Pravda

Poznati srpski režiser Emir Kusturica dao je ekskluzivni intervju dopisniku Ruske gazete Vladimiru Snjegirovu u Sočiju, prestonici Zimske olimpijade 2014. Nekoliko puta sam telefonirao Emiru Kusturici u Srbiju. Molio sam za susret i intervju. „Pozdrav“, odgovorio mi je on na ruskom svojim gustim baritonom, ali izgleda da nije dobro razumeo s kim razgovara. „Intervju, to je dobro. Nazovite me sutra“. Ponovo sam ga nazvao ne samo sutradan nego i preksutra, ali je efekat bio isti. Na kraju se ispostavilo da Kusturica dolazi nama i da će nastupati zajedno sa svojim čuvenim „No smoking orkestrom“, započinjući turneju u Sočiju. Doputovao sam u prestonicu zimske Olimpijade, smestio se u istom hotelu u kojemu je i on odseo. Sve ostalo postalo je tehničko pitanje. Kad me ugledao u hotelskom holu, Kusturica se čak nije ni začudio, samo što me je pažljivo osmotrio svojim svetloplavim očima i zamišljeno izgovorio: „Ruska gazeta“. To je zvučalo kao neka vrsta prigovora ili nešto tome slično. Ali sad se više nije imalo kud. Seli smo za sto u restoranu. Emir je izabrao sebi nekoliko jela iz posnog menija, a za početak je naručio jaku kafu. NJegov glavni sekretar Mirko, uzevši na sebe ulogu prevodioca, je predložio: „A sada razmenite komplimente“. Kusturica se nasmejao od srca. Uključio sam diktafon. Jeste li u sadašnjem momentiu zadovoljni svojim životom? Ja sam uvek zadovoljan. Bilo je složenih situacija, ali ja sam vazda optimista. To se vidi i po vašim filmovima. Ali, uzgred rečeno, kroz koje ste to složene situacije prošli? Na primer, kad su mi umrli roditelji. Kad su Amerikanci bombardovali Beograd. NATO bombardovanje Jugoslavije bila je jedna od najvećih tragedija minulog veka. Mnogo sam razmišljao o sudbini svoje otadžbine i često se obraćam istorijskoj literaturi. Kad je u 18. veku Katarina Druga otpočela proces oslobađnja Istočne Evrope od turske valdavine, u jednom momentu je zaključila savez sa Austrijom, i obe zemlje su bile jedinstvene u mišljenju da je Srbija deo Evrope, a to je značilo da su evropske zemlje bile obavezne da objedine svoje snage protiv Osmanlijske imperije. Međutim, car Jozef Drugi, uprkos sporazumu, ostavio je deo Srbije Turcima. Beograd je više puta prelazio iz ruke u ruku, ali se Austrija na kraju povukla iza Dunava, ostavila nas na milost i nemilost sudbini.Tada su se stekli uslovi za podizanje Prvog srpskog ustanka 1804, i od tog momenta počinje da se razvija ideja o istorijskom, kulturnom i verskom jedinstvu dva naša naroda – srpskog i ruskog. Pojava Vladimira Putina ponovo je oživela tu značajnu ideju. Mi ponovo postajemo svesni da nismo sami na ovom svetu. Hajde da još razgovaramo o našem predsedniku. Vi kažete da se sada obnavlja istorijsko pamćenje Srba. U vreme varvarskog NATO bombardovanja Jugoslavije vi ste te 1999. godine bili u Beogradu, a Kosovo i dan danas trpi poniženja, uvrede, nemoć, i sve to izaziva nedoumice o tome kakva su osećanja tada obuzimala ljude. Ali od tada je već prošlo mnogo godina. Da li je u srpskim dušama ostao trag od pretrpenih uvreda? Ili je to već sve zaboravljeno, istisnuto iz pamćenja kao košmarni san? Ostavilo je traga itekako dubokog. Sve naše političke partije, čak i one koje blisko sarađuju sa Zapadom, ne žele da imaju ništa zajedničko sa NATO. Na tom pitanju svi su jedinstveni. Ogorčenje je ostalo. Ali naš narod ima i drugi ozbiljni problem. Kad su 1941. naše vlasti potpisale mirovni sporazuma sa Hitlerom, naš narod je izašao na ulice sa parolama: „Bolje rat nego pakt“, „Bolje grob, nego rob“. Srbe je lako povesti. U rat posebno. Naša himna moli Boga za pravdu, ona tim stihom i počinje. A gde je ta pravda? Ko je još našao? Pokažite mi je. Ali mi ćemo se svejedno za nju boriti. Božja pravda – to je vrhunac svega. SAD i Evropa zadale su tada Srbiji najteži udrac zato što niko nije mogao da im se suprostavi. Nas su kaznili još i zato što smo uvek bili savezici Rusije na Balkanu. Zato što mi, kao i Rusi, ispovedamo pravoslavlje. Kosovo će doveka ostati nezaceljena rana. I sramotna stranica u istoriji civilizacije. Ali dajte da razgovaramo sada o Putinu. Ako sam dobro shvatio, vi ga doživljavate isključivo u kontekstu svoje sopstvene istorije? A kako drugačije mi možemo da ga doživljavamo? Da on nije došao, nas, Srbe, sravnili bi sa zemljom. Taj čovek je vratio duh i dostojanstvo svome narodu, a sama Rusija se sada vraća na mesto u svetskoj hijerarhiji koje joj pripada. Sećam se se, još za vreme Jeljcina, kad sam gostovao u jednoj televizijskoj emisiji u Moskvi. I rekao sam tada nešto o Dostojevskom. Voditeljku je to veoma iznenadilo. U tim godinama mnogi Rusi su bili zaboravili na to da su u njihovoj zemlji živeli Čehov, LJermontov, LJeskov, Bunjin, da su stvarali Pudovkin i Ejzenštajn. Da li je tačno da ste vi i sada protivnik raspada Jugoslavije? Da li je bilo ikakvih šansi da se sačuva ta država ili se morala raspasti pod uticajem centrifugalnih sila? Šansi za opstanak nije bilo. To je slično kao sad: može li se sačuvati Sirija, protiv koje se ustremio skoro ceo zapadni i značajan deo islamskog sveta. Plan rušenja Jugoslavije je bio napravljen davno, a inicjatori i inspirtatori su bili Nemačka i Vatikan. Katolička crkva, izgubivši deo svog uticaja, postavila je sebi cilj da uspostavi raniju moć koja se širila na kontinentu od Skandinavije do Jadranskg mora. Jugoslaviju su razbili zato zato što je to bila ozbiljna i apsolutno nezavisna država. Ona je igrala veliku ulogu u svetskoj trgovini oružja, vodlila samostanu politiku, što krajem 20. veka u uslovima jednopolarnog sveta nimalo nije odgovaralo interesima zapadnih zemalja, u prvom redu inetersima Nemačke. Obratite pažnju: na Bugarsku i Rumuniju Zapad je gledao veoma blagonaklono, premda su one po svemu – i po spoljnim i po unutrašljim odlikama – dalje od Evrope nego mi. Nas ne primju u Evropu upravo zato što nas krasi nezavisni karakter. Mi smo kao mala Rusija na Balkanu. U vezi sa smrću Uga Čaveza ponovo su se rasplamtale žučne rasprave o socijalisitčkim idejama i odnosu prema zapadnim liberalnim vrednostima. Bio sam u martu u Venecueli i mogu da potvrdim da su milioni ljudi sa suzama u očima prolazili pored odra svog lidera. A drugi milioni, oni bogatiji, ako ga nisu antemisali, ono nisu ni tugovali. Pitanje je sad: da li je moguće postići saglasnost između ovih kolona ili će ta protvrečnost večno trajati? Svet je tako uređen: jedni ljudi su večno bogati, drugi večno siromašni. Tako je svuda, a u Latnskoj Americi krajnosti su veoma zaoštrene. I tamo će to dovesti ili do fašizma ili do radikalnog komunizma. Istina, sad se tamo javljaju neki znaci koji bi se mogli nazvati… … Zdravim smislom ? Verovatno. Na primer, u Argentini i Brazilu ispoljavaju se mnogi socijalistički odnosi u društvu. Ali bez fanatizma. I meni se čini da će to biti veoma moguć trend u budućnosti i za sve ostale zemlje na kontinenetu. Nešto poput švedskog modela? U Švedskoj takva politika, naprotiv, jenjava. Ali zar vam to ne izgleda čudno? Jer sva istorija svedoči o tome je gladni narod doveden do očajanja u stanju da pribegne svim, najblaže rečeno, postupcima. I obratno: tamo gde u društvu vlada harmonija, ili pak privid te harmonije, tamo je sve u većoj ili manjoj meri predvidivo? Novac vlada svetom. Ne moral, ne vaš omiljeni zdravi smisao, ne ljubav. Cinični račun. I sad se to ispoljava na izrazito oštar način. To je ogromna tragedija. Novac je glavni Bog, kome se klanjaju, radi kojeg se vrše milioni prestupa, i malih i krivičnih, državnih. Poslednjih godina ta tendencija je postala posebno uočljiva. Ja volim s tim u vezi da pravim analogiju sa Sovjetskim Savezom. Sećate se kako su mnogi tada govorili: Savez se raspao zato što niste imali razvijenu laku industriju, pa niste mogli kupiti sebi džins. I zato što ste počeli da suviše da slušate Elvisa Prislija. Ali, ustvari, istina je bila sasvim dugačija: Da nije postojao Sovjetski Savez sa svojom teškom industrijom i atomskim bombama, svet bi odavno bio pod punom vladavinom Amerikanaca. Ispada tako da je dobro što niste imali razvijenu laku industriju. Zar nije bilo još bolje imati i laku industriju i bombu. Ali, kad smo se u razgovoru dotakli novca, vreme je da vas pitam šta mislite o talasu svetske finansijske krize koja zahvata jednu po jednu evropsku zemlju? Da li je to posledica bankarskih mehurova ili se pak uzrok skriva u dubini postojanja tržišne privrede? Mislim da se sva Evropa sada nalazi u dubokoj sistemskoj krizi. Vojno-industrijski kompleks ne radi punim kapactetom, njegovi proizvodi nisu traženi i nemaju kome da se prodaju. Svet se menja. U prvi plan izlazi, na primer, Kina. Indija joj diše za vratom. Rusija postaje bogatija i na nju takođe treba računati. Vi mislite da se Zapadu to sviđa? Eto, nedavna situacija na Kipru sasvim dobro ilustruje moje reči. Tamo su sopstveni problemi, evropski problemi, rešavani na račun Rusije. Evropa se nalazi na evroazijskom kontinentu, živi u kontekstu evroatlanatskih integracija.To je opasna protivrečnost. Konflikt sličan mini sa odloženim dejstvom postavljen je unutra. I razgovori o mogućoj podeli sveta nisu uopšte isprazni, takvi planovi su mogući. I o podeli Rusije, i o prekrajanju Bliskog i Srednjeg Istoka. U tom slučaju kako vi vidite sudbinu Evropske unije? Ima li ona budućnost ili će raspasti iz razloga ozbiljnih protivrečnosti među zemljama članicama? Uzgred, meni se lično ideja zajedničke kuće sviđa. Odsustvo granica čine svet bogatijim i sigurnijim, zar nije tako? I vi ste takođe govorili novinarima da ste kosmopolita… Vama se sviđa ta ideja? Lepo je putovati bez granica, zar ne? Ali odgvorite vi meni: Gde počinje, a gde se završava Evropa? Uzmimo Tursku: je li to Evropa ili ne? Do Bosfora da, a iza je već Azija. A Rusija? Do Urala je Evropa, a dalje Azija. To znači, kad bi Rusija htela da uđe u Evropsku uniju, samo polovina njenih stanovnika bi mogla da se smatra građanima EU? Je li tako? To je formalno prilaženje. Moje pitanje se odnosilo na ideju o zajedničkom domu. Kako se vi odnosite prema toj ideji? Može li ona opstati? A zar je bila loša ideja da se u jednoj državi okupe balkanski narodi? Ideja Jugoslavije? I šta se tu desilo? Isti oni koji su ih nekada okupljali sad su tu državu razbili. Sada takav savez više ne odgovara njihovim interesima. Što se vašeg pitanja o budućnosti EU tiče, taj globalni projekat može da izgleda lep i privlačan, ali ja sumnjam da će preživeti. Kad je jedan Nemac primoran da izdržava sto Rumuna, to se dobro ne može završiti. Posle perioda relativnog mira u svetu, ponovo se razbuktavaju strasti, i to sa nepredvidivim posledicama. Vidite „arapsko proleće“ je smenilo niz diktatora, ali su umesto njih došli islamski radikali, pa je tako ostalo isto stanje, samo što su se gospodari promenili. Šta vi mislite o tim revolucijama? Saglasan sam da radikali nisu baš oni koji bi trebalo da promene svet nabolje. Zato se nameće pitanje ko stoji iza tih revolucija, koje su to snage? Ukoliko aludirate na svetsku zaveru, na Amerikance, zašto bi im bila potrebna takva glavobolja? Jer bumerang po njima već udara. Jedan od odgovora bio bi sadržan u činjenici da je vojno-industrijskom kompleksu uvek bilo potrebno prisustvo neprijatelja, inače kome da prodaju tolika brda nagomilanog oružja? Prema mom mišljenju, takvo objašnjenje bi bilo pomalo banalno. Iskreno govoreći, ja ne znam tačan odgovor na to pitanje. Slažem se da je rezultat tih revolucija i za narode arapskih zemalja i za ceo svet negativan. Kad sam bio u Maroku, sreo sam se s jednim čovekom koji je veoma blizak kralju. Rekao sam mu: „’Arapsko proleće’ je dobra stvar“. On me pogledao sa sažaljenjem i odgovorio: „O kakvom proleću vi govorite? Zima, a ne proleće“. A oni, kako sam ja razumeo, nisu voleli Gadafija. A ko ga je pa voleo? Diktator. Ali recite mi zar njegovo zversko pogubljenje, izvršeno uz učešće francuskih specijalnih službi, nije isto zločin. I još mi kažite da li je danas život Libijaca možda postao bolji? Ili život Egipćana posle Mubaraka? Kakva vam je to revolucija? I šta narod ima od nje ako se posle zemlja nađe u haosu, ako siromašni postanu još siromašniji. Vratimo se sad opet Amerikacima. Sasvim je moguće da su im potrebni i islamski radikali, i ratna retorika severnokorejskog vođstva, i avganistanski talibani – kao povod za stalno jačanje svoje vojne moći. I mi smo u Moskvi prošle godine takođe imali dovoljno masovniih demonstarcija i protesta, čega nije bilo za proteklih dvadeset godina. S tim u vezi je pitanje: da li demokratski izabrana vlast može imati opoziciju ? I, ukoliko može, kako je vlast dužna da na nju reaguje? Rusija izgleda različito u raznim regionima. Dođeš u Sibir, vidiš jednu zemlju, za mene to i jeste prava Rusija. U Peterburgu ćeš sresti crte stare dekadentne Evrope. U Moskvi će ti pasti u oči smesa Evrope i Amerike. Moskovljani, kako meni izgleda, više od svega nastoje da budu Evropljani, premda je to opet, sa moje tačke gledišta, velika greška: izgubiti svoju kulturu, svoje tradicije, svoju mentalnost. Moguće je da za evropske narode to i nije toliko važno, ali za samobitnu i veliku zemlju kao što je vaša, to je veoma važno. Vaša opozicija zahteva takvu demokratiju koja je praktično neostvariva u svakom slučaju, bar zasad. Takve demokratije nema nigde, ni u SAD, ni u Evropi, a u Rusiji je može biti još manje. Setimo se samo kakva je bila vaša zemlja posle rušenja komunizma. Zar se Klinton nije otvoreno smejao i Rusiji i njenom predsedniku. Niko vas nije uzimao za ozbiljno. A u ovom svetu je neophodno biti jak inače si gotov. Razmilite da li se posle Napoleona i Hitlera nešto promenilo. Uvek se neko nađe ko bi želeo da ponovi njihove „podvige“. Ali ko se danas sme podsmevati Rusiji i njenom predsedniku? I pored svega toga, smatram da je opozicija potrebna svakoj vlasti. Ona je dobra zato što primorava vladajuću politiku da proverava svoj kurs, da uvek bude na visni svesti o svojoj odgvornosti pred društvom. Problem je u tome kakav je stepen odgovornosti same opozcije, kakav je njen format? Ona ne može delovati za strani novac.Opozicija ne sme da energiju mase transformiše u pogrome, u haos, u novu Oktobarsku revoluciju. Da li, po vašem mišljenju, postoje u današnje vreme civilizovani načini za rešavanje teritorijalnih problema? Nije reč samo o Kosovu. Možemo pomenuti i Nagorno Karabah, nerešeni kurdski problem… Ti načini postoje. Ali ja ih ne znam. Niko ne želi da se dogovara. Uvek svi hoće da rešavaju probleme sa pozicija sile. Već sam govorio o tome da je svet postao gori, ciničniji, prljaviji. Internet, fejsbuk, mobilni telelefoni, sve je to dobro, ali to ne čini svet boljim, pravednjim, moralnijim. Jeste li videli moj film „Andergraund“? Kajem se, nisam video iako mnoge druge jesam. Žao mi je. Hteo sam da kažem da ljudi žive u svetu fikcije. U svetu iluzija. U svetu stereotipa. U svetu lažnih ideja i slika. Kod mnogih od njih su atrofirana shvatanja časti, nekoristoljubivosti, pravednosti. A vi pitate da li se mogu na civilizovan način rešavati teritorijalni sporovi. U teoriji mogu, u praksi ne. Uzgred, da li se vi uključujete na Fejsbuk? Ne. Zato što nije prijateljstvo, druženje, nego iluzija prijateljstva. Ako se ovako nastavi, moguće je očekivati da će uskoro i seks biti na internetu, beskontaktni, na distanci. Ja dajem prednost starinskom načinu – i da se družim i da volim. Osim toga, taj Fejsbuk je takva paukova mreža pomoću koje je lako kontrolisati i pojedince i celo društvo. Gde se sada nalaziš. O čemu razmišljaš. S kim opštiš. I još sam hteo da vas pitam šta za vas znači učešće u pank grupi „Zabranjeno pušenje? Kad sam prisutvovao vašem koncertu u Moskvi, bio sam potresen načinom kojim ste se vi predavali toj bezumnoj muzici, kako ste se u njoj rastvarali. Gledaoci su bili u punom ushićenju, likovali su zajedno s vama. Pitanje bi bilo: Šta je to za vas? Još jedan način rada ili čisto uživanje? I da li to anagažovanje odnosi mnogo snage velikom režiseru Emiru Kusturici? Ja se time bavim radi relaksacije. Katarzis! Pogledaje u Vikipediji šta ta reč znači. Već jesam: uzvišenost, očišćenje, ozdravljenje U redu. To i jeste. Ali zbog čega se i drugi režiseri tako ne opuštaju? Jedni ne umeju da sviraju na gitari, drugi su zaokupljeni zarađivanjem novca. To je za njih gubljenje vremena. U svojim kritikama često se obrušavate na Holivud. Nekima to izgleda kao neki inat. Jer, uporedo sa masovnom produkcijom i Brusom Vilisom, Holivud je stvorio i ne tako malo remek-dela. Šta vas to konkretno uzrujava? Ja uvažavam onaj Holivud koji je postojao do 60-tih godina. Danas je to fabrika za proizvdonju video-igara. Koji je vaš sledeći projekat? Čitao sam da radite na knjizi o Dostojevskom, da se pripremate da snimite film sa Monikom Beluči. Da, pišem roman o Dostojevskom. Tek što mi je izašla knjiga sastavljena od osam novela. Počeo sam pripreme za film „LJubav i rat“. U njemu će biti tri priče: u poslednjoj od njih ja sam igram ulogu monaha. Kao što vidite, bradu sam već pustio. Film će biti prikazan na festivalu u Kanu. Delite li tačku gledišta prema kojoj je čovek dužan da uvek, celog svog života, traži istinu, da sumnja, da napušta pređašnje zablude, kako bi stigao do novih… I, ako je tako, kažite mi da li se silno razlikuje sadašnji Kustirica od onog i onakvog, kakav je bio, recimo, pre trideset godina? Ne, ne razlikuje se mnogo. To je još uvek onaj strasni čudak (Kusturica je izgovorio mnogo jaču reč; prim. aut.). Hoćete time da kažete da ste zadržali sve zablude i greške mladosti? Ne, razume se. Od čega je počeo Prvi svetski rat? Od pucnja Gavrila Principa. Sećate se? U njegovom imenu su dva smisla. Arhangel Gavrilo i moralni Pricip. Nastojim da sačuvam svoju veru u Boga i visoke moralne principe. Bog me je video. Pomagao mi je. Da li vam je poznato koliko je malo ljudi na svetu koji se bave isključivo poslom koji vole. Ja sam jedan od tih retkih srećnika… Prevod: Branko Rakočević, Ruska gazeta