Pravda

„Da li će Bakir da vaga srce Vučićevo? Samo treba da bude strpljiv. Da li Vučić išta može da sakrije Bogu? Ne može ništa. Jesi ponudio mir — evo ruke“, rekao je u nedavnom intervjuu Sputnjiku muftija Muhamed Jusufspahić. Sa ovakvim stavom bismo mogli da se saglasimo. Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska, pak ne vaga ni srce ni dela srpskog premijera Aleksandra Vučića. Dotična ne vaga, već nekoliko decenija, ni svoje stavove. Ona priča, agituje i iznosi stavove koji se mogu sažeti u jedno: Srbija je kriva što je živa. Da smo zlonamerni, pomislili bismo da joj je to zadatak. Tako juče Biserkova ocenjuje da je inicijativa premijera Srbije za uspostavljanje zajedničkog dana sećanja na sve žrtve rata „nepromišljena i lakomislena“. Inicirana je, kaže, u atmosferi „totalnog negiranja ratne prošlosti, pre svega genocida u Srebrenici“. „Srebrenica mora postati deo našeg identiteta, jer samo tako je moguće prevazići prošlost“, poentira u intervjuu za dnevnik „Danas“ ova gospođa koja se predstavlja kao borac za ljudska prava. Sa ovakvim stavom se ne možemo saglasiti. Ovakva tvrdnja i težnja je opasna. Pa zar se pre samo mesec dana ceo svet nije zavadio upravo na pitanju da li Srebrenica treba da postane deo srpskog identiteta?! Britanska rezolucija je stopirana ruski vetom, prostim rečničkom — pala je. Ali kod Biserkove nije pala. Predsednica Helsinškog odbora je očito u kampanji. Mada, ona je u kampanji 20 i nešto godina, ali njene učestale izjave poslednjih dana govore o intenciji da revidiranje srpske istorije i frankenštajnsko kalemljenje srpske budućnosti mora biti proces koji traje. Tako pre nedelju dana odgovarajući na pitanje lista „Vijenac“ o udelu mitologije u srpskoj istoriji, Biserkova reče da je „cela srpska istorija velika laž“. „Pristojnost nalaže da se emisija ’Parovi‘ i Sonja Biserko ne komentarišu“, replicirao je tada istoričar Predrag Marković. Ne smatramo da smo nepristojni, saglasni smo da ne bi trebalo davati preveliki značaj i reklamu ovakvim personama, ali isto tako smatramo da je više nego nepristojno prećutati falsifikovanje istine. Pogotovu što nije bitna Sonja Biserko kao takva, ali je bitno što u srpskom javnom mnjenju postoji podosta „sonji“ i još više „biserko“. Rekosmo da je u pitanju proces koji mora da traje, a za takvo nešto je potrebno više igrača. U vremenima nemaštine, takvi se olako zapate. „’Bože sačuvaj, srpski narod nije genocidan‘ , reče muftija Jusufspahić u pomenutom intervju za naš portal. Kad bi ovako nešto, ili bar neku izjavu koja na ovu liči, rekla Sonja Biserko, onda bi prestala svrha njenog profesionalnog postojanja. Zato Sonja i „sonje“ nikako neće protiv sebe. „Ne iznenađuje da region nije prihvatio tu inicijativu u formi kako je ponuđena“, odseče Biserkova u nastavku intervjua „Danasu“, jer „paralelno sa ’konstruktivnim‘ inicijativama Beograd preko srpskih medija vodi besomučnu kampanju protiv čitavog regiona“. Kafa za bosansko predsedništvo u Beogradu, ponuda da Srbija pomogne Hrvatskoj u naporima da bude oslobođen hrvatski državljanin Tomislav Salopek koga su zarobili islamisti u Egiptu i konstantno ponavljanje poruke zvaničnog Beograda da je region bitan — sigurno nisu kampanja protiv regiona. Međutim, borci za ljudska prava to ne vide. Ne vide ni činjenicu da Srba u gradovima na Kosovu i Metohiji nema; ne vide da je Oliver Ivanović godinu i po dana u zatvoru; ne vide da političke partije u Hrvatskoj koliko juče napadaju Milorada Pupovca i samostalni srpski tjednik „Novosti“ jer rade svoj novinarski posao; ne vide onu zagrebačku proslavu proterivanja 250.000 Srba; ne vide ni Branimira Glavaša kako pozira sa flašom vina „Führerwein“ i nalepnicom Adolfa Hitlera… Ništa od ovoga oni ne (žele da) vide. Ali zato uporno tvrde da je „neophodno poći od karaktera rata, dakle od agresije Srbije i JNA na Jugoslaviju, odnosno na Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Kosovo“. To je, tvrdi Biserkova, bitna pretpostavka ne samo za region nego pre svega i za samu Srbiju. „Zapad, čini se, olako prelazi preko toga barem u komunikaciji sa Beogradom“, dodaje ova borkinja. Pa kako onaj ko ima koeficijent inteligencije veći od sobne temperature može da proguta konstataciju da je JNA izvršila agresiju na Jugoslaviju? Skraćenica JNA, da podsetimo, znači Jugoslovenska narodna armija, a cilj joj je bio da čuva granice Jugoslavije. Kako agresor u Hrvatskoj može biti konstitutivni narod te države? Kako Srbija može izvršiti agresiju na svoju pokrajinu? Kako, uostalom, neko ko živi u Srbiji sme da ne poštuje njene zakone i da Kosovo tretira kao nezavisnu državu? Pa da još, povrh svega toga, kaže kako je Zapad površan prema Beogradu. Daleko bilo, kao da kaže, malo ste bombardovali Srbiju, treba bre to još. Da li je Srbija, stvarno, kriva što je živa.