Pravda

Piše: Muharem Bazdulj Iščitavam ovih dana knjigu Marlene Šperi „Inženjering revolucije”s podnaslovom „Paradoks promovisanja demokratije u Srbiji”. Knjiga je objavljena na engleskom u izdanju štamparije Univerziteta u Pensilvaniji. Autorka se već dugo bavi diplomatijom, ima dvojno (američko i holandsko) državljanstvo, trenutno radi za UN, a ranije je radila, između ostalog, za Maršalovu fondaciju, te za Američku ambasadu u Hrvatskoj. Knjiga je izuzetno zanimljiva, jer ne samo da se bavi načinima na koji su strane države i fondacije uticale (odnosno nisu uticale) na političku scenu u Srbiji od 1990. do 2012. godine nego i pokazuje kako je upravo Srbija (po)služila Zapadu kao svojevrstan globalni pokusni kunić kad je reč o novim formama „promovisanja demokratije”. Uostalom, pred sam kraj knjige autorka doslovno kaže kako je svrgavanje Miloševića predstavljalo prvi uspešan primer kako otvoreno pružanje finansijske pomoći u svrhu demokratizacije, a ne tajne operacije koje vodi CIA, odnosno direktna vojna intervencija, nosi lavovski deo zasluga u rušenju nekog diktatora. U narednih pet godina, a na istom tragu, dolazi do rušenja Ševarnadzea u Gruziji, zatim do „narandžaste revolucije” u Ukrajini, kao i „revolucije lala” u Kirgistanu. Od 2011. godine sledi „arapsko proleće”, odnosno niz prevrata u arapskom svetu, koje veliki zapadni mediji iznova porede sa svrgavanjem Miloševića. Knjiga Marlene Šperi ima pet poglavlja. Prvo i uvodno bavi se „promovisanjem demokratije” i pružanjem pomoći političkim partijama u inostranstvu u ponešto uopštenom ključu, dok se u poslednjem, petom, iznose zaključci. Naslovi preostala tri poglavlja, međutim, indikativni su kao lakonski opisi faza „promovisanja demokratije” u Srbiji: „Odsustvo pomoći u Miloševićevoj Srbiji 1990–1996”, „Pripreme za promenu režima 1997–2000”, te „Promovisanje demokratije u Miloševićevoj senci 2001–2012”. U najkraćem, u prvoj fazi pomoći protivnicima režima skoro da uopšte nije bilo, što zbog sankcija, što zbog percepcije Miloševića kao faktora mira na Balkanu i nacionalističkog imidža najvećeg dela opozicije; u drugoj fazi delilo se šakom i kapom; u trećoj je pomoć najpre pružana isključivo proevropskim i antinacionalističkim snagama, dok je prema partijama i liderima s nacionalističkom pozadinom i sa prtljagom učešća u ratu podignut svojevrstan simbolički sanitarni kordon. To se promenilo 2008. godine nakon izbora posle kojih je sklopljena koalicija DS-a i SPS-a. Na intervenciju Borisa Tadića, Fondacija Fridrih Ebert uspostavlja veze sa SPS-om, zatim promoviše ovu partiju po Nemačkoj i podupire njen zahtev za povratak u članstvo Socijalističke internacionale. To je bio signal završetka jedne ere. Kad posle nekoliko meseci Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić napuste SRS i formiraju SNS, stranim fondacijama i međunarodnoj zajednici više neće biti zazorno da sarađuju s njima. Oni ni ranije nisu imali problema sa glasačkom podrškom, nego jedino s međunarodnim legitimitetom. Kad je to rešeno, vlast je bila iza drugog ćoška. U svojoj knjizi Marlena Šperi podvlači crtu i pokušava, iz perspektive Zapada, da izvuče zaključak koji aspekti „promovisanja demokratije” jesu, a koji nisu imali uspeha, te koje lekcije iz Srbije su uspešno, a koje neuspešno primenjene drugde u svetu. To, naravno, opet podseća na sudbinu pokusnog kunića. Ima Agata Kristi onaj sjajan krimić „Tragedija u tri čina”, gde veliki glumac ser Čarls Kartrajt ubija troje ljudi da bi mogao da oženi devojku u koju je zaljubljen, mada je već oženjen, no žena mu je u ludnici, a kao katolik ne može da dobije razvod. Detektiv Herkul Poaro ima motiv za drugo i treće ubistvo: druga žrtva zna za Kartrajtov brak, a treća pak strada kao neugodan svedok drugog ubistva, no muči ga činjenica da za prvo ubistvo ne može da zamisli nikakav motiv. I onda mu sine: prvo ubistvo je bilo generalna proba. Kartrajt se, kao glumac, nije usudio da organizuje trovanje na javnom mestu one žrtve koju mu je bilo stalo da ubije, a da prethodno ne isproba stvar na faktički slučajnom uzorku. To je nekako najneugodnije osećanje koje ovdašnji čitalac stiče nakon čitanja ovakvih knjiga. Ceo ratni raspad Jugoslavije i kasnija takozvana tranzicija za Zapad su u dobroj meri bili zgodan eksperiment, čiji se zaključci posle mogu primeniti na „pacijentima” koji su im važniji i do kojih im je više stalo. Ne znam šta biva sa zamorcima koji igrom slučaja prežive laboratorijske eksperimente, ali čisto sumnjam da ih puste na slobodu.

Pročitajte još:

• LAZANSKI: Druga strana Srebrenice
• Kad kaže predsednik, Srbin misli Putin
• Da li nas zbog Srebrenice čeka Majdan i kako se tome suprostaviti

Izvor: Politika