Pravda

Ukrajinski politikum je oduvek živeo od glasina. Veći deo njih nikada nije imao nikakve veze sa stvarnošću, ali, neke su se glasine pokazivale stvarnim, a ponekad su imale značajan uticaj na donošenje političkih odluka. Dok je epidemija glasina bila problem samo marginalne ukrajinske politike, na nju se mogla i ne obraćati pažnja. Međutim, nakon državnog udara 21-23, februara 2014. godine Ukrajina je postala tačka konfrontacije između Rusije i SAD, uz učešće EU. Od tog momenta ukrajinska epidemija je počela da se pretvara u globalnu pandemiju. Bela kuća i američki Stejt department su počeli da koriste postove ukrajinskih blogera sa društvenih mreža Facebook i Twitter kao političke i diplomatske argumente prilikom bilateralnih razgovora i u diskusijama o ukrajinskim problemima u međunarodnim organizacijama. EU, rukovodeći se glasinama o mogućem učešću ustanika u katastrofi malezijskog Boinga, uvodi sankcije protiv Rusije. Posmatrači OEBS-a, kojima nije dozvoljeno da se uvere u to, da su ukrajinski artiljerijski sistemi velikog kalibra, u skladu sa sporazumom u Minsku, povučeni sa linije fronta, neke od svojih zaključaka takođe donose na osnovu glasina. Glasine su, naravno – jedan od načina širenja informacija. Problem je u tome što se tačnost takvih informacija u većini slučajeva ne može proveriti, kao što je nemoguće utvrditi originalni izvor njihovog širenja, što opet omogućava masovnu proizvodnju laži. S obzirom da je Rusija deo globalizovanog sveta, pandemija političkih glasina koja je počela da se širi iz Ukrajine prenela se i na nju. Ako su ranije samo pojedini ambiciozni blogeri sa zabavnom ozbiljnošću saopštavali da raspolažu ekskluzivnim informacijama o tome šta raportiraju Vladimiru Putinu ministri i pomoćnici, i kakva uputstva oni dobijaju od predsednika države, onda su u američke planove za Ukrajinu (uključujući i najmanju promene), upućene hiljade, ako ne i desetine hiljade blogera. Među najčešće ponavljanim glasinama je: Amerikanci nameravaju da zamene Petra Porošenka. Prvi put je ova glasina rođena još 2014. godine, kada su Aleksandaru Turčinovu dramatično proširena ovlašćenja sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu Ukrajine (SNBO). Ali nije Turčinov ni krenuo ka predsedničkoj fotelji, a već je još jednom aktivirana Julija Timošenko (krajem zime – i početkom proleća 2015. godine) kao moguća zamena za Porošenka. Počeli su da govore i o njoj (neki i dalje nastavljaju da veruju da će Timošenko kad-tad biti predsednik Ukrajine). Međutim, ona se nalazi izvan aktivne političke igre u Ukrajini. Sledeći kandidat za smenu Porošenka postao je Valentin Nalivajčenko. NJegov oštar javni sukob sa Porošenkom (zbog nespremnosti Nalivajčenka da napusti dužnost šefa SBU), kao i njegova javna podrška vašingtonskim jastrebovima, postala su osnova za glasine da su Amerikanci specijalno povukli Nalivajčenka sa dužnosti, kako bi ga iskoristili u ulozi novog predsednika, posle svrgavanja Porošenka. I poslednji, za sada, „predsednički kandidat“ kod širilaca glasina postao je Mihail Sakašvili. „Poznavaoci” američkih planova govore da je sudbina Sakašvilija rešena, upravo sada on sprovodi reforme u Odesi, a kada na obali mora stvori „grad-vrt” zameniće gubitnika-Jacenjuka na mestu premijera. A onda će, okrećući se već celoj Ukrajini, steći tako veliki ugled i ljubav narodnih masa (verovatno, kao u Gruziji, iz koje je morao da beži) da će – nakon što je postao kralj poslastičara koji deli iskustva proizvodnje čokolade Švajcarskoj – doći i na položaj predsednika. Naravno, svrgavanje Porošenka je veoma moguće. Iako je ono ove godine mnogo manje verovatno, nego što je bilo prošle godine, kada je samo poslovični kukavičluk sprečio Jacenjuka da organizuje prevrat. Treba, međutim, shvatiti da Sjedinjene Američke Države trentuno nisu zainteresovane za smenu Porošenka. Na početku mandata on je još uvek pokušavao da pokaže minimalnu samostalnost. Ali onda su mu podrobno i očigledno objasnili da SAD nisu njega napravile predsednikom da bi donosio samostalne odluke. Porošenko je sve dobro razumeo i već više od godinu dana revnosno ispunjava sve komande iz Vašingtona. Porošenko je servilan predsednik kojim se lako upravlja i Vašingtonu je besmisleno i skupo da ga menja. Prvo, novog predsednika treba ponovo legitimisati u međunarodno-pravnom sistemu. Jer svake godine birati „demokratskog prozapadnog lidera“, koji će nakon godinu i po dana biti zbačen kao „krvavi diktator, korupcioner i pristalica Kremlja” – previše je čak i za Ukrajinu. Drugo, neizbežna zamena „Porošenkovih ljudi” pulenima novog predsednika na svim ključnim pozicijama sistema upravljanja i finansijskih tokova, zahtevala bi mnogo vremena, ozbiljno bi destabilizovala ostatke administrativne hijerarhije i kritično bi smanjila njenu efikasnost. Uostalom, šta će Americi svi ti troškovi? Moglo bi se razumeti da Porošenko nagomila kritičnu masu negativnosti pa da onda to zahteva njegov odalzak sa mesta predsednika. Ali, u realnosti, većina negativnosti fokusirana je na (premijera) Jacenjuka. U takvim okolnostima, smena predsednika na zahtev Sjedinjenih Država bi značila, da je Vašington odlučio da o svom trošku zadovolji ambicije nekog drugorazrednog ukrajinskog političara. Da li sve ovo znači da SAD ne razmatraju mogućnost smene Porošenka? Ne, ne znači – razmatraju, to im može pomoći da ga sačuvaju u politici, da ga sklone sa vetrometine i sačuvaju za budućnost. Ali ne rade oni to zato što planiraju da zamene Porošenka određenom osobom, već zbog činjenice da je u ovakvim uslovima postojanja kijevskog režima iznenadni prevrat apsolutno moguć, pa čak i verovatan. Najveći problem takvog prevrata je u njegovom spontanom karakteru, kada nezadovoljstvo režimom i otelotvorenjem tog nezadovoljstva u Porošenku, za kratko vreme, naglo poraste i pređe kritičnu masu. Slični prevrati su u više navrata uzdrmali proameričke diktatorske režime u Aziji, Africi i Latinskoj Americi. Budući da se događaji u Ukrajini u potpunosti razvijaju po standardnom scenariju, za taj scenario je takođe karakteristična tradicionalna sklonost proameričkih diktatorskih režima ka unutrašnjim prevratima. Takvi prevrati, ako su SAD za njih unapred pripremljene, ne prave previše problema Vašingtonu. Jednostavno, jedan krvavi diktator zamenjuje se drugim, po pravilu – još krvavijim, a režim u celini postaje još radikalniji. Stoga, čini mi se da se vašingtonske igre sa potencijalnim Porošenkovim naslednicima kombinuju za svaki slučaj, jer se nikad ne zna šta može da se desi. Istovremeno i to što Porošenko zna da postoji klupa sa rezervama, koje su spremne da ga zamene na dužnosti, služi – ako ništa drugo -za proizvodnju straha. U principu, dok se ne desi još neki katastrofalan poraz na frontu (njegov raspad) i/ili humanitarna katastrofa u svim većim gradovima, uključujući Kijev (u prvom redu prestonicu) Porošenka teško šta može ugroziti, osim metka teroriste-pojednca. Nema smisla menjati poslastičara u prelaznom periodu.

Pročitajte još:OVAKO JE U MOSKVI: Dva geja su se držala za ruke, pogledajte šta im se dogodilo (VIDEO)Kad kaže predsednik, Srbin misli Putin

Izvor: fakti.org