Pravda

Agencija Beta je 30. jula tekuće godine prenela izjave g. Ivice Dačića, ministra spoljnih poslova u Vladi Srbije, o štetnosti i neprihvatljivosti eventualnog prijema lažne države Kosovo u UNESKO. Sa tim izjavama sam se upoznao dosta kasno, tek 3. avgusta uveče, pa i svoj komentar na njih dajem sa zakašnjenjem – tek 5. avgusta, na dan svesrpske žalosti zbog ubijanja, stradanja i izgona najvećeg dela srpskog naroda Krajine tokom zloglasne „Oluje”. Ali tema je i dalje aktuelna, a biće aktuelna i u budućnosti. Ministar Dačić s punim pravom smatra da bi eventualni prijem „Kosova” u UNESKO bio štetan potez, u tom predlogu predstavnikâ samoproglašene državice, podržanom, besumnje, od strane njenih tvoraca i pokroviteljâ, prepoznaje lukavu nameru prisvajanja srpske pravoslavne sakralne i kulturne baštine i poziva Srpsku Pravoslavnu Crkvu i Srpsku akademiju naukâ i umetnosti da se uključe u diplomatsku borbu naše države za našu baštinu u Staroj Srbiji, kako se južna pokrajina vekovima zvala, i to u međunarodnoj terminologiji, sve dok je Broz i njegovi sledbenici nisu preimenovali, pa zatim nagrdili nakaradnom skraćenicom „Kosmet”. Vi me pitate: „Hoće li SPC i na koji način da se odazove ovom pozivu ministra spoljnih poslova?” Odgovaram: hoće, svakako! I bez poziva, ona bi to činila – i već čini. Ministar je u pravu u sledećem: umesto da Crkva, Država i Akademija preduzmu ono što mogu svaka ponaosob, mnogo je korisnije i efektivnije da nastupe zajedno, udruženim snagama, a pritom svaka od njih u ime sopstvene nezamenljive nadležnosti i odgovornosti – Crkva u ime svog bića i identiteta, u ime slobode vere i savesti, u ime istorijske istine i pravde, kao i u ime opšteprihvaćenih moralnih načela i pravnih normi, uključujući i njena vlasnička prava nad svim sakralnim dobrima i nad najvećim brojem kulturnih dobara; Država u ime vlastitog identiteta i integriteta, u ime srpskog naroda kao tvorca i vekovnog čuvara svetinjâ i branitelja trajnih belega svoje tradicije i kulture, kao i u ime normi međunarodnog prava i konkretnih, važećih odluka Ujedinjenih nacija; najzad – ne i na poslednjem mestu – Akademija u ime struke i nauke, što će reći u ime dokazanih činjenica i egzaktno utvrđenih datosti, u konačnoj tački u ime civilizacije kojoj, u zajednici evropskih i drugih naroda, i mi pripadamo. Sa svoje strane, mislim i tvrdim da bi Dačićevom triptihu obavezno trebalo pridodati i druge nosioce nacionalno-kulturne samosvesti i javne odgovornosti, u prvom redu Maticu srpsku i, naročito, organizacije i istaknute pojedince srpskog rasejanja sa svih meridijana. Uzgred budi rečeno, imam utisak da ni naša država ni naša javnost nisu ni izdaleka svesne svih mogućnosti i snage naše dijaspore, a još manje njene ljubavi prema Otadžbini, uz lojalnost i privrženost domovini, odnosno zemljama u kojima živi. Zašto je tako, nikad mi neće biti jasno. A da je dobro, nije; bez preterivanja, ako ne trećina, a ono bar četvrtina Srba živi u rasejanju. Ovo je odgovor na prvi deo Vašeg pitanja: hoće li se Srpska Pravoslavna Crkva odazvati apelu g. Dačića? Evo i odgovora na njegov drugi deo: na koji način će ona to činiti? Na ovako postavljeno pitanje ne mogu da odgovorim sasvim precizno budući da nisam jedini nego samo jedan od mnogih koji će o tome odlučivati. Stoga ću reći šta lično mislim da Crkva može i treba da čini, pozivajući i Vaše čitaoce da moje misli prošire, prodube, dopune. Pod jedan, mislim da naša Vlada, u razgovorima i pregovorima sa UNESKO-m, u svoju pregovaračku ekipu treba da uključi – u svojstvu organskih učesnika, a ne tek nekih konsultanata – i predstavnike Srpske Pravoslavne Crkve, Srpske akademije nauka i umetnosti, Matice srpske i srpske dijaspore (možda i još ponekog). Odličan presedan već imamo: u bečkim pregovorima sa kosovsko-metohijskim Arbanasima, ustvari sa Ahtisarijevom ekipom, u vreme vlade Voje Koštunice, u našoj delegaciji za pregovore – na čelu sa profesorima Leonom Kojenom i Slobodanom Samardžićem, uz dragoceno učešće profesora Batakovića i gospođâ Sande Rašković-Ivić i Gordane Marković, kao i drugih diplomata i stručnjaka – u svojstvu punopravnih članova učestvovali smo i sadašnji Episkop raško-prizrenski Teodosije i moja malenkost. Organsko jedinstvo, blagosloveni duh uzajamnog poverenja i plodna saradnja svih članova delegacije nikada neće iščileti iz mog zahvalnog sećanja. Duboko sam uveren da bi takav duh i takvo raspoloženje vladali i u predstojećim pregovorima sa UNESKO-m, uz napomenu da bi naša pregovaračka ekipa za UNESKO bila još blagonadežnija i pouzdanija jer bi u njoj, po prirodi stvari, veoma važnu ulogu igrao i profesor dr Darko Tanasković, ambasador Srbije pri UNESKO-u, o čijim intelektualnim i pregovaračkim kapacitetima ne treba posebno govoriti. Pod dva, Srpska Pravoslavna Crkva može – i mora – da, nezavisno od drugih činilaca, dostavi UNESKO-u informacije i materijale kojima raspolaže, između ostalih i nedavno objavljeno izdanje dragocene knjige Zadužbine Kosova na engleskom jeziku, na nekih hiljadu strana, sa mnoštvom fotografijâ, da, uz mnogo drugih stvari, vrli evropski i svetski dušebrižnici u sferi kulture vide Bogorodicu LJevišku u Prizrenu i onakvom kakva je bila vekovima, čak i za vreme petvekovne turske vladavine, a ne samo onakvom kakvom su je u naše dane učinili oni koji je svojataju kao svoje, „kosovsko” – valjda i arnautsko – nasleđe. Pod tri, Srpska Pravoslavna Crkva može – i treba – da se obrati svim sestrinskim Pravoslavnim Crkvama u svetu i zatraži i njihovu podršku kako kod UNESKO-a tako i svugde gde se dâ očekivati razumevanje za kulturu i otklon od varvarstva. Paralelno sa obraćanjem Pravoslavnim Crkvama, može – i treba – da se obrati i Rimokatoličkoj Crkvi, uticajnoj u svetu i duhovno, i politički, i diplomatski, sa svešću da isti onaj Vatikan koji je u svoje vreme pohitao da, pre Nemačke, pre SAD, pre svih, prizna Hrvatsku i Sloveniju kao nezavisne države iako se znalo da secesija znači rat, a takozvanu i samozvanu državu Kosovo, nimalo slučajno, ne priznaje ni toliko godina posle priznanja od strane Nemačke, Velike Britanije, SAD i ostalih koji su je, milom ili silom, priznali. Za očekivanje je da to obraćanje izazove histeriju i dreku izvesnih, takođe samoproglašenih, „čelik-Srba” i „superpravoslavaca”, naročito onih koji nikada nisu ni kročili na svetu i mučeničku zemlju Kosova i Metohije, a pogotovu je nisu branili, ni oružjem ni perom; neki su je, štaviše, izdali ili prodali... Pritom će se pozivati na iskonstruisani, ideologizovani lik Svetoga Save, ignorišući njegovu realnu, istorijsku ličnost, i tvrdo ukorenjenu u Pravoslavlju i otvorenu prema svima i svakome. Ali to je već viđeno – nažalost, ne jedamput. Naposletku, Srpska Pravoslavna Crkva može – i treba – da se obrati i Crkvama Reformacije, kao i drugim hrišćanskim zajednicama, a ujedno i Svetskom Savetu Crkava i Konferenciji evropskih Crkava, u koje je učlanjena, i drugim ekumenskim organizacijama i međunarodnim hrišćanskim forumima. Ne bi bilo na odmet, bar po mome skromnom mišljenju, ni traženje solidarnosti i podrške od duhovnih vođa nehrišćanskih svetskih religija jer su svi – i Jevreji, i muslimani, i budisti, i mnogi drugi – iskusili ugroženost i krađu versko-kulturnog blaga koje im pripada. Uz sve navedeno, uveren sam da bi mnogi časni naučnici i intelektualci, na Zapadu i na Istoku, religiozni, verski ravnodušni ili neopredeljeni i nereligiozni, imali sluha za apel Srpske Pravoslavne Crkve po ovom mučnom i bolnom pitanju. Ipak, pre i posle svega, naša Crkva se sa molitvenim pouzdanjem obraća, i uvek će se obraćati, Osnivaču i Glavi Crkve, Gospodu i Spasitelju, Bogočoveku Isusu Hristu, nebeskom Ocu, NJegovom i našem, i Svetome Duhu NJegovom. Gospod uvek pomaže ako ima kome, imao je običaj da kaže blaženopočiši patrijarh Pavle.

Pročitajte još:Evo šta je Izetbegović odgovorio Vučiću na inicijativu!HRVATI ĆE POLUDETI: „Majka Hrvata“ je vlasništvo Srbije

Napomena: Novinar Politike, g. Dimitrije Bukvić, dostavio mi je 31. jula tekuće godine izjavu ministra spoljnih poslova g. Ivice Dačića kojom on, između ostalog, poziva i Srpsku Pravoslavnu Crkvu „da se priključi diplomatskoj borbi za očuvanje srpskog kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji, povodom najave da bi Kosovo moglo da postane član Uneska”, i zatražio od mene komentar te izjave, odnosno odgovor na pitanje: „Hoće li SPC i na koji način da se odazove ovom pozivu ministra spoljnih poslova?” To sam i učinio, i to u svoje lično ime, a ne službeno, u svojstvu portparola Srpske Pravoslavne Crkve. Na prvi deo pitanja odgovorio sam potvrdno, a o mogućim načinima učešća Crkve u časnoj, ali izuzetno teškoj borbi za pravdu i istinu izneo sam isključivo „šta lično mislim da Crkva može i treba da čini” (podvlačenje moje), naglasivši da „ne mogu da odgovorim sasvim precizno budući da nisam jedini nego samo jedan od mnogih koji će o tome odlučivati”. Nažalost, moja dobra volja je zloupotrebljena, a moja osnovna poruka direktno falsifikovana, očigledno u službi jeftinog senzacionalizma, bilo „zaslugom” samog novinara bilo, što je verovatnije, „zaslugom” njegovih urednika. Odbacivši moj naslov („Ponovo o eventualnom prijemu lažne države Kosova u UNESKO”), nedvosmisleno jasan, nadam se, Politika stavlja naslov koji uopšte ne odgovara tekstu na koji se odnosi: „SPC traži od Vatikana da zaštiti srpsku baštinu na Kosovu”, a takvoga tvrđenja kod mene uopšte nema; ja samo kažem da, po meni, naša Crkva treba da zatraži podršku najpre od sestrinskih Pravoslavnih Crkava, zatim i od inoslavnih, počevši od Rimokatoličke kao najveće i najuticajnije, a posle njih i od odgovornih predstavnika nehrišćanskih svetskih religija i od ljudi dobre volje, bilo da su vernici bilo da su agnostici ili čak ateisti. Ja ističem i potrebu aktiviranja srpske dijaspore u procesu odbrane svetinjâ i kulturnih dobara, a priređivači mog teksta u Politici taj deo hladnokrvno izostavljaju. Sve u svemu, moj tekst je tako ispreturan i nespretno skraćen, da ne kažem iskasapljen, i sveden na obraćanje Vatikanu kao glavno, ako ne i jedino važno, kao da se i htela što pre postići histerična reakcija samozvanih „čelik-Srba” i „superpravoslavaca” koju sam kao očekivanu i sâm najavio i koja je odmah usledila. Veoma žalim zbog ovakvog tretmana mog teksta u Politici. To nisam očekivao, a očekivao bih od nekih drugih listova. Ako je bio predugačak za jedan broj Politike, mogao je biti objavljen u dva nastavka; i inače će se na ovu temu još pisati i pisati. Da bi javnost imala potpuni i pravi uvid u moj stav po ovom pitanju, ovde je moj tekst dat u celosti i u njegovom izvornom obliku. Episkop bački Irinej Izvor: Pravda