Sukobi u Mukačevu između policije i pripadnika Desnog sektora, kretanje bataljona „sektorovaca” ka Kijevu, mobilizacija i uzajamni napadi u sredstvima javnog informisanja kod nekoga su probudili nadu, a kod nekog — zabrinutost da bi u Kijevu mogao da se odigra scenario trećeg majdana. Piše: Sergej Markov, direktor Instituta za politička istraživanja
U skladu sa svim teorijama revolucija, u Ukrajini bi trebalo da se odvija radikalizacija revolucionog procesa, a to znači da bi vlast trebalo da pređe iz ruku umerenih u ruke ekstremnih, kakav i jesu Desni sektor i drugi ultranacionalistički, čak neonacistički bataljoni tipa „Ajdara” i „Azova”. Događaji u Mukačevu počeli su kao obični sukobi između kriminalno-političkih grupacija. Konkretno, to je bio konflikt između Mihaila Lanjoa i Viktora Baloge zbog kontrole krijumčarskih tokova između Ukrajine i Evropske unije. Viktor Baloga finansira Desni sektor i koristi ga za ostvarivanje svojih poslovnih interesa. Međutim, pošto su radnje Desnog sektora, koji je navikao da nekažnjeno ubija ljude u Donbasu, u klasičnom sukobu kriminalaca dovele do smrti nekoliko ljudi, sukob je od borbe između krijumčara dobio dimenzije politički konflikta. Kijevskim vladarima u ovom trenutku nisu potrebne usluge Desnog sektora i drugih ultranacionalističkih i neonacističkih militarizovanih formacija, pomoću kojih su svojevremeno došli na vlast. Kada je bilo potrebno na trgovima rizikovati život i bacati Molotovljeve koktele na specajlce iz „Berkuta”, Desni sektor je bio potreban. Kada je ukrajinska armija odbijala da ratuje s Donbasom, Desni sektor i drugi neonacistički bataljoni bili su potrebni. A sada, kada je armija Ukrajine potpuno potčinjena kiejvskoj vladi i kada 90 odsto borbenih dejstava vodi upravo ona, svi ti neonacistički i ultranacionalistički bataljoni počeli su da smetaju. Kijev odavno teži ili da ih raspusti, ili da ih stavi pod punu kontrolu, integrisanjem u strukture tipa Nacionalne garde MUP ili u oružane snage Ukrajine, i pri tom ih liši svake autonomije. A ti bataljoni, normalno, teže da sačuvaju svoju upravljačku i političku autonomiju. Deo boraca iz Desnog sektora Kijev je čak spreman da likvidira ukoliko se ne potčine, ali se trudi da to učini rukama armije Novorosije, a ne sam. Većina boraca tih bataljona je uverena da ih po nalogu kijevske vlasti namerno guraju pod artiljerijsku vatru armije Novorosije ili da oružane snage Ukrajine ostavljaju te bataljone u okruženju (džepovi kod Ilovajska i Debaljceva), kako bi armija Novorosije mogla da ih uništi što je više moguće. Ta situacija nije nova: često se u istoriji revolucinarna snaga odriče svojih ekstremnih odreda koji su je doveli na vlast. Između ostalog, sa istim problemom kao Porošenko i Jacenjuk -svojevremeno se suočio Hitler, kada su vođe jurišnika Rem i Štraser zahtevali nastavak revolucije i odbijali da se potčine naređenju o njihovom uključivanju u veće vojno-policijske strukture. Hitler je taj problem rešio pomoću „noći dugih noževa”, kada je eliminisano vođstvo jurišnika, a ostali su bili potčinjeni policiji, armiji i SS. Isti takav zadatak je pred Porošenkom — da pretvori teško upravljive jurišnike iz Desnog sektora u disciplinovane „esesovce”. Pri tom, XXI vek je humaniji, zato Desni sektor i druge bataljone ekstremista pokušavaju da potčine pritiskom, bez krvoprolića. Da li ta situacija može da se izrodi u treći majdan? To pitanje nas dovodi do problema prirode sadašnjeg kijevskog režima i prirode neonacističkih bataljona. Da ponovim: prema svim teorijama revolucije - svaka revolucija se postepeno radikalizuje. Tako je bilo u vreme Belike ruske revolucije, Velike francuske revolucije i mnogih drugih. Slabi revolucionari, kako to obično biva, predaju vlast ekstremistima, a ekstremiste obično zamenjuje diktator. Tako bi, kada bi se u Ukrajini zaista radilo o revoluciji, Desni sektor verovatno napravio treći majdan. Radi se o tome da u Ukrajini nikada nije bilo nikakve revolucije. U Ukrajini se dogodio veštački državni prevrat, koji su pri tom izvele spoljne sile. Nije Desni sektor napravio revoluciju, već su tajne službe stranih država uz pomoć neonacista-desnosektoraša i ultranacionalista tipa Aleksandra Turčinova, Arsenija Jacenjuka i Petra Porošenka izvršile državni prevrat, koristeći slabost o popustljivost Viktora Janukoviča i izdaju članova njegovog tima. Očigledno je da strane tajne službe na ovaj ili onaj način učestvuju u svakoj revoluciji, ali su u događajima na kijevskom Majdanu upravo one odigrale odlučujuću i glavnu ulogu. Za revoluciju je bio ključan zahtev potpredsednika SAD DŽoa Bajdena da se ne primenjuje nasilje protiv desnosektoraša. Faktički, Bajden je bio glavni motor državnog prevrata, pa je njegova podređena Viktorija Nuland dobila zadatak da formira vladu Ukrajine. Upravo njih dvoje su i danas stvarna sila u toj zemlji. Naravno, veći deo pripadnika Desnog sektora čine ljudi sa neonacističkim stavovima, ali oni nisu pravi, već veštački neonacisti. Oni nisu samostalno došli na neonacističke pozicije. Ti stavovi su formirani pod uticajem izuzetno snažne propagande koja deluje kao teška droga i koja potpuno potčinjava sebi ličnosti koje nisu dovoljno ojačale. Svest hiljada mladih momaka koji su postali pripadnici tih ekstremističkih bataljona, delimično i svest miliona ukrajinskih građana, lako može biti promenjena pomoću propagande. U slučaju Desnog sektora, to znači da su sada pod uticajem političkih rukovodilaca, koje je imenovao Dmitrij Jaroš, oni ubeđeni da je Jaroš pravi heroj revolucije koji je svrgnuo izdajnika Janukoviča, a da je Avakov njihov neprijatelj i izdajnik revolucije. Ali, ako bataljoni Desnog sektora budu potčinjeni Avakovu - on će poslati svoje političke rukovodioce i već kroz mesec dana borci Desnog sektora će biti ubeđeni da izdajnik nije Avakov, već Jaroš, a da je Avakov pravi lider i vođa. Mislim da će na kraju krajeva tako i biti. Desni sektor se trenutno ne bori za vlast, on vodi odbrambene bitke, pošto je strana koja napada Kijev, koji teži da pretvori „jurišnike” u „esesovce”, to jest da pređe sa haotičnog teško upravljivog terora na sistemski teror protiv Donbasa i političkih protivnika kijevske vlasti kojim se upravlja iz jednog centra. Kijevski štab će najverovatnije uspeti da postepeno realizuje taj zadatak bez pribegavanja krajnostima tipa „dugih noževa”. Hitler je morao da priredi masakr „dugih noževa” pošto su njegova revolucija i jurišnici bili pravi. Ali, februarska revolucija u Kijevu i jurišnici Desnog sektora su veštački i tipičan su medijski proizvod XXI veka, gde je sve lažno, ali zato postoji veliki deficit svega pravog. Tako je i kijevska „revolucija dostojanstva” tipična lažna revolucija XXI veka. One deluje kao revolucija samo lakovernim ljudima, koji veruju televiziji ili Fejsbuku. Prava je, nažalost, samo krv Donbasa i Ukrajine koju prolivaju neonacisti.
Pročitajte još:BITKA ZA DONJECK: Puca na sve strane (VIDEO)Lazanski: „Rat u Suljagića sokaku“, ili kako BiH planira blickrig na Republiku Srpsku
Izvor: fakti.org