časno se boreći. Okeani krvi su proliveni, uglavnom ruskih ljudi. Za razliku od Zapada, Rusija da bi ostvarila pobedu ne koristi tepihe bombi, bespilotne letelice ili nuklearno oružje kojim bi pobila milione civila. Uvek čovek na čoveka. To su desetine hiljada tenkova kao u bitci kod Kurska ili milioni vojnika u odbrani Staljingrada. Niko ne može da pobedi Rusiju jer je njena srdžba, kao i njena ljubav, velika i čista. Rusija nikada nije stvarno poražena. NJeno ranjeno srce je puno ljubavi i poezije čak i kada stisnutim pesnicama mlati despote, uzurpatore i masovne ubice. To je takođe i zbog toga što su gotovo svi ratovi koje je Rusija vodila bili samo ratovi – ratovi za preživljavanje njenih ljudi, ali takođe i za preživljavanje celog čovečanstva. *** Sedamdeset godina je prošlo od Velike pobede! Sedamdeset godina kako su sovjetski narodi zgazili nacizam. Sedamdeset godina otkako su, gotovo bez predaha, krenuli u još jednu borbu – protiv imperijalizma i kolonijalizma Zapada. Dvadeset ili možda dvadeset i sedam miliona Sovjeta, uglavnom Rusa, izgubilo je život braneći svet od hitlerovskih hordi, a zatim je stotine miliona drugih posvetilo svoje živote izgradnji boljeg, ravnopravnijeg sveta. Bez Sovjetskog Saveza, bez ljudi Rusije, ne bi bilo slobode, ne bi bilo nezavisnosti za zemlje Azije, Afrike i Bliskog Istoka. Ne bi bile moguće revolucije u Južnoj Americi. To je razlog zbog kojeg Zapad nije podnosio Sovjetski Savez i zbog kojeg mrzi ruske ljude. Izgubio je kolonije, izgubio je propagandni rat i svoj monopol da definiše sve pod kapom nebeskom. Samo neko pun predrasuda može da izrekne najotrovniju od svih propagandnih laži Zapada koja u istu ravan stavlja nacističku Nemačku i staljinistički Sovjetski Savez, a toj temi ću se posvetiti uskoro. Nacizam može da se poredi jedino sa evropskim i severnoameričkim imperijalizmom i kolonijalizmom. Oboje je iznedrila ista kuhinja, a Sovjetski Savez je zgazio i imperijalizam i kolonijalizam. Rusija danas nosi tradiciju bivšeg Sovjetskog Saveza. Zapadni šovinisti i ksenofobi se danas bore za kontrolu nad našom planetom i za svoj opstanak. Ako im ne pođe za rukom da podele Rusiju, Kinu i Latinsku Ameriku – gotovi su. Oni to znaju! Ako ne uspeju da zagade sve što je čisto i optimističko kod nacija koje se suprotstavljaju njihovom monstruoznom režimu, dani su im odbrojani. *** Ceo svet se promenio 9. maja 1945. Čovečanstvo je ponovo počelo da se kreće putem napretka. Polako, neravnomerno, često uz teške, nerazumne greške i lutanja, ali u pravcu napretka. Počeli sa da spadaju lanci kolonijama. Narodi svih zemalja su ponovo počeli da sanjaju o istinskoj slobodi, jednakosti i bratstvu ljudi. To je učinila mogućim prelepa crvena zastava koja se zavijorila na Rajhstagu u Berlinu. LJudi iz Sovjetskog Saveza su dokazali da su ljudsko dostojanstvo i sloboda vredni svake žrtve. Odu pobedi ispisali su svojom krvlju na najvelikodušniji način i ostavili inspiraciju i putokaz budućim generacijama. Međutim, pohlepa i nihilizam Zapada ne umiru tek tako. Opsesija Zapada da kontroliše i pljačka svet dostigla je nezamislive razmere. Sve snage Imperije su mobilisane. Svetlosti i nadi suprotstavljen je mrak i cinizam. Snu o lepoti i čistoći suprotstavljeno je pokvarenjaštvo. Orgijom prljavih prevara i obmana Sovjetski Savez je uništen. U jednom istorijskom trenutku ugnjeteni celog sveta ostali su bez svog najmoćnijeg zaštitnika. Ono što je usledilo bio je potpuni užas. Imperija je počela da destabilizuje jednu za drugom nacije širom sveta, u Africi, Aziji, na Bliskom Istoku, čak i zemlje bivšeg Istočnog bloka. Milioni ljudi su stradali, izloženi, nezaštićeni i potpuno napušteni. Fašističke horde su pomislile da su ovog puta odnele pobedu. U Moskvi je Jeljcin, alkoholičar i lakej Zapada, počeo da puca na svoj narod na ulicama i bombarduje svoju skupštinu. To se hitro u štampi Pariza, Londona i NJujorka prenelo kao „demokratija“. Desilo se ono o čemu je Zapad sanjao, slaba i destabilizovana Rusija na kolenima, na milosti i nemilosti Imperije. Putovao sam tada u Moskvu i Sibir i video ruske naučnike u Novosibirsku kako po jezivoj hladnoći prodaju svoje biblioteke na stanicama metroa. Video sam ostarele veterane kako prose i prodaju svoje ordenje. Video sam izgladnele ruske radnike kojim mesecima nisu isplaćivane zarade. I tada se nešto desilo. Rusija je odbila da kleči. Brzo je shvatila laži koje dolaze iz inostranstva. Videla je zamku. Narod Rusije je prozreo da mu se sprema ono što užasnim invazijama nikada nije pošlo za rukom. Obmane i prljave igre fašističke Imperije potrajale su još svega par strašnih godina. Rusiji je, kao tokom cele njene istorije, ostao izbor – ustani ili umri. I podigla se. Ogorčena i odlučna! I, kao u svojoj prošlosti, kada ustane i suprotstavi se zlu to ne radi samo za svoj narod, već takođe i za čovečanstvo. Rusija se reorganizovala tokom poslednje decenije pod ruskom zastavom. Nije savršena i nije toliko „socijalistička“ koliko bi mnogi od nas to želeli da bude, ali postoji ogromna sovjetska inercija u ruskoj spoljnoj politici, kao što postoji veliki ponos i odlučnost da se poboljša svet i da se zaštite slabi. Sedamdeset godina od Velike pobede! Ove godine Rusija ne slavi samo veliku godišnjicu. Ona slavi svoje ponovno rođenje. *** Ja sam Rus. Rođen sam u Rusiji, a majka mi je „pola Ruskinja, pola Kineskinja“ – kineski deo mog porekla dolazi iz Kazahstana, bivše sovjetske republike. Moj deda, Husein, bio je visoko pozicioniran – „komesar“ – ekvivalent ministru, etnički Kinez, lingvista. Umro je nekoliko decenija pre nego što sam se rodio. Odrastao sam u Čehoslovačkoj. Moj otac, naučnik, dolazi iz Evrope. U ranoj mladosti živeo sam u NJujorku, a onda sam krenuo na put i nisam se zaustavio, do sada. Smatram sebe internacionalistom, ali duboko u sebi osećam da sam Rus. Ne znam da li sam se kvalifikovao da budem Rus. U detinjstvu sam imao sovjetski pasoš. Najsrećniji trenuci života su mi bili kada bi me kao dete, majka odvela na praški aerodrom i smestila u avion kojim bih doputovao u Lenjingrad, gde me čekala baka. Moja baka, Elena, nije bila obična „babuška“. Ona je bila borac, žena koja se borila protiv nacista, koja je branila voljeni grad – svoj Lenjingrad. Kopala je rovove naspram nemačkih tenkova i dvaput je odlikovana. I pored toga, bila je najosećajnija žena koju sam ikada sreo u životu. Učila me kako da volim poeziju i književnost. Ispričala mi je stotine priča, nekad lepe, a ponekad zastrašujuće. Zahvaljujući njoj postao sam pisac, ruski pisac, iako sve što pišem je isključivo na engleskom, a većina mojih filmova je na španskom jeziku. Gotovo cela moja ruska familija je tamo umrla, tokom opsade, decenije pre nego što sam rođen. Svake godine tokom dva letnja meseca baka bi me silno razmazila. Ili ja mislim da je to uradila. Sada razumem da je za nju to bilo nešto poput borbe za kulturu, želja da se u mene usadi sve što je lepo o Rusiji. Štedela bi deset meseci da bi me kada dođem vodila u opere i pozorišta, muzeje i parkove koji okružuju Lenjingrad. Spremala mi je divnu hranu. Svake godine bismo jedanput otišli na Piskarjovsko groblje gde se uzdiže ogroman spomenik Majke otadžbine koja širi ruke u bolu. Zlatnim slovima uklesano je u granitu „Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“. Milion i po ljudi je stradalo tokom opsade Lenjingrada i mnogi su ovde sahranjeni u bezbrojnim rovovima masovnih grobnica. Postao sam pisac i filmski stvaralac i obišao sam svet. Gde god sam išao te jednostavne reči su me pratile, ugravirane u moju dušu. Moja baka me, takođe, uvek prati. I grad i žrtvovanje i Pobeda. Ne znam da li sam po objektivnim merilima Rus, ali se ja tako osećam i ponašam. *** Biti Rus… Do danas, „ruski“ ne označava samo pripadnost naciji, to je i glagol koji znači ustati protiv ugnjetavanja, protiv imperijalizma Zapada, graditi mostove među zemljama koje se suprotstavljaju teroru imperijalista sa Zapada. Danas ima mnogo „novih Rusa“. Ne mislim na one iz Jeljcinove ere niti na likove poput kapitalističkih klovnova. Ovi Rusi o kojima pričam su patriote i internacionalisti. Neki od njih nemaju ni kap ruske krvi u sebi, ali ponosno, braneći svet, udružuju svoje snage sa Rusijom, Kinom i Latinskom Amerikom u odlučnoj borbi za bolji svet. Znam nekoliko velikih novih Rusa. Neki od njih su moji drugovi, poput poznatog kanadskog pravnika, pesnika, pisca i mislioca Kristofera Bleka. Ili Pitera Keniga, švajcarskog ekonomiste koji je ogorčen napustio Svetsku banku i okrenuo se protiv establišmenta. Ili poput mog drugara Patrisa Grenvila NJujorčana/Čileanca/Argentinca, glavnog urednika legendarnog Grenvil posta. Ovi ljudi neumorno rade razobličavajući imperijalizam Zapada i laži koje imperija širi o Rusiji, laži o Sovjetskom Savezu i o Drugom svetskom ratu. *** Stolećima su Rusiji zabadali nož u leđa i obmanjivali je. Bila je zaluđivana, varana, pljačkana. Mnoge zemlje koje je Rusija oslobodila su je izdale na neviđeno prostački način. Česi i Poljaci su oskrnavili spomenike ruskim vojnicima – dečacima koji su žrtvovali svoje živote za Prag, Varšavu i okončanje Drugog svetskog rata. Istočna Evropa otvorila je vrata NATO i Evropskoj uniji. Zbog pragmatičnog sebičnjaštva ljudi su napustili lepe ideje, internacionalizam i pridružili se porobljivačima sveta – Imperiji. Što se ove zemlje više prostituišu sve su ratobornije u izvikivanju slogana zapadne propagande direktno vređajući i provocirajući prvo Sovjetski Savez, a zatim i Rusiju. Ovi jadni i pohlepni lakeji i kolaboracionisti Imperije neprestano očajnički traže bilo kakvo moralno opravdanje za svoju izdaju. Izvrnuli su istoriju i izmislili „činjenice“. Svoj bes su okrenuli prema onima koji su branili delove sveta od uzurpacije i pljačke. Nedavno je Zapad pokrenuo sukob u Ukrajini, gde je pomogao da se zbaci legitimna vlada u Kijevu i odmah je počelo histerično širenje anti-ruskog sentimenta. Međutim, kako je situacija postajala jasnija, sve su glasnija bila protivljenja unutar anti-ruske koalicije i u zapadnoj i u istočnoj Evropi. Ukrajina, Sirija i Libija – ovi sukobi pokazuju da nema više razuma. Zapad želi da uništi zemlje koje mu stoje na putu za ostvarivanje potpune kontrole i neće birati sredstva da to ostvari. Propagandna mašinerija je spremna kao zapeta puška da opravda svaki akt terorizma koji izvrše Severna Amerika i Evropa. Ne postoji međunarodni pravni mehanizam koji bi zaštitio žrtve. Samo velika snaga može da spreči tragediju. Rusija je ta snaga. Kina je još jedna. To ono što užasava Imperiju – rast ove dve velike zemlje. Istina, ovog puta, nakon stoleća bola i patnji, Rusija nije sama. Stoji gordo i konačno može da računa na svoje prijatelje. Neki od najvećih umova današnjeg sveta udružuju svoje snage uz nju. Zaboravite istočnu Evropu! Najmoćnija zemlja na našoj planeti, Kina, uporno ponavlja – Kina i Rusija su međusobno najvažniji strateški partneri. Jasno je da neće dozvoliti da ova planeta nestane u požaru. Cela revolucionarna Latinska Amerika je uz Rusiju kao i desetine drugih nezavisnih i ponosnih nacija širom sveta. Na Bliskom Istoku, u Africi, Južnoj Americi i mnogim delovima Azije na Rusiju se sve više gleda kao na ogromnu moralnu snagu. Rusija je postala sinonim za nadu. Ne onima iz Severne Amerike i Evrope već onima koji su stolećima patili pod njihovom čizmom. Gde god sam javno nastupao – u Eritreji ili Južnoj Africi, Indiji, Kini, čak i u Istočnom Timoru – ljudi vole da čuju o Rusiji. Šta će Rusija sledeće da uradi da spreči napad na Siriju ili Iran, Venecuelu… Uvek na to odgovorim „Rusija je zdravo i dobro, a tako će da bude i sa njenim prijateljima, od Kine do Venecuele i Kube“. Nikada ne gubim nadu i stalno ponavljam, iskreno verujem da će kolonijalizam i fašizam uskoro biti poraženi na ovoj prelepoj, svetoj planeti. „Sedamdeseta godišnjica Velike pobede! Hvala ti što spasavaš svet! Čestitam ti, Rusijo!“ Zatim zavrnem rukave i radim. I noću i danju, za Lenjingrad, za ono za šta se borila moja baka. I za Rusiju, i za čovečanstvo. Andre Vltček je filozof i romanopisac, filmski stvaralac i bavi se istraživačkim novinarstvom. Pratio je dešavanja tokom ratova i sukoba u desetak zemalja. NJegove najnovije knjige su „Otkrivanje laži Imperije” i „Borba protiv imperijalizma Zapada”. Rasprava sa Noamom Čomskim: O terorizmu Zapada. Prekretnica je njegov politički roman koji je praćen izuzetno povoljnim kritikama. Okeanija – knjiga o imperijalizmu Zapada na prostoru Južnog Pacifika. Provokativna knjiga o Indoneziji: „Indonezija – arhipelag straha”. Andre snima filmove za „teleSUR“ i „Press TV“. Nakon mnogo godina provedenih u Latinskoj Americi i Okeaniji, Vltček sada živi i radi u istočnoj Aziji i na Bliskom Istoku.

Pročitajte još:Leonid Ivašov: Strahujem da je ovo uvertira za otpočinjanje pravog rata!Putin i Nemci

Izvor: Stanje stvari