Pravda

Pri­bli­ža­va­la se po­noć, ka­da su nas za­u­sta­vi­li. „Iz­la­zi­te na­po­lje!” „Br­že, da vam ne je­be­mo maj­ku.” „LJu­di, mi smo no­vi­na­ri! Ovo je Je­vrić, a ja sam nje­gov pra­ti­lac”, ku­ka Ke­njić dok nas, na­slo­nje­ne uz auto, pre­tre­sa­ju. „Uzmi im oruž­je, a ko­la u stra­nu”, pi­šti je­dan, naj­sit­ni­ji, za­kr­va­vlje­nih oči­ju, bez pred­njih zu­ba. Ima sa­mo dva oč­nja­ka, iz­me­đu ko­jih se ci­je­de ba­le. Uni­for­ma mu je pre­ši­ro­ka, ni­je se na­šao broj za nje­ga. „To su mo­ja ko­la!” — za­po­ma­že Mi­ro, dok oni skla­nja­ju ju­ga, iz­bu­še­nog me­ci­ma i ge­le­ri­ma, po­red pu­ta. To­ga da­na u se­lu iz­me­đu Vo­go­šće i Ili­ja­ša di­je­lje­no je stoč­no bra­šno, me­ki­nje, jar­ma... Rat­ni pli­jen. Ugled­ni se­o­ski do­ma­ćin do­bio je sa­mo dva dža­ka me­ki­nja. Bio je mno­go bi­je­san. Ka­da se na­pio, pu­cao je po za­dru­žnom do­mu. Uhap­si­la ga je srp­ska mi­li­ci­ja. A sad su se­lja­ci uhap­si­li Ke­nji­ća i me­ne. I ho­će da nas mi­je­nja­ju, za svog kom­ši­ju, i tri­de­set dža­ko­va stoč­nog bra­šna pri­de; sa Rat­kom Adži­ćem, ko­man­dan­tom Ili­ja­ša. „O, lju­di, ču­da, ot­kud će vam pu­sti­ti čo­vje­ka iz za­tvo­ra zbog nas dvo­ji­ce? A i da ga pu­ste, zar mi­sli­te da će vam da­ti tri­de­set dža­ko­va bra­šna? Tri­de­set dža­ko­va stoč­nog bra­šna, zna­te li vi ko­li­ko je to?” „Oće, oće, zna­mo mi ovog bra­do­nju. Tre­ba im. Mi­lu­ti­na da pu­ste, i da nam da­ju tri­es dža­ka bra­šna. Ina­če mi vas ne pu­šta­mo.”

Čitajte kolumne Nebojše Jevrića:Tri ubice Srebrenice

Pod prat­njom, vo­de nas u se­o­sku ku­ću, gdje je štab nji­ho­vog ko­man­dan­ta Si­le. On će od­lu­či­ti šta će da­lje s na­ma. Iz ak­ten­ta­šne Ke­njić va­di pot­ko­šu­lju i pre­svla­či se. Sa br­ko­va mu ka­pa znoj. Tu, u na­pu­šte­noj mu­sli­man­skoj ku­ći, no­ći­mo pod stra­žom. Uju­tru sti­že i ko­man­dant. Iz­vi­nja­va se i nu­di nas ra­ki­jom. Do­da­je mi te­le­fon i mo­li da na­zo­vem u Ili­jaš, da ka­žem šta je bi­lo i da tra­žim da pu­ste Mi­lu­ti­na. „Ne­moj da za­bo­ra­viš na bra­šno”, pod­sje­ća me. „Re­ci Si­li da smo mu onog nje­go­vog pu­sti­li, čim se otri­je­znio. A za bra­šno će mo­ra­ti lič­no da do­đe”, ka­že ko­man­dir mi­li­ci­je, smi­ju­ći se, pri­ča­mo mu pre­ko te­le­fo­na šta nam se do­go­di­lo. Ko­man­dant Si­la je bio se­o­ska lo­la, va­ra­li­ca, mu­va­ra. Iz svog se­la, na ob­ron­ci­ma pla­ni­ne, spu­štao se u Sa­ra­je­vo, i opet ona­mo vra­ćao kad bi mu do­gor­je­lo do no­ka­ta. Pi­tam ga je li tač­no da je po­lo­vi­ni Sa­ra­je­va du­žan pa­re. „Ću, ba, pa i ni­je ti Sa­ra­je­vo ne­ki ve­li­ki grad.” Uto ula­zi je­dan zbu­nje­ni, upla­še­ni čo­vjek. Po­sta­ri­ji. Pred ko­man­dan­tom Si­lom ski­da ka­pu. Gu­žva­ju­ći ka­pu u ru­ci, sti­dlji­vo pi­ta, ka­da će Si­la mo­ći da mu vra­ti onih dvje­sta ma­ra­ka, što mu je po­zaj­mio pri­je dvi­je go­di­ne. Ne bi da sme­ta, zna Si­la da mu ni­kad te mar­ke ni­je po­me­nuo, ali, šta da ra­di ka­da ga je nu­žda na­tje­ra­la. „Ka­ko to mi­sliš da do­bi­ješ dvje­sto ma­ra­ka?” „Pa mo­je su pa­re. Dje­ca su mi glad­na.” „Zar ti, bo­lan, mi­sliš da si je­di­ni ko­me du­gu­jem pa­re? Ti to mi­sliš, a!?” — ka­že Si­la i okre­će se pre­ma me­ni. „Ćuj, no­vi­nar, znaš ka­ko to ja ra­dim? Ne znaš. Sta­vim im ime­na na ce­du­lji­ce, ce­du­lji­ce sta­vim u še­šir, pa ko­ga pr­vog iz­vu­čem — nje­mu vra­ćam na­pe. Je l’ po­šte­no?” „Po­šte­no, me­štre, po­šte­no”, po­tvr­đu­je Mi­ro Ke­njić. Čo­vjek sa zgu­žva­nom ka­pom, vi­di se da je tu kom­ši­ja iz se­la, do­ma­ćin ko­ji je odav­no pre­ža­lio mar­ke, ali ga je sa­da mu­ka na­tje­ra­la, po­ku­ša­va da is­ko­ri­sti na­še pri­su­stvo. „Ka­ko te, Si­la, ni­je sra­mo­ta od ovi­jeh lju­di, dje­ca su mi glad­na?” Ko­man­dant Si­la se na­lju­tio. „Ču, ba, nje­ga! Dje­ca? A sin mu s pu­škom na po­lo­ža­ju. E sad ne­ćeš ni u še­šir. Aj­de, sik­ter! Pre­ve­li­ku sam ja de­mo­kra­ti­ju nji­ma ov­dje do­pu­stio!” Čo­vjek, ne zna­ju­ći šta ga je sna­šlo, zgr­čio se u uglu so­be. „Aj­de sad, sik­ter. I na­đi mom­ke, re­ci im da se spre­me za po­stro­ja­va­nje. Da vi­di sed­ma si­la ka­kvu si­lu ima Si­la!” Čo­vjek iz­la­zi, a Si­la na­re­đu­je dje­voj­ci ko­ja nam je do­ni­je­la ra­ki­ju, da po­sta­vi pe­če­nje, ja­re­će, is­pod sa­ča, da se okri­je­pi­mo, dok se pri­pre­mi za smo­tru. Za po­la sa­ta is­pred zgra­de „šta­ba” sto­ji tri­de­set mo­ma­ka pod pu­nom rat­nom opre­mom, sto­ji u vr­sti i, me­ško­lje­ći se, če­ka, če­ka ko­man­dan­ta, ko­ji se obla­či. Me­đu nji­ma pre­po­zna­jem li­ca onih ko­ji su nas si­noć pri­ve­li. I ja po­sta­jem ne­str­pljiv. I Ke­njić bi ne­ku­da da kre­ne. Iako ne ide­mo ni­ku­da, ni­kud nam se ne žu­ri. „On se uvi­jek ta­ko spre­ma”, ka­žu. Če­ka­mo svi, na sun­cu, usred se­la. Naj­zad, iz svo­je ku­će iz­la­zi Si­la. Pu­telj­kom, pre­ma se­o­skoj utri­ni i po­stro­je­nim voj­ni­ci­ma, pri­bli­ža­va­la se glav­na zvi­je­zda. U li­ster odi­je­lu, u bi­je­loj per­lon­skoj ko­šu­lji, u ita­li­jan­skim ci­pe­la­ma s vi­so­kim pot­pe­ti­ca­ma, do­la­zio je ko­man­dant Si­la da iz­vr­ši smo­tru svo­je voj­ske i da se usli­ka za no­vi­ne.

Proćitajte još ratnih reportaža:Ratna reportaža: Vi­de­ći ku­da su dvo­ji­ca Sr­ba ute­kli, mu­dža­he­di­ni su kre­nu­li mi­sle­ći da ni­je mi­ni­ra­noRatna reportaža: Par­ti­ja po­ke­ra

Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić