Pravda

NJeno pismo prenosimo u celosti: Vreme je… Moja ćerkica rodila se u Siriji, Šamu, odabranoj zemlji, nad kojom su meleki raširili svoja krila, i zemlji okupljanja vernika. Nosila sam je u naručju dok sam s mužem hodala po ulicama Sirije, a gradom je odjekivao zvuk našida-arapskih kasida, u kojima su interpretatori istih opisivali lepote džihada i vrhunac ljubavi za Alaha, lepote dženetske, i lavove neustrašive, borce mudžahide. Pomislila sam i rekla mužu: "Vidi, elhamdulila (hvala Bogu) pa nam se dete rodilo u zemlji islama, hodamo ulicom i slušamo našide ili Kuran, dete nam sluša arapski jezik, jezik Kurana i dženeta." Hvala bogu, pa sluša to. Ne hoda ulicama kufra i ne sluša šejtansku muziku i vulgarnosti u zemlji neverstva, kao što su našim ušima nametali. Tamo, u zemlji kufra, gde god bi krenuli čule bi se prazne, šuplje reči, zov šejtanski-muzika. Bilo da smo na ulici ili u prevoznom sredstvu, pa čak i u komšiluku, te u našim kućama. "Islamskom" komšiluku, i "muslimanskim" kućama. Srećni smo. Učinili smo hidžru u ime Alaha, iz zemlje kufra u zemlju islama gde smo slobodni, gde nemamo pritiska da budemo ono što želimo, a pre svega da budemo ono što Alah želi od nas, radeći po onome šta on voli, i po onome šta nam je on dostavio Objavom, po svome poslaniku, bivajući tako još jedno zrno, biser u nizu bisera ogrlice islamske vere. Ogrlica islamske vere, grupa ensarija i muhadžira, iz raznih krajeva sveta, različitih boja i jezika, bez prednosti jednih nad drugima, osim po bogobojaznosti. Bez demokratije, nacionalizma i rasizma. Zajedno pod zastavom hilafeta, tako različiti, a ujedno isti jezikom srca koje zna zašto je tu, boreći se da Alahova reč bude gornja, a nevernička donja. Hidžrom postadosmo svedoci žrtve i iskušenja. Svedoci krvi mirisne, mudžahidske, koja se proli za Alaha. Mudžahid, nasmejan, žrtvujući telo i život-sve za jedinog, sve za njegovo zadovoljstvo. Tako jeftino, a skupa nagrada – dženet! I to nam poveća iman ovde i učvrsti nas da ne posumnjasmo u ovo nimalo. Pa šta još treba da bude dokaz vama, koji ste još tamo!? Tamo gde vas ponižavaju. Otvorite oči, progledajte, vreme je. Zar ne vidite da su vukovi gladni, nevernici prljavi, žedni krvi naše muslimanske? Zube su naoštrili. Gaze nas muslimane na svakom mestu. Ali gazimo mi njih još više, uz pomoć Alaha. Tamo ste gde su uprli oči na islam, muslimane, željni da nas sruše, kod onih koji pomažu takve i gore, koji su se udružili u borbi protiv vas koji želite da živite onako kako je živeo poslanik. A vi koji još uvek ne želite, "muslimani", zapitajte se o svom stanju. Muž i žena primili su islam, dve godine u islamu učiniše hidžru sa decom. Dva brata primiše islam dođoše i dadoše svoja tela za Alaha, da bi očuvali granice Islamske države. Šta je s vama, o muslimani!? Otvorite oči, poslušajte ako želite da vas Alah uputi, omekšajte te stene od srca. Pustite izgovore "ima vremena", spremajte se za smrt dok još ima vremena pre nego vas ona stigne nespremne, dajte Alahu ono najbolje od vas. Pa Alah zna i ko hoće i ko može, i ko neće, i ko uopšte ne razmišlja o tome. Siluju naše sestre! Naše! Jer je musliman muslimanu brat, i kad jedan deo tela oboli i drugi delovi tela boluju. Muslimansku decu i braću ubijaju! Pa bolujete li vi? Bolujete li tek toliko da ih se setite i pomislite na njih, te dovu za njih uputite? Ako ne, sad vreme je! Vreme je. Za tevbu, vreme je. Za hidžru, vreme je. Kako jedna sestra reče i napisa, citiram: "Kunem se svojim gospodarom, to je uistinu hilafet, jasan kao vaša sposobnost da pričate, vidite i čujete." Ako ne sad, dok je hilafet, pa kad, o dragi muslimani?