Pravda

Radi se o predloženom trgovinskom sporazumu o kome se između Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država pregovara tajno, iza zatvorenih vrata, daleko od očiju zabrinute javnosti, sa ciljem stvaranja najveće svetske slobodne trgovinske zone koja bi se protezala preko čitavog severnog Atlantika. Ako bude prošao, potisnuće sve prethodne sporazume o slobodnoj trgovini, a Evropska komisija smatra da bi mogao da podigne ekonomiju Evropske unije za 120 milijardi evra, što je ravno rastu od 0,5 odsto BDP-a čitave EU; američku ekonomiju bi podigao za 95 milijardi dolara, što je 0,4 odsto tamošnjeg BDP. U zavisnosti od izvoza, zvanični Brisel smatra da bi mogao da stvori nekoliko miliona novih radnih mesta, dok bi potrošači uživali u jeftinijim proizvodima i uslugama. Prosečno četvoročlano domaćinstvo Evropske unije bi imalo 500 evra prihoda više na godišnjem nivou kao posledicu povišenja plata i sniženja cena; tako barem tvrdi studija čija je izrada naručena od strane Centra za istraživanje ekonomske politike 2013. godine. Plan je da se carinske barijere spuste na nulu, a da se necarinske barijere snize za 25-50 odsto. Studija insistira na tome da je ovo realistična mogućnost. Grane industrije koje bi najviše profitirale su metalurška, prehrambena i hemijska, kao i automobilska. Najveći dobitnici bi naravno bile velike kompanije, s obzirom da se male proporcionalno retko upuštaju u trgovinu i prema drugim članicama Evropske unije, a kamoli u transatlantsku trgovinu. Prema tome, glavni cilj TTIP je da smanji regulatorne barijere za trgovinu u oblastima kao što su pravila koja se bave ispravnošću hrane, zaštite životne sredine i bankarstva. Kritičari zbog toga dižu glavu, a i vama je jasno šta to znači: jedna od najbitnijih tekovina Evropske unije upravo su visoki kriterijumi u pogledu prehrane i zaštite okoliša i ako se to bude uništilo, to će biti civilizacijski krah čitavog evropskog projekta. Zapravo, upravo su pravila o bezbednosti hrane glavni kamen spoticanja u pregovorima, tako da bitka još uvek nije izgubljena (bitka u kojoj mi  ne učestvujemo, ali čiji će se ishod na nas itekako odraziti). U Velikoj Britaniji se plaše da će TTIP uništiti njihovu Nacionalnu zdravstvenu službu (NHS), kao i druge državne servise. Raste bojazan i da će ovaj sporazum dovesti do još privatizacija, a postoji mogućnost i da će američke korporacije pokupovati gomilu vitalnih javnih preduzeća po EU u oblastima transporta, obrazovanja, vodovoda i zdravstva. Pad standarda nije zanemirljiva stvar, šta više. Ako sporazum bude prošao sva je verovatnoća da će recimo EU regulativa protiv kozmetičkih sredstava koje se testiraju na životinjama biti obesmišljena pošto Amerikanci nemaju takve zakone. Šta ako neka država-članica EU želi da na neki svoj proizvod stavi oznaku geografskog porekla, recimo Italija na šunku iz Parme ili Srbija (ukoliko postane članica) na sjenički sir? Kao što smo već napomenuli, pregovori se odvijaju uglavnom u tajnosti ali otpor prema TTIP polako ali stabilno raste. Više od dva miliona Evropljana potpisalo je onlajn peticiju protiv ovog sporazuma, a ukazuje se ne samo na ovo što je gore pomenuto, već i na nešto mnogo ozbiljnije: na potencijalnu opasnost da se uništi, zbriše evropska demokratija. Naime, najkontroverzniji element čitavog sporazuma je takozvani ISDS; u pitanju je skraćenica od "Investor State Dispute Settlement" koji reguliše prava privatnih korporacija da zatraže od međunarodnog tribunala da odluči da li je vlada neke zemlje prema njoj (korporaciji) postupala nefer, te da dobije kompenzaciju. Ovo nije prvi put da se ISDS ubacuje u međunarodne sporazume, šta više, to se radilo i ranije, još od osamdesetih godina, kako bi se ohrabrilo prekomorsko ulaganje u siromašnije zemlje, ali je ova provizija u sklopu TTIP-a podizanje cele priče na viši nivo. Ponajviše zato što se po prvi put omogućava direktan udar na evropske zemlje. U toku poslednje decenije, mnoge velike (mahom američke) kompanije (često duvanski konglomerati) tužile su brojne države koristeći se ISDS-om. Čak su tužili i Australiju. Odredbe u teoriji omogućavaju privatnim investitorima da tuže vlade za sve gubitke buduće zarade (dakle, one do koje uopšte nije ni došlo) zbog odluka koje su donesene u nacionalnim parlamentima. Čini se da finansijsko-ekonomska vrhuška sveta polako ruši demokratski paravan, koji je barem potencijalno mogao da donese neku promenu, da služi narodu, i da polako ali sigurno uspostavljaju globalni sistem u kome će čovek biti sveden na status roba. Srećno nam bilo.

Pročitajte još:Nemački mediji: Šojble planira evro-porez i poseban budžet evro-zoneRAĐA SE NOVA VELESILA: Iranska ekonomija nakon skidanja sankcija

Izvor: Telegraf