Pravda

Kako se nasilje u Sinđijangu nastavlja, a tenzije Čečeniji i Dagestanu se vraćaju u svest javnosti, veruje se da kraj imperijalne nacionalne države nije toliko daleko. Postavlja se pitanje da li su velike, multietničke supersile sveta stvarno dostigle svoj zenit. Naravno, da nisu i teško da ćemo videti rađanje neke nove međunarodno priznate države, pogotovo na Kavkazu ili centralnoj Aziji. Veliki presedan bi napravila bilo koja uspešna secionistička priča i time pokrenula novu želju za nezavisnošću u velikom broju područja koja već tome teže. To bi, između ostalog, drastično uzdrmalo međunarodni položaj supersila. Za lidere Rusije i Kine, zadržavanje granica uprkos secesionističkim izazovima predstavlja suštinski deo održavanja njihovog političkog legitimiteta. Nadolazeće najave referenduma u nekoliko naprednih demokratija i glasni secesionistički pozivi u manje stabilnim zemljama, mogli bi uskoro dovesti do vrlo različitih država na međunarodnoj sceni. Navodimo pet zemalja kao mogućih kandidata za nove države u međunarodnom društvu:

1. Republika Srpska

Veoma sličan Putinu, lider Republike Srpske Milorad Dodik ne krije svoj opšti prezir prema ostatku države čiji je prividni deo. Dok njegove tvrdnje “niko nas ne može sprečiti da održimo referendum” možda zvuče bezobrazno, sa napretkom odnosa na relaciji Srbija-Kosovo uspostavljen je legitiman presedan za još jedno uspešno otcepljenje na Balkanu. Strane investicije u Republiku Srpsku su relativno velike s obzirom na njena zaduženja, ali njeni presedani - Kosovo i Crna Gora - su bili sigurno i gori u trenutku proglašenja nezavisnosti. Imajući u vidu da je Republika Srpska već sad, manje-više, autonomna i da se ljudi u njoj vide suštinski odvojeno od bosanskih Muslimana i od FBiH, referendum bi mogao biti iskra koja će zapaliti vatru.

2. Škotska

Škotska Nacionalna Partija, najveća politička stranka u zemlji, već je sredila kalendarske obaveze za 18. septembar 2014. godine - za referendum. Ono što Škotsku čini jedinstvenim slučajem je što je ideja nezavisnosti Škotske za državu od koje se odvajaju, Ujedinjeno Kraljevstvo, sasvim u redu. Premijer Dejvid Kameron potpisao je pravni okvir za održavanje referenduma prošle jeseni zajedno sa Prvim ministrom Škotske Aleksom Salmondom. Ako se to dogodi, dolazi do velikog broja pitanja i kako dalje i može li Škotska sama? Po nekim pitanjima, samoj Škotskoj može biti mnogo bolje. Nezavisna vojska mogla bi Škote koštati mnogo manje od onog što sad plaćaju za britansku vojsku. Veća ovlašćenja i autonomija u poreskoj i fiskalnoj politici mogla bi pomoći škotskim zakonodavcima da se bolje nose sa izraženim društvenim problemima, kao što je nejednako obrazovanje po pitanju razlike u stepenu stručne spreme između ostataka UK i Škotske. Ali nezavisnost nije jednostavna: penzije bi mogle biti smanjene, a postoji i mogućnost nasleđa dela nacionalnog duga UK. Ali u ovom slučaju, jedna stvar je sigurna: narod će odlučiti.

3. Katalonija

Kako je španska ekonomija u rasulu i premijer Marijano Rahoj uvučen u skandale, nisu čudni pojačani pozivi na nezavisnost Katalonije kako se približava kontroverznom referendumu 2014. godine. U Barseloni stotine hiljada građana je protestvovalo za nezavisnost, uprkos ustavnoj zabrani otcepljenja. Nezavisna Katalonija bi mogla lako biti održiva: regija pravi četvrtinu ukupnog izvoza Španije, a Španija uzima više nego što daje trošeći na Kataloniju - tek 57 centi od svakog dolara poreza koji prikupi tamo. Ban Ki-Mun i Dejvid Kameron ponudili su malu podršku za samoopredeljenje Katalonije. Pretpostavlja se da oko 60 odsto Katalonaca podržava otcepljenje, ali tvrda opozicija u ostatku zemlje mogla bi otežati taj posao.

4. Kvebek

Podrška kanadskom premijeru Stivenu Harperu je opala posle upletenosti njegove administracije u skandal, što je samo poslužilo jačanju separatističke Partije Kvebeka. Kvebek je zamalo postao nezavisan referendumom iz 1995. godine, a već ranije mu je odobrena velika doza autonomije u unutrašnjim pitanjima – imigracije, zdravstvo i obrazovanje. Nezavisnost će barem u narednih nekoliko godina biti nemoguća.

5. Somalilend

Somalilend, ušukana između Etiopije i južnih obala Adenskog zaliva, je relativno stabilna, umerena demokratija u potrazi za nezavisnošću od zemlje koja je sinonim za promašeno upravljanje- Somalije. I dok Somalilend zasigurno održava reputaciju oaze mira na Rogu Afrike koja joj ide u korist, prema priznavanju suvereniteta od proglašenja nezavisnosti tokom somalskog građanskog rata 1991. godine napravljen je mali napredak - nijedna država još nije priznala ovaj region sa 3,5 miliona stanovnika. Ali ovo bi se moglo da se promeni, s obzirom da se stanje u Somaliji postepeno popravlja poslednjih godina. EU i Afrička unija su uspostavile presedan 2007. godine kada su se sastale sa vladom otcijepljenog Somalilenda da razgovaraju o budućnosti regiona. Vode se debate o ekonomskoj opravdanosti nezavisnosti Somalilanda koja je, kao i sama Somalija, izrazito siromašna, ali strane investicije koje bi mogle da dođu sa međunarodnim priznavanjem pomogle bi promenama.

Pročitajte još:AMBASADOKRATIJA: Banjaluka – Sarajevo – Vašington – MoskvaREPUBLIKA SRPSKA: Dodik najpopularniji – 70% bi ga podržalo na referendumuEUobzerver: Dodik izbacio iz koloseka politiku EU

Izvor: Intermagazin.rs