Pravda

Emocije mogu biti podsticaj za pravdu, ali su retko njen garant. Rezolucija Evropskog parlamenta kojom se osuđuje „genocid u Srebrenici“ i pri tome se sastavljači rezolucije pozivaju na presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu zanimljiva je i u kontekstu izjave predstavnika NATO-a DŽejmija Šeja od 19. maja 1999. godine, zabeležene u londonskom „Tajmsu“ 18. juna 1999. Naime, nama dobro znani gospodin Šej je tada sasvim iskreno izjavio: „Kao što znate, bez zemalja NATO-a ne bi bilo Međunarodnog suda pravde u Hagu, niti bi bilo Tribunala za ratne zločine za bivšu Jugoslaviju, jer su zemlje NATO-a na čelu država koje su osnovale ova dva tribunala, koje finansiraju ove tribunale i koje su svakodnevno u toku sa njihovim aktivnostima.“ Moglo bi se reći, ovo nije pravda pobednika, ovo uopšte nije pravda, jer oba tribunala finansiraju države koje su vodile rat protiv Srba. Ne muči mene ovde minimum moralne suštine Zapada kada se raspravlja o tragediji Srebrenice, već činjenica da su zapadne obaveštajne službe namerno zataškavale informacije o tome šta se sprema u Srebrenici leta 1995. Naravno, to ne abolira zločince koji su pobili zarobljene stanovnike Srebrenice, iako treba postaviti i pitanje kako je iz te „zaštićene i demilitarizovane zone pod zaštitom UN“ dejstvovala muslimanska armija? Dakle, jesu li zapadne tajne službe znale šta se sprema stanovnicima Srebrenice? Zapadne obaveštajne službe niko ne može da optuži da su znale šta vojska Republike Srpske smera, ako ta ista vojska ni sama nije znala šta hoće. Ovu tezu dugo je branio Holandski institut za dokumentaciju rata, NIOD, baveći se padom Srebrenice i ulogom holandskih „plavih šlemova”. Ovoj tezi protivrečio je izveštaj dopisnika berlinskog lista TAZ Andreasa Cumaha, pisan u jesen 1995. Cumah je pisao o protokolima, nastalim kao rezultat prisluškivanja razgovora između Ratka Mladića i rukovodstva na Palama i u Beogradu. Razgovore su snimale zapadne tajne službe, pre svega američka NSA. Prema tim snimcima, naredbu o napadu na Srebrenicu izdao je Radovan Karadžić 2. jula 1995. Holandski institut za dokumentaciju rata sve vreme je tvrdio da je Cumah protokole dobio od tadašnjeg ministra spoljnih poslova BiH Muhameda Šaćirbeja, a ne, kako je Cumah tvrdio, od američke tajne službe. Tek posle je holandski saradnik NIOD-a i autor studije o Srebrenici Vijebs priznao da ne postoje dokazi za ove navode. To je tek otvorilo diskusiju o ulozi zapadnih tajnih službi oko događaja u Srebrenici. Zapravo, postoje najmanje tri varijante tragičnog scenarija. Prva je da je postojao veliki deficit u elektronskom osmatranju terena, što je teško poverovati jer je leto 1995. bilo vreme završnih ratnih operacija u BiH i sve su se zaraćene strane trudile za zauzmu što bolje pozicije uoči Dejtona. Američki špijunski sateliti naprosto su 24 sata visili iznad Bosne snimajući svaki pokret, svaki kamen. I to sve u realnom vremenu. Druga je teza da su postojale dramatične greške u menadžmentu za informisanje tajnih službi. Naivno. Treća varijanta kaže da su neke tajne službe sa Zapada jednostavno prećutale informacije o predstojećem napadu na Srebrenicu kako bi na pregovorima u Dejtonu, koji su potom usledili, izvukli političku korist. Ovu treću varijantu Holanđani, a pre svih NIOD, dugo su potpuno isključivali smatrajući to cinizmom, ali sada su uoči glasanja o rezoluciji u Savetu bezbednosti UN odjednom „progledali“. Cinizam, ili ne, ali cela istorija američkih tajnih službi protkana je čistim cinizmom. U slučaju Srebrenice postoje i indicije, ali i čisti dokazi, da se znalo šta se sprema ovoj enklavi. Uostalom, zašto je Naser Orić evakuisan helikopterom sedam dana pre ulaska snaga Republike Srpske u grad? Zapad, pre svih Amerikanci i Francuzi, ostavio je holandski bataljon i UN na cedilu. Nemački ekspert za obaveštajne službe i službenik Instituta za istraživanje mirovne politike „Vajlhajm“ Erih Šmit Enbom tvrdi da je nemačka tajna služba „Bundesnahrihtendinst“ znala šta će se desiti, jer je elektronski tada pratila sve što se događa na tom području. Naravno, nemačka tajna služba odmah je demantovala navode Enboma, ali to nije prvi slučaj da neka tajna služba demantuje ono što se zaista i dogodilo. Da li je neko očekivao da oni to potvrde? Na kraju svojih istraživanja Enbom je zaključio da su ključne informacije o Srebrenici godinama namerno zataškavane. Nekome je na Zapadu bilo potrebno da se Srebrenica dogodi i iskorišćen je osvetnički bes Srba iz Podrinja, što, naravno, zlikovce koji su pobili zarobljenike u Srebrenici ne opravdava. Svi režiseri krvavog bosanskog pozorišta danas su manje-više poznati. Neki su pod zemljom, neki u zatvoru, neki nedodirljivi. Bil Klinton i Madlen Olbrajt dolaze u Potočare. Rim je pao, Osmanlije su nestale, sunce više ne sija večno nad Britanskom imperijom. Da li je i američko sunce na zalasku?

Pročitajte još:Lazanski: Premijer je svesno preuzeo rizik i pokazao ličnu hrabrostIzvinjenja Srebrenici

Izvor: Politika