Pravda

Go­ri­la je ma­ki­ja, go­ri­lo je ne­bo. Či­tav dan su pa­da­le gra­na­te sa jed­ne na dru­gu oba­lu Ne­re­tve. U dvo­ri­štu ka­me­ne ku­će, po­red nu­žni­ka, ras­pa­da­le su se le­ši­ne po­bi­je­nih svi­nja. Na­du­ve­ne, po­kri­ve­ne usi­re­nom kr­vlju i ro­je­vi­ma mu­va. Sun­ce se ni­je vi­dje­lo. Sun­ce, uža­re­nu cr­ve­nu ku­glu, og­nje­nu po­ga­ču, po­kri­vao je oblak cr­nog di­ma. U ku­hi­nji se ču­la har­mo­ni­ka. Pi­ja­ni voj­ni­ci su pje­va­li i pu­ca­li u svi­nje. Dje­voj­či­ca se skri­va­la u po­lu­mra­ku osta­ve, sa mač­kom u na­ruč­ju. Ša­re­nom suk­nji­com ko­ju je za­di­gla po­kri­la je mač­ku. Iz nje­nog kri­la vi­ri­la je sa­mo gla­va mač­ke. Ni­su pla­ka­le. Ni ona ni mač­ka. Je­dan voj­nik je po­vra­ćao kroz pro­zor. Dje­voj­či­ca ni­je zna­la oda­kle su do­šli voj­ni­ci. Ni­je zna­la za­što su svi po­bje­gli. Za­što su je za­bo­ra­vi­li. I mač­ka i ona bi­le su glad­ne.   2. Ka­da su kre­nu­li za Her­ce­go­vi­nu Cr­ni i Po­ruč­nik su sa so­bom po­ve­li Svi­le­nog. Gru­pa ko­joj su se pri­klju­či­li od po­čet­ka ra­ta bi­la je za­jed­no. U Vu­ko­va­ru su ih zva­li „Vod smr­ti”, u Kra­ji­ni „Ga­vra­no­vi”. Oni su odav­no svo­ja ime­na za­bo­ra­vi­li. Ob­u­če­ni u zmij­ske ko­šu­lje, smo­ta­ni u cr­no­krug, pri­pi­je­ni uz ka­men če­ka­li su noć, da po­ku­ša­ju da po­vra­te se­lo Mr­tvi Do, ko­je su pri­je dva da­na uze­li mu­sli­ma­ni. Či­tav dan su se pen­tra­li uza sti­je­nje da bi im do­šli s le­đa. Uni­for­me su im bi­le is­ci­je­pa­ne, ru­ke iz­ra­na­vlje­ne i kr­va­ve. Bio je le­pljiv ljet­nji dan; na ka­me­nu, bez vo­de. A oni su če­ka­li noć. Pri­pi­je­ni uz ka­me­njar, bez vo­de, iako su is­pred ku­ća bi­li bu­na­ri. Sa pr­vim mra­kom su na­pa­li. Po­če­lo je pu­ca­nje, kri­ci. Po­pu­ca­la su sta­kla na pro­zo­ri­ma. Pla­fon se ru­šio. Je­dan za dru­gim iz­vi­đa­či su utr­ča­va­li u ku­ću. Pod je bio po­kri­ven kr­vlju, ko­ma­di­ma me­sa. Ne­ko je do­zi­vao maj­ku. Dvo­ji­ca ra­nje­nih su se pre­da­li, sli­je­pi har­mo­ni­kaš, za­klo­njen or­ma­rom, u ćo­šku so­be je i da­lje svi­rao; iz hod­ni­ka se čuo krik umi­ru­ćeg. Oda­kle je dje­voj­či­ca zna­la da su Cr­ni i nje­go­vi mom­ci ko­ji su upa­li u so­bu pri­ja­te­lji. Da ne­će ni­šta ura­di­ti njoj i mač­ki. Oda­kle je to mo­gla zna­ti mač­ka. Upla­še­na, mač­ka je is­ko­či­la iz kri­la, ogre­ba­la dje­voj­či­cu po ru­ci i uma­kla na­po­lje. Dje­voj­či­ca je is­tr­ča­la za njom u mrak.

Čitajte kolimne Nebojše Jevrića:Izvinjenja Srebrenici

3. Mno­go sam vo­lio Svi­le­nog. I tek kad je po­gi­nuo sa­znao sam isti­nu o nje­mu. Po­bje­gao je od ku­će pred kraj škol­ske go­di­ne i u Ne­đa­ri­će do­šao kao do­bro­vo­ljac. Pr­vo ni­su htje­li da ga pri­me, ali on je re­kao da su mu ro­di­te­lji po­gi­nu­li u sa­o­bra­ćaj­noj ne­sre­ći (a la­gao je). Re­kao je da ima dva­de­set go­di­na (a la­gao je). Re­kao je da su mu za­kla­li stri­ca (a la­gao je). Po­na­vljao je raz­red i ni­je smio da ode ku­ći. Po­bje­gao je u Bo­snu. U Ne­đa­ri­ći­ma je po či­tav dan ba­cao nož, sa dje­ča­ci­ma iz na­se­lja, sav va­žan, po­ka­zi­vao ka­ko se ras­kla­pa i skla­pa pa­pov­ka. Za Her­ce­go­vi­nu je kre­nuo zbog Cr­nog i Po­ruč­ni­ka. Svi­le­ni je po­sljed­nji ušao u ku­ću. Ula­ze­ći, vi­dio je dje­voj­či­cu ka­ko tr­či pre­ko li­va­de, pre­ma ču­ki sa ko­je je tu­kao mi­tra­ljez. Htio je da je za­šti­ti, da joj ka­že da sta­ne, da se ne bo­ji. Pre­tr­čao je pre­ko li­va­de, pre­sko­čio le­ši­nu svi­nje, za­o­bi­šao ka­me­ni zid. A on­da je is­pred se­be ugle­dao cr­ne si­lu­e­te i osje­tio udar, pao. Ni­je sti­gao da iz­vu­če osi­gu­rač od bom­be. Uhva­ti­li su ga ži­vog. Pro­pu­sti­li su dje­voj­či­cu da pro­đe i sa­če­ka­li Svi­le­nog.   4. Ra­sto­ja­nje iz­me­đu ku­ća je tri­sta me­ta­ra. U jed­noj, na pa­to­su, pr­lja­vom od pi­ka­va­ca, po­vra­ća­nja, kr­vi, le­ži Svi­le­ni, dje­čak krup­nih oči­ju. U dru­goj ku­ći su iz­vi­đa­či, har­mo­ni­kaš, dvo­ji­ca ra­nje­ni­ka i če­tvo­ri­ca mr­tva­ca. Po­ruč­nik ima pr­ljav za­voj oko gla­ve. Za­ka­či­li su ga ko­ma­di her­ce­go­vač­kog ka­me­na. Kad gra­na­ta uda­ri u krš, na sve stra­ne po­le­te sto­ti­ne ka­me­nih ge­le­ra. Ozno­je­ni pr­sti mu se gr­če­vi­to ste­žu oko ra­dio-sta­ni­ce. „Alo, usta­šo, ma­mu ti je­bem, ja­vi se!” „Bog, deč­ki, pro­sim li­je­po, šta mo­gu da uči­nim za vas?” „Zo­vem da vam je­bem maj­ku!” „Htio je i ovaj tvoj pa vi­še ne­će. Je l’ ta­ko da ne­ćeš?” Ču­je se uda­rac i krik Svi­le­nog. „Da­će­mo vam dvo­ji­cu ra­nje­ni­ka i har­mo­ni­ka­ša ako pu­sti­te dje­ča­ka.” „Vra­ti­će­mo vam ga. Ali u dje­lo­vi­ma.” „Ka­kvi ste to lju­di? Da­će­mo vam tro­ji­cu va­ših za dje­ča­ka.” „Ko­ju tro­ji­cu! Da­će­mo ih mi va­ma. Šta će mi ba­li­je? Ra­nje­ni­ci mi ne tre­ba­ju, a har­mo­ni­kaš ne zna svi­ra­ti.” U dru­goj ku­ći bi­li su Hr­va­ti. Oni su za­ro­bi­li Svi­le­nog. A „Ga­vra­no­vi” su ima­li za­ro­blje­ne mu­sli­ma­ne. „Da­jem ti tro­ji­cu va­ših za di­je­te.” „Oni su Ala­ho­vi, čet­nik. Ni­su mo­ji. Ra­di­te po­sao za nas. Pre­ka­sno si se sje­tio a i pit­bul­te­ri­je­ri su mi glad­ni. Mo­ram da ih na­hra­nim.” „Zar ni­ste sa­ve­zni­ci sa nji­ma?” „Ko­lji, Če­do, i su­ši za zi­mu. Iona­ko su vam sve krm­ke po­bi­li.” Re­ža­nje pa­sa mi­je­ša se sa kri­ci­ma žr­tve. „Čet­nik, imaš di­rek­tan pre­nos pre­ko mo­to­ro­le. Maks, gri­zi; gri­zi, Reks!” Ču­je se krik Svi­le­nog i re­ža­nje pa­sa. Po­ruč­nik is­klju­ču­je mo­to­ro­lu. Cr­ni kun­da­kom uda­ra u gla­vu pre­stra­še­nog ra­nje­ni­ka. Jed­nom, on­da još jed­nom. I ne pri­mje­ću­je mo­zak, po­mi­je­šan s kr­vlju na ci­pe­la­ma. U uglu so­be har­mo­ni­kaš svi­ra. Onaj ko­me se u mra­ku ne ra­za­zna­je li­ce pu­ca u jed­nog, pa u dru­gog za­ro­blje­ni­ka. Har­mo­ni­kaš svi­ra pje­smu ko­ju su ne­ka­da za­jed­no pje­va­li i ovi u ovoj i oni u onoj ku­ći: „Kad ta­mo u ba­šti, u hla­du ja­smi­na, s ibri­kom u ru­ci sta­ja­še Emi­na.” „Svi­raj na­šu, sto­ko!” — vi­če onaj iz mra­ka ko­me se ne ra­za­zna­je li­ce. I sve je pu­no kr­vi.   5. Su­tra­dan: ka­me­nom pu­sti­njom, dru­mom ko­ji je, na ne­ko­li­ko mje­sta, raz­ru­šen mi­na­ma, raz­ro­va­nim gu­sje­ni­ca­ma ten­ko­va, pre­ma va­ro­ši­ci iz­gu­blje­noj me­đu pla­ni­na­ma, pu­tu­ju njih tro­ji­ca. Po­ruč­nik i Cr­ni, pi­ja­ni od ra­ki­je i bo­la, ob­ne­vi­dje­li od kr­vi, i sli­je­pi har­mo­ni­kaš. Pr­sti-škor­pi­je lu­ta­ju pre­ko dir­ki. Pje­va­ju o Ko­so­vu i Lov­će­nu. Sun­ce je vi­so­ko na ne­bu. Po­ruč­nik va­di zgu­žva­ne nov­ča­ni­ce, li­je­pi har­mo­ni­ka­šu na če­lo, sta­vlja mu na har­mo­ni­ku. Na­ru­ču­je pje­sme. Har­mo­ni­kaš svi­ra i ću­ti. „Pje­vaj, je­si li do­bio lo­vu, pje­vaj!” U do­li­ni, ko­ja je osta­la za nji­ma, vi­de se se­la ko­ja go­re. Na ki­lo­me­tar pred gra­dom sta­ri­ca u cr­nom is­pred ka­me­ne ku­će pro­da­je tre­šnje bo­je zgru­ša­ne kr­vi, uvi­je­ne u li­sto­ve lo­pu­ra, i ra­ki­ju. „Iza­đi, ku­pi fla­šu.” „Ne­mam vi­še kin­te!” „Ne­maš?” „Ne­mam. Sve sam, bu­ra­ze­ru, dao mu­zi­ci”, a gla­va mu pi­ja­no pa­da har­mo­ni­ka­šu na ra­me. „NJe­mu?” „NJe­mu... Do­bro svi­ra!” „Iz­la­zi, sto­ko, na­po­lje!” — vi­če Cr­ni i iz­ba­cu­je har­mo­ni­ka­ša iz ko­la. Har­mo­ni­kaš pa­da pre­ko ka­me­nja. Har­mo­ni­ka za­ka­či vra­ta i pu­sti još je­dan krik. A on­da pu­canj u ka­me­noj pu­sti­nji. „On će mom dru­gu da na­pla­ću­je mu­zi­ku, maj­ku li mu je­bem”, ka­že Cr­ni se­bi u bra­du i, te­tu­ra­ju­ći, raz­bi­ja fla­šu o ka­men.

Pročitajte još ratnih reportaža Nebojše Jevrića:Ratna reportaža: Oklopno bicikloRATNA REPORTAŽA: Ho­džin za­pis i To­mi­na smrtRatna reportaža: Glav­ni štab gvo­zde­nog pu­ka „Pa­vle Đu­ri­šić“ i cr­no­gor­skih čet­ni­ka

Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić