Pravda

Sa te stra­ne u so­ba­ma ne­ma pro­zo­ra, ni iz­bje­gli­ca iz Ze­ni­ce. Zo­lja i ja ula­zi­mo u so­bu na tre­ćem spra­tu. Zi­do­vi iz­bu­še­ni snaj­pe­ri­ma. Po pa­to­su mal­ter. Ne­ko je oba­vio ve­li­ku nu­ždu u bi­deu. Svu­da po so­bi sta­klo. S raz­va­lje­nog kre­ve­ta ski­da­mo da­ske i za­ki­va­mo ih na pro­zor. Si­je­če­mo će­be i ka­či­mo ga pre­ko da­sa­ka. Zo­lja je u so­bi za spre­ma­či­ce pro­na­šao usi­si­vač. Usi­sa­va, dok ja, s gu­me­nom ru­ka­vi­com na ru­ci, va­dim gov­no iz bi­dea.

Čitajte kolumne Nebojše Jevrića:Tetoviranje mozga

Iz kan­ce­la­ri­je di­rek­to­ra, pri­je ne­go što su dru­gi pro­va­li­li, uze­li smo te­le­vi­zor. Iz dru­gih so­ba do­no­si­mo dva kre­ve­ta. Od na­sla­ga­nih san­du­ka za mu­ni­ci­ju, pra­vi­mo „rad­ni sto” za pi­sa­ću ma­ši­nu, onu ko­ju sam do­nio iz knji­ža­re na Do­bri­nji. Ne zna se ka­da će po­če­ti ak­ci­ja. Ne zna se ko­li­ko će­mo tu osta­ti. Zo­lja ima dva­de­set go­di­na. Ka­da je rat po­čeo, upra­vo je za­vr­ša­vao voj­sku. Pra­vo iz voj­ske oti­šao za Go­spić. Po­sli­je, dok sam ja bio na Du­brov­ni­ku, on je bio u Vu­ko­va­ru, za­tim na Že­pi, i evo nas opet za­jed­no na Ili­dži, u ho­te­lu „Ter­ma”. Po mno­go če­mu Zo­lja se raz­li­ko­vao od do­bro­vo­ljač­ke voj­ske Da­vi­do­ve. Ni­je pu­šio, ni­je pio, uvi­jek iz­bri­jan, čist. Oruž­je u sa­vr­še­nom sta­nju. Ni­šta ga, osim ra­ta ne za­ni­ma. Ni o če­mu, osim o ra­tu ne pri­ča. Ne­ma dru­gih pri­ja­te­lja, osim onih sa ra­ti­šta. Kad ne­ma po­sla on­da je na stre­li­štu, gdje is­pu­ca svu mu­ni­ci­ju ko­ju do­bi­je. Kad ne pu­ca, on­da ba­ca nož ili či­sti oruž­je. Na­ve­če, dok pi­ja­na voj­ska pu­ca i pje­va, on či­ta ki­ne­skog fi­lo­zo­fa Je Se­na i nje­go­vu knji­gu „Umi­je­će ra­to­va­nja”. I pri­če Zo­lji­ne o ra­tu raz­li­ku­ju se od ep­ske, pi­ja­ne ras­pri­ča­no­sti dru­gih bo­ra­ca: „Mi­lan Ba­njac bio je ču­ve­ni mi­ner. Te no­ći po­sta­vljao je luks mi­ne. Pa­da­la je ki­ša. Luks mi­na se po­sta­vlja po mra­ku. Ima ugra­đe­nu fo­to­će­li­ju ko­ja se ak­ti­vi­ra na sve­tlost — far, iz­la­zak sun­ca. Pa­da­la je ki­ša, a u udž­be­ni­ci­ma se ni­gdje ne go­vo­ri o mu­nji. Mi­lan Ba­njac bio je ču­ve­ni mi­ner. Pre ra­ta pre­da­vao je đa­ci­ma op­šte­teh­nič­ko i bio otac če­tvo­ro de­ce”, pri­ča mi, gle­da­ju­ći put But­mi­ra, kroz ru­pu ko­ju je na zi­du na­pra­vio me­tak od pro­tiv­a­vi­on­ca. U Be­o­gra­du je po­sli­je pr­vog po­lu­vre­me­na (ta­ko bor­ci zo­vu rat sa Hr­va­ti­ma), ra­dio kao tje­lo­hra­ni­telj po­zna­te ban­kar­ke. Osta­vio je pla­tu o ko­joj nje­go­vi vr­šnja­ci mo­gu sa­mo da sa­nja­ju, mer­ce­des, ma­ne­ken­ke, i do­bje­gao na ra­ti­šte. U su­sjed­noj so­bi je Ra­de Đe­tić Agre­sor. Vi­sok je oko me­tar i še­zde­set i no­si ve­li­ku cr­nu šu­ba­ru; na njoj mr­tvač­ka gla­va i dvi­je ukr­šte­ne ko­sti. Za po­ja­som stal­no vu­če ogrom­nu ruč­nu pro­tiv­ten­kov­sku bom­bu, ka­ča­mar­ku, na­lik na bu­zdo­van. Ko­ju je mno­gi na le­đi­ma osje­tio. Zbog Vu­ko­va­ra na­šao se na li­sti rat­nih zlo­či­na­ca Hel­sin­ki vo­ča. Kod nje­ga u so­bi je ra­dio-sta­ni­ca. Po či­ta­vu noć sa ba­li­ja­ma raz­go­va­ra: „Vo­đe ja... vo­đe sa­mo ja. Ra­de Agre­sor. Noć­na mo­ra ba­li­ja. Vo­đe ja. Vo­đe Ra­de. Vo­đe sa­mo ja. Ra­de Agre­sor. Vo­đe Ra­de noć­na mo­ra”, po­na­vlja sa­ti­ma, mi­je­nja­ju­ći ka­na­le. Ra­da psu­ju i Sr­bi i mu­sli­ma­ni. Upa­da svi­ma u ve­zu, ni sa kim ne raz­go­va­ra, sa­mo po­na­vlja, do pred zo­ru: „Vo­đe ja. Vo­đe sa­mo ja. Ra­de Agre­sor, noć­na mo­ra ba­li­ja...” Ve­zi­sti su iz­gu­bi­li živ­ce. Svi ga psu­ju. A Ra­de Agre­sor noć­na mo­ra ba­li­ja, po­na­vlja da je sti­gao. Hra­na je u „Ter­mi”, ko­ja vi­še ni­je ho­tel već rat­ni lo­gor, uža­sna. Uju­tru uže­gli mar­ga­rin, u pod­ne pra­zan ne­do­ku­van pa­sulj, uve­če pra­zna ri­ža. Ra­de Agre­sor na­šao je mač­ka ko­ji no­si mr­tvog pa­co­va. Oteo je pa­co­va mač­ku i, dr­že­ći ga iza le­đa, ula­zi u ku­hi­nju. „Šta ćeš, bla­go­šu”, pi­ta ga tet­ki­ca, „da ti da­mo za je­lo?” Ra­de pa­co­va sta­vlja na pult. „Mo­lim vas da ovo spre­mi­te za Ra­da Agre­so­ra i mač­ka, da po­di­je­le”, ka­že dok mu ve­li­ki ćo­ra­vi ma­čak mi­ja­u­če oko no­gu.

Pročitajte još:Ratna reportaža: Zarobljen crnac na TrebevićuRatna reportaža: Bokanovi dobrovoljci

Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić