Kada bi neki šaljivdžija srpskog porekla uputio neku pretnju "domaćim okupatorima", a da oni to shvate dovoljno ozbiljno, ne bi trebalo više od 24 sata da ga domaće službe lociraju i uhapse.
Piše:
Vesna Veizović Jedan dobar Srbin, Milija Ćuća, svojevremeno je podelio svoja razmišljanja o metodama smene Borisa Tadića. Ubrzo je pokrenuta potraga za njim, on je uhapšen i iza rešetaka je proveo čitavih devet meseci, malo posle izlaska jednostavno je nestao. Već više od dve godine njegova porodica nema nikakvih informacija o njemu. To što je on napisao nikoga nije povredilo, nije izazvalo nikakvu paniku, a operativne službe su imale sasvim dovoljno podataka o njemu kao aktivnom nacionalisti da znaju da je potpuno bezopasan. Nije Milija jedini, ipak jedan je od onih retkih koji su i ono malo vremena nakon zatvora iskoristili da nastave gde su stali. Poslednjih dana pretnje Srbiji ali i vlastodržcima su sve češće. Sada im, doduše, ne prete srpski nacionalisti već islamisti. Od spekulacija o mogućim terorističkim napadima na većim okupljanima došli smo do pretvaranja Srbije u "islamski kalifat". Nekoliko vrlo zanimljivih priloga na JuTjubu ovih dana je preplavilo društvene mreže, odgovor domaćih službi je da se "počinioci", odnosno osobe koje su postavile snimke - ne mogu locirati. Ipak, pretnje su shvaćene vrlo ozbiljno. Toliko da je obezbeđenje vlastodržaca i objekata u kojima oni obitavaju utrostručeno. Ostatak Srbije, koji i čini Srbiju verovatno treba sam da se snalazi, naravno samo u slučaju da to snalaženje ne krši ničija ljudska prava. Drugim rečima – ionako nezainteresovani Srbi neka ostanu u tom stanju letargije i čekanja nečega. Ovakve pretnje od strane islamista ne pojavljuju se prvi put. Godinama već unazad, s vremena na vreme pojavi se po neki snimak, poziv nekog raspamećenog imama, šiptarskih terorista koji su u sve boljim odnosima sa bosanskim i novopazarskim vehabijama, ili prosto pojedinca koji se iz opravdanog razloga osetio silnim da pozove svoje istomišljenike na okupaciju Srbije. Naša vlast je svaki put reagovala u ovakvim slučajevima:
- Šiptarima je poklonjen Kosmet;
- Muslimanima je prećutno data na upravu pod posebnim tretmanom cela Raška, koju naša policija štiti od Srba ne dozvoljavajući nepoželjnima da pređu neku nevidivu granicu koju su iscrtali muslimani;
- Tu je naravno i nevidivi "Beograd na vodi" u kom, ukoliko se ikad izgradi, naša zemlja ima svega 32% od ukupnog kapitala;
- 10.000 arapskih studenata koje ćemo "sa zadovoljstvom" prihvatiti i instalirati u javni sektor;
- Odricanje od sopstvenih spomenika od nacionalnih značaja u korist spomenika Osmanskog okupatorskog carstva, današnje Turske i njenog predsednika koji Novi Pazar, Sarajevo, Prizren i Ankaru gleda istim pohlepnim očima.
Ipak najreakcija na pretnje koje više nisu sporadične već maltene svakodnevne odvija se ovog trenutka. Sa jedne strane dobijamo vrlo ozbiljne pretnje koje nisu ni malo zanemarljive, i sa te iste strane naša zemlja se svakodnevno dopunjuje ogromnim brojem osoba koje za sebe tvrde da su izbeglice i da su na putu ka "boljem životu".
Bolji život
U domaćim medijima svakodnevno možete videti priloge u kojima grupe azilanata sede po beogradskim parkovima ili one koji su već smešteni u azilantske centre. U prvom planu mediji uglavnom snimaju žene i malu decu. Međutim, u stvarnosti, ukoliko se prošetate Beogradom, na njih 100 naići ćete svega jednu ženu i jedno dete. Ista je situacija i po azilantskim centrima širom Srbije, počev od Bujanovca, pa preko Bogovađe, Banje Koviljače, Subotice, Zrenjanina… Dakle, na licu mesta se možete uveriti da su 90% njih muškarci u dobi između 20 i 50 godina, vojno sposobni, vrlo pristojno obučeni, snabdeveni vrlo skupim mobilnim telefonima, fine građe koja se nikako ne uklapa u priču o siromaštvu ratom pogođenih područja gde ljudi umiru od gladi. Takođe su i platno sposobniji od većine stanovništva Srbije čiji je jedini restoranski obrok burek u pekari, dok se recimo ove "izbeglice" hrane po vrlo skupim restoranima, provodeći dane u kafićima, a noći u hotelima. Teško da se može tako lagodno živeti sa svega 10 evra koliko im je navodno dnevni džeparac. Pored jasnog "spina" gde ih domaći režimski mediji u narodu predstavljaju kao nesrećnike koji beže od rata, a kući su zaboravili žene, bake, deke i decu, valjda dok se ne snađu, tu je i druga laž. Naime, kako bi nas i situaciju koja je sa njihovim dolaskom sve napetija "opustili", oni kroz naše, već izmorene umove, provlače priču "kako su azilanti tu samo privremeno" i da "niko od njih ne želi da ostane u Srbiji, već teži ka boljem životu". Prvo da razmotrimo tu "privremenost" koja se nekako već odužila, i da postavimo pitanje: Koliko traje to "privremeno" kada se očekuje da će do kraja ove godine u Srbiji biti stacionirano preko sto hiljada azilanata!? I to sto hiljada je zvanična i legalna brojka! Sledeće pitanje je: Kome ćemo rasposlati tih sto hiljada "izbeglica" kada ih niko u svetu ne želi? Da li će se možda situacija oko poželjnosti azilanata promeniti do kraja godine, ili će se ustvari ta brojka kod nas povećati kada sporazumom o readmisiji počnu da vraćaju i one koji su nekako uspeli da dođu na teritoriju Evropske unije? Dalje, vrlo zanimljiva teza je i: "Niko od njih ne želi da ostane u Srbiji, već teži ka boljem životu!" Pa čemu onda teži Srbija? Znači li to da u Srbiji nikada neće biti bolje kada ni migranti ne žele u njoj da ostanu? Kako je onda Srbija prosperitetna zemlja, kako veli naš premijer, poželjna za ulagače, strane partnere, a u njoj ne žele da obitavaju čak ni azilanti koji imaju besplatan smeštaj, klopu i džeparac?! No, da se vratimo putevima ka "boljem životu" koji se po pisanju naših medija obavezno nalazi na teritoriji Evropske unije. U ovom trenutku se u Bugarskoj, koja je članica Evropske unije, nalazi više od 40.000 migranata koji žele da
uđu u Srbiju. Ako su već na tlu zemlje koja pripada Evropskoj uniji, zbog čega žele da prođu kroz teritoriju Srbije i da se opet vrate? Prvo, jer je Srbija kao tranzitna zemlja, vezana sporazumom o readmisiji obavezna da svakom migrantu izda potrebna privremena (naravno o našem trošku) dokumenta, sa kojima će ti azilanti sebe osigurati od povratka u Siriju, Libiju, Avganistan ili neku drugu islamsku zemlju iz koje su već "pobegli". Kada ih budu ostale zemlje EU vraćale - vratiće ih u Srbiju. Još jedna činjenica koja je vezana za azilantske puteve a koja osporava zvaničnu medijsku priču, jeste i njihova navala na Mađarsku. Mađarska uporno odbija da primi azilante, Orban je otvoren po pitanju multikulturizma u koji ne veruje i bez ikakvog skrivanja i licemerja pokušava da sačuva nacionalne interese. Čak ni zid koji gradi na granici sa Srbijom navodno ne može da spreči ulazak azilanata. Dok sa druge strane to nije jedini, ali ni najlakši put za ulazak na teritoriju EU. Tu je i Hrvatska, Slovenija, pa i preko BiH je mnogo lakše doći do "boljeg života" nego preko Mađarske. Ipak niko od njih ne pokušava. Ali niko se ne trudi ni da izvesti da i oni koji pokušaju preko Mađarske uglavnom budu uhapšeni i vraćeni i mi smo polako okupirani sa svih strana "izbeglicama" bez žena i dece. Na jugu u Bujanovcu, na severu u Subotici, na zapadu u Banji Koviljači, na istoku u Zrenjaninu, u središnjoj Srbiji u Bogovađi i Beogradu. Vojska islamista zauzima vojno strateške položaje, SAD ne skriva da finansira one protiv kojih se navodno bori, mediji od istih prave žrtve, premijer se solidariše i isprobava njihovu hranu dok ga milion gladnih Srba ne interesuje, obaveštajne službe ne reaguju na ozbiljne pretnje koje ugrožavaju bezbednost i uopšte opstanak Srbije, penzije i plate se smanjuju a na azilante se daje dnevno po petnaest hiljada evra, sve u svemu kada samo malo bolje sagledamo situaciju videćemo da nam ne preti samo humanitarna kriza koja je u toku, već tiha islamska okupacija. A kada svi progledaju i konačno se slože, bojim se da će biti kasno. Za sada jedino je jasno da se nama nespremnima nešto sprema.
Pročitajte još:
Izvor: Vaseljenska
