Trista metara od hotela „Terme” nalaze se muslimanski položaji.
Sa te strane u sobama nema prozora, ni izbjeglica iz Zenice. Zolja i ja ulazimo u sobu na trećem spratu. Zidovi izbušeni snajperima. Po patosu malter. Neko je obavio veliku nuždu u bideu. Svuda po sobi staklo. S razvaljenog kreveta skidamo daske i zakivamo ih na prozor. Siječemo ćebe i kačimo ga preko dasaka. Zolja je u sobi za spremačice pronašao usisivač. Usisava, dok ja, s gumenom rukavicom na ruci, vadim govno iz bidea.
Čitajte kolumne Nebojše Jevrića:Tetoviranje mozga
Iz kancelarije direktora, prije nego što su drugi provalili, uzeli smo televizor. Iz drugih soba donosimo dva kreveta. Od naslaganih sanduka za municiju, pravimo „radni sto” za pisaću mašinu, onu koju sam donio iz knjižare na Dobrinji. Ne zna se kada će početi akcija. Ne zna se koliko ćemo tu ostati. Zolja ima dvadeset godina. Kada je rat počeo, upravo je završavao vojsku. Pravo iz vojske otišao za Gospić. Poslije, dok sam ja bio na Dubrovniku, on je bio u Vukovaru, zatim na Žepi, i evo nas opet zajedno na Ilidži, u hotelu „Terma”. Po mnogo čemu Zolja se razlikovao od dobrovoljačke vojske Davidove. Nije pušio, nije pio, uvijek izbrijan, čist. Oružje u savršenom stanju. Ništa ga, osim rata ne zanima. Ni o čemu, osim o ratu ne priča. Nema drugih prijatelja, osim onih sa ratišta. Kad nema posla onda je na strelištu, gdje ispuca svu municiju koju dobije. Kad ne puca, onda baca nož ili čisti oružje. Naveče, dok pijana vojska puca i pjeva, on čita kineskog filozofa Je Sena i njegovu knjigu „Umijeće ratovanja”. I priče Zoljine o ratu razlikuju se od epske, pijane raspričanosti drugih boraca: „Milan Banjac bio je čuveni miner. Te noći postavljao je luks mine. Padala je kiša. Luks mina se postavlja po mraku. Ima ugrađenu fotoćeliju koja se aktivira na svetlost — far, izlazak sunca. Padala je kiša, a u udžbenicima se nigdje ne govori o munji. Milan Banjac bio je čuveni miner. Pre rata predavao je đacima opštetehničko i bio otac četvoro dece”, priča mi, gledajući put Butmira, kroz rupu koju je na zidu napravio metak od protivavionca. U Beogradu je poslije prvog poluvremena (tako borci zovu rat sa Hrvatima), radio kao tjelohranitelj poznate bankarke. Ostavio je platu o kojoj njegovi vršnjaci mogu samo da sanjaju, mercedes, manekenke, i dobjegao na ratište. U susjednoj sobi je Rade Đetić Agresor. Visok je oko metar i šezdeset i nosi veliku crnu šubaru; na njoj mrtvačka glava i dvije ukrštene kosti. Za pojasom stalno vuče ogromnu ručnu protivtenkovsku bombu, kačamarku, nalik na buzdovan. Koju je mnogi na leđima osjetio. Zbog Vukovara našao se na listi ratnih zločinaca Helsinki voča. Kod njega u sobi je radio-stanica. Po čitavu noć sa balijama razgovara: „Vođe ja... vođe samo ja. Rade Agresor. Noćna mora balija. Vođe ja. Vođe Rade. Vođe samo ja. Rade Agresor. Vođe Rade noćna mora”, ponavlja satima, mijenjajući kanale. Rada psuju i Srbi i muslimani. Upada svima u vezu, ni sa kim ne razgovara, samo ponavlja, do pred zoru: „Vođe ja. Vođe samo ja. Rade Agresor, noćna mora balija...” Vezisti su izgubili živce. Svi ga psuju. A Rade Agresor noćna mora balija, ponavlja da je stigao. Hrana je u „Termi”, koja više nije hotel već ratni logor, užasna. Ujutru užegli margarin, u podne prazan nedokuvan pasulj, uveče prazna riža. Rade Agresor našao je mačka koji nosi mrtvog pacova. Oteo je pacova mačku i, držeći ga iza leđa, ulazi u kuhinju. „Šta ćeš, blagošu”, pita ga tetkica, „da ti damo za jelo?” Rade pacova stavlja na pult. „Molim vas da ovo spremite za Rada Agresora i mačka, da podijele”, kaže dok mu veliki ćoravi mačak mijauče oko nogu.
Pročitajte još:Ratna reportaža: Zarobljen crnac na TrebevićuRatna reportaža: Bokanovi dobrovoljci
Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić