Pravda

Kako američka vojska može da se bori sa klimatskim promenama, izgleda - ne znaju ni oni sami. Međutim, ovde je, očigledno, proces važniji od rezultata. Da, i o Eboli već godinu dana se praktično ništa nije čulo. Pa, ili je ona na spisak pretnji upala slučajno, ili se ispostavilo da nije toliko opasna, kako se prethodno tvrdilo. A pre nekoliko dana, predsednik Obama je u skladu s tim govorio da i protiv Islamske države SAD ne nameravaju da koriste kopnene trupe. „Ako širom Bliskog Istoka i širom Severne Afrike sve budemo obavljali sopstvenim snagama, to može dovesti do mnogobrojnih nepredvidivih posledica, koje će nas učiniti manje zaštićenim“, - objasnio je on. Po mišljenju Vašingtona, ovim problemom treba da se bave isključivo bliskoistočne zemlje. Otkud sad to? Sjedinjene Države će postati slabije, ako se budu bavile likvidacijom jedne od ključnih pretnji sopstvenoj bezbednosti? Ili je u pitanju nešto drugo? Osnova vojnog razvoja svake zemlje je njena vojna doktrina koja opisuje kako njeno vojno-političko rukovodstvo vidi svet i kako predviđa tendencije njegove promene u budućnosti. Na primer, SSSR je kao svoju glavnu pretnju video kapitalističke zemlje i spremao se, pre svega, za rat sa njima. Na sličan način su razmišljali u SAD kada su svoju bezbednost gradili na osnovu sovjetske vojne pretnje. Jednom rečju, ključni geopolitički igrači videli su svet i svoju budućnost u njemu prilično jasno. Danas u SAD nikakva jasnost u pogledu na budućnost ne postoji. U novom operativnom konceptu američke vojske „Pobeda u složenom svetu: 2020-2040“ o ovoj temi se upravo tako i govori: „Neizvesno je kakvo će biti okruženje, u kojem bi vojska trebalo da deluje. Neprijatelj je nepoznat, njegova pozicija nepoznata. Nepoznat je i sastav aktivnih vojnih koalicija“. Drugim rečima, pretnja za SAD ne potiče od bilo kakvih objektivnih procesa. Amerikanci pretnjom mogu nazvati šta god požele. Kao u pozantom klasičnom delu: tvoja je krivica jedino u tome što želiš da me pojedeš. A da „pojedu“ Amerikanci žele uvek: njihov glavni cilj je očuvanje američkog liderstva u svetu, koje se ogleda u stvaranju globalnog sistema tržišta i transnacionalnih korporacija sa kontrolnim centrom u Sjedinjenim Državama. Međutim, ovakvo nejasno definisanje pretnji dovodi do eskalacije straha kao osnovnog motiva. Ako su „okruženi neprijateljima“ i ako se neprijateljima smatra ceo ostali svet, onda im kao jedini način borbe preostaje preventivni rat, koji podrazumeva uništenje neprijatelja, kada njegov napad još uvek nije neizbežan, ili se čak ni ne planira. Rat se tretira kao sredstvo za uništenje potencijalnih geopolitičkih i ekonomskih konkurenata pre nego što oni steknu dovoljno snage da blokiraju američku dominaciju u svetu. Dakle, ne radi se o trijumfu demokratije ili zaštiti bilo kakvih univerzalnih vrednosti. Prosto, SAD smatraju sebe jedinim svetskim liderom i na toj osnovi žele da prigrabe nespornu vlast nad celim svetom. Pri tom se znakom pobede ne smatra direktna okupacija poraženog neprijatelja, već nasilna preraspodela uloga i funkcija subjekata društva (na primer države) u korist jačeg, koja je sposobna da stvori sopstveni model posleratnog upravljanja. Sastavni deo strategije je i korišćenje strateških efekata svoje pobede. Međutim, uprkos lepoti ovakvih fraza, realnost ukazuje na principijelne sistemske greške američke vojne doktrine. Pretnjom se može smatrati i ono što realno nije pretnja, već se samo čini da je pretnja. Obaveznost akcija na njihvoj prevenciji dovodi do umnožavanja neizbežnih posledica. S obzirom da Amerika ne shvata dešavanja u svetu, vezu između posledica i svojih postupaka - takođe ne razume. A upravo u tome se i krije njihovo osnovno ubeđenje u permanentnu agresivnost sveta, koji jedino sanja da udari Americi s leđa. Rezultat američkih pokušaja da se preduhitri neprijatelj, na kraju je to da same SAD postaju izvor agresije. I što je najvažnije, u svojoj izjavi Barak Obama je javno priznao nesposobnost SAD da imaju toliko vojske da bi dominirale protiv svakog protivnika i u svakoj tački zemljine kugle. U stvari, ovo je prvi slučaj u američkoj istoriji, da su – „Hajde, idemo“ - Amerikanci rekli ne kad se rat završio, već pre nego što je i počeo. Ovo nije finalni napad na Sajgon vijetnamskih gerilaca, ovo je tek početak velikog rata za ponovnu raspodelu teritorija bliskoistočnog regiona. Stoga bi američka vojska morala da tamo stoji u prvim redovima. Tim pre što je to direktno propisano nacionalnom vojnom doktrinom zemlje. Ali, SAD postupaju upravo suprotno, tvrdeći - to nije naš rat. Ako se umešamo ovde, doćićemo u situaciju da nećemo moći da odgovorimo na pretnju negde drugde. Naravno, 490 hiljada ljudi, planiranih američkim vojnim budžetom, za obezbeđenje globalne dominaciju nad svetom od sedam milijardi stanovnika očigledno nije dovoljno. Ali, uprkos svom bogatstvu, Amerika nije u stanju da sebi priušti vojsku većih razmera. Sistemska greška doktrine ne dozvoljava im da shvate da glavni izvori pretnji po nacionalnu bezbednost SAD nastaju kao posledica njihove vlastite spoljne politike. Ali, da odustanu od dominacije oni ne žele, zato ključnom smatraju strategiju, koja je pre svega usmerena na promenu vladajuće strukture u zemlji-agresoru (tačnije, u zemlji naznačenoj od strane Amerikanaca kao stvarnih agresora), posle čega sledi promena mentaliteta i načina života njenog stanovništva u onaj oblik koji apriori prihvata bezuslovno pravo Amerike na beskonačnu svetsku dominaciju. Ne obazirući se na posledice po lokalno stanovništvo.

Pročitajte još:12. jula u Srebrenici Bošnjaci govorili Mladiću: Hvala, živ bio (VIDEO)Ruski vojnici zarobljeni u ruševinama kasarne

Izvor: fakti.org