Pravda

"Pravila smišljamo za sebe, izuzetke za druge". Ovako bi, ako se posluži starom poslovicom, u najkraćem mogla da se opiše geopolitička doktrina velikih sila sa Zapada. Naime, kako je početkom ovog meseca najavio nemački magazin „Špigl“, nemačka kancelarka Angela Merkel želi da se i na sledećim saveznim izborima 2017. godine ponovo kandiduje za premijera. Ova kandidatura bi Merkelovoj bila četvrta po redu, jer predvodi Nemačku od 2005. godine. I to se plasira kao vest o broju godina i nastavku kontinuiteta, bez ocene. Međutim, koliko onomad se zapadni političari i prozapadni analitičari polomiše utrkujući se u zamerkama ruskom predsedniku Putinu za treće kandidovanje na predsedničku funkciju. A kako je ono što na Zapadu zovu demokratijom u punom smislu reči, kad se primeni na Balkanu ili na Istoku, od (pro)zapadnih centara moći percipirano kao diktatura. „Taj njihov odnos je, u stvari, pitanje zapadnih propagandnih kodova. To je arogancija moći. Sebe tretiraju kao demokratiju, a sve ostale ili kao diktaturu ili, ako pristanete na te forme demokratije, onda ste kolonijalna demokratija. Drugorazredna ili trećerazredna demokratija“, konstatuje profesor Slobodan Reljić, dugogodišnji urednik spoljno-političkih rubrika. Bez obzira što političari sa Zapada diktiraju pravila prema kojima se organizuje sistem, pojašnjava Reljić, oni onda s vremena na vreme koriguju ta pravila — ako taj sistem slučajno izbaci nekoga ko nije povoljan za njih. Tu se, tvrdi Reljić, nikad ne radi o interesu zemlje na koju se ta priča odnosi, već je uvek cilj da se (na)pravi vladar po meri zapadnih sila. „Imate odličan primer ovde kod nas na Balkanu. Imate Mila Đukanovića koji je, navodno, demokratski lider zato što ide u NATO i zato što bespogovorno sluša sve što mu se sa Zapada kaže. Čak ide dotle da, u tragikomičnoj situaciji, uvodi sankcije Rusiji. A s druge strane, imate Gruevskog koji postaje problem onog trenutka kad razmišlja o tome da se Makedonija uveže u turski gasovod. Inače, kod Gruevskog je, slično kao Đukanović, aminovano njegovo postavljanje spolja. Međutim, u trenutku kada on napravi tu grešku aktivira se zapadni propagandni kod i onda se krene u rušenje“, precizira Reljić. On podseća da je ruski predsednik Putin, kad su mu sa Zapada prigovarali da hoće treći mandat iako je napravio pauzu od četiri godine, podsetio da su Amerikanci imali Ruzvelta koji je tri puta uzastopno biran. Ovde se ne radi ni o kakvim činjenicama već je, kako smatra Reljić, bitno da li je ostatak sveta sposoban da u nekom narednom periodu napravi aktivan propagandni mehanizam koji može da suzbija zapadnu propagandu. „Ta propaganda je, u stvari, jedna vrsta neprekidnog specijalnog rata. To je način vladanja svetom i nema nikakve veze sa nekim ozbiljnim stvarima. Nije dakle bitan narod kojim se vlada, nego su bitni interesi zapadne oligarhije, a u ovom rasporedu snaga, pre svega te oligarhije SAD“, zaključuje Reljić. Između demokratije i diktature postoji ogroman jaz, poznat iz politikoloških studija, ali i dokazan mnogo puta u praksi. Nema tu mnogo spora. Međutim, kad je interes zapadnih sila u pitanju, taj jaz postaje nijansa, gotovo nevidljiva linija koja menja jedan sistem u drugi, kao klik na prekidaču za svetlo. Ne, ne banalizuje se. Pa kako to sad naprasno Nemcima i Francuzima valja Aleksandar Lukašenko, predsednik Belorusije? Kako to sede i debatuju u njegovoj zemlji, a dojučerašnji diktator, onima koji su ga tako krstili, donosi kafu i uz kafu. Jednostavno, kliknuli su na prekidač. Usprotivi li se Angela Merkel nekoj za Ameriku važnoj odluci, progovori li otvorenije o prisluškivanju kojem je izložena ili upita Putina pošto je kavijar, eto natpisa kako za demokratiju i ekonomiju kakva je Nemačka nije dobro da jedan kancelar sedi toliko dugo u vlasti, već je potrebna sveža krv da uspon ne bi stao. Samo klik i — gotovo.