Pravda

Sje­de­ći na san­du­ci­ma od mu­ni­ci­je či­tam „Tri mu­ske­ta­ra” u pre­vo­du Si­me Pan­du­ro­vi­ća. Knji­gu ko­ju je Svi­le­ni za­bo­ra­vio. U so­bi, na tre­ćem spra­tu, či­ji je zid pro­bi­jen gra­na­tom mi­no­ba­ca­ča od osam­de­set dva mi­li­me­tra — po­lo­žaj. Bej­rut je od­ma­ra­li­šte za in­ter­nat­ske dje­voj­či­ce. Bej­rut je na Bli­skom is­to­ku. Ovo je Bo­sna — zvi­jer di­vlja i ne­po­zna­ta. Na zi­du ne­vje­štom ru­kom is­pi­sa­ni NJe­go­še­vi sti­ho­vi: „Udri vra­ga, ne ostav mu tra­ga!” Po­red nat­pi­sa iko­na sve­tog Pan­te­lej­mo­na. Pan­te­li­ja i brat mu Ili­ja. Je­di­no se Sr­bi sa sve­ci­ma ro­đa­ka­ju. Se­dam­de­set me­ta­ra da­lje su mu­sli­man­ski po­lo­ža­ji. Iz­me­đu, min­sko po­lje. Po­sta­vljao ga je Pe­đa, do­bro­vo­ljac iz Kra­lje­va ko­ji je po­gi­nuo u Ka­sin­dol­skoj. Ni­ko vi­še ne zna gdje su po­sta­vlje­ne mi­ne. „Opet ko­pa­ju?” „Ko­pa­ju!” Iz­me­đu ku­ća vi­de se go­mi­li­ce ze­mlje. Pro­vi­ru­ju oši­ša­ne gla­ve. Mu­sli­ma­ni se opet uko­pa­va­ju. Ni­ko ne pu­ca iako su na do­me­tu. Iako se gla­ve do­bro vi­de. Ko­pa­ju Sr­bi ko­ji su osta­li u Sa­ra­je­vu. Oni ko­ji ni­su uspje­li da iza­đu iz gra­da. Sa­da slu­že mu­dža­he­di­ni­ma kao ži­vi zid. Rad­ne bri­ga­de sa­sta­vlje­ne od Sr­ba uko­pa­va­ju mu­sli­man­ske po­lo­ža­je. Kroz dvo­gled vi­de se nji­ho­va iz­glad­nje­la li­ca. Pri­je ne­ki dan raz­mi­je­njen je se­dam­na­e­sto­go­di­šnji dje­čak ko­ga su si­lo­va­li Pa­ki­stan­ci. Iz­va­di­li su mu sve zu­be, i tje­ra­li ga da gu­ta mu­ško sje­me. Pri­ču o nje­mu is­pri­ča­li su oni ko­ji su raz­mi­je­nje­ni za­jed­no s njim. On ne zna da zna­mo šta mu se de­si­lo. No­si nož, škor­pi­on sa pri­gu­ši­va­čem i ću­ti. Ma­lo, ma­lo pa po­dig­ne po­klo­pac ka­na­li­za­ci­je i ne­sta­ne u mra­ku. Ne vo­li svje­tlost. Ne vo­li lju­de. Pa­co­vi mu po­ka­zu­ju put. Vra­ća se okr­va­vlje­ne uni­for­me. Po to­me zna­mo da je kroz ka­na­li­za­ci­ju sti­gao iza mu­sli­man­skih po­lo­ža­ja. Sa­njam ga sva­ke no­ći, iz nje­go­vih okr­va­vlje­nih usta ci­je­di se mu­ško sje­me. Mi­tra­lje­zac mi da­je dvo­gled. Gle­dam li­ca upa­lih obra­za. Ne vi­de im se oči. Ili su to oč­ne du­plje. Sje­ćam se dje­ča­ka. Če­sto po­že­lim (a sva­kog da­na ih do­vo­de na ko­pa­nje) da pri­ti­snem ru­či­cu od bro­vin­ga, da pu­stim ra­fal po oši­ša­nim gla­va­ma, po čvor­no­va­tim pr­lja­vim lo­ba­nja­ma, da im pre­kra­tim mu­ke. Pod­ne je. Plus tri­de­set. Do­bri­nja, Sa­ra­je­vo. Ve­li­ka ze­le­na mu­va zu­ji oko na­ših gla­va. Is­pred ku­će mač­ka raz­vla­či cri­je­va dru­ge mač­ke ko­ju je raz­ni­je­la gra­na­ta.

Čitajte kolumne Nebojše Jevrića:Izvinjenja Srebrenici

Od­jed­nom, ta­mo na dru­goj stra­ni, ko­ška­nje, vi­ka. Je­dan za dru­gim iska­ču dvo­ji­ca i tr­če sa po­dig­nu­tim ru­ka­ma pre­ma na­ma. Tr­če pra­vo na min­sko po­lje. Od­je­ku­je pu­canj, on­da dru­gi, za­tim ra­fa­li. Onaj što tr­či pr­vi, po­či­nje da hra­mlje. Po­či­nje i Mi­ško Cr­no­go­rac da pu­ca pre­ko nji­ho­vih gla­va. Duž či­ta­ve li­ni­je ogla­ša­va­ju se, kao po ko­man­di, mi­tra­lje­zi, auto­ma­ti. I već su ro­bo­vi kod min­skog po­lja. Okre­ćem gla­vu na stra­nu. Oče­ku­jem da ču­jem eks­plo­zi­je iz min­skog po­lja, okre­ćem gla­vu da ne vi­dim kr­va­ve ko­ma­de me­sa ko­ji le­te na sve stra­ne. Ali, ne ču­je se ni­šta. Po­tom ra­do­sni uz­vi­ci i grom­ki glas Mi­ška Cr­no­gor­ca: „Sreć­ne ti ra­ne, ju­na­če! Ni­je to ni­šta. Zo­vi­te bol­ni­ča­re.” „Spa­si­lo vas je to što Pe­đa ni­je do­bro po­sta­vio min­sko po­lje, ina­če bi­ste put za ahi­ret po­tre­fi­li.” „Što na ahi­ret?” „Pa vi ste sa­da nji­ho­vi. Mo­ra da su vas ta­mo osu­ne­ti­li.” „NJih je spa­si­lo, a mi vje­ru­ju­ći tvom Pe­đi, ti si ga do­veo, je­bo te on, s te stra­ne ni­kad stra­že ni­smo po­sta­vlja­li. Mo­gli su nas sve po­kla­ti na spa­va­nju.” Slje­de­će no­ći pro­bu­di­le su me eks­plo­zi­je is­pred ku­će. Jed­na, dru­ga, tre­ća. Vi­de­ći ku­da su dvo­ji­ca Sr­ba ute­kli, mu­dža­he­di­ni su kre­nu­li mi­sle­ći da tu ni­je mi­ni­ra­no. Pr­vi je na­ga­zio na pa­šte­tu. Kost ot­ki­nu­te cje­va­ni­ce za­bi­la se u gru­di dru­go­mu ko­ji je pao pre­ko po­te­zne mi­ne. „Alah, Alah!” Sju­tra­dan pri­ča­mo i kr­sti­mo se. Ona dvo­ji­ca Sr­ba su pro­šli i ni­šta se ni­je do­go­di­lo. Oni ko­ji su kre­nu­li za nji­ma istim pu­tem, le­že u ko­ma­di­ma. Ve­li­ka cr­na mač­ka, kr­va­ve nju­ške i si­sa na­bre­klih od mli­je­ka, mu­va se iz­me­đu na­ših no­gu. Tra­ži ma­či­će, ko­je smo upo­tre­blja­va­li kao me­te. Sve­ti Pan­te­lej­mon, sve­ti Pan­te­li­ja, osmje­hu­je se sa zi­da. Smi­je se i Pe­đa sa­kri­ven iza obla­ka: pa ni­je on to min­sko po­lje za Sr­be po­sta­vljao.

Pročitajte još ratnih reportaža:Ratna reportaža: Glav­ni štab gvo­zde­nog pu­ka „Pa­vle Đu­ri­šić“ i cr­no­gor­skih čet­ni­kaRATNA REPORTAŽA: Ho­džin za­pis i To­mi­na smrtRatna reportaža: Oklopno biciklo

Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić