Pravda

 Vaša knjiga „PR“ govori o savremenom načinu života, korisnicima društvenih mreža i slično. Da li je ona namenjena savremenim generacijama? Da li mislite da bi neko ko je stariji i nije korisnik društvenih mreža mogao sa lakoćom da razume Vašu knjigu? Roman „PR“ mogu čitati i ljudi kojima su internet i društvene mreže apsolutna nepoznanica. Ako ni zbog čega drugog onda da bi saznali šta znači „ništa“ kao odgovor na pitanje „šta radiš?“, upućeno osobi koja nešto skroluje i kuca na svom smartfonu i koja se pritom zagonetno smeška. Mislim da broj godina više nema veze sa upućenošću u društvene mreže. Pogledajte samo Fejsbuk: gotovo svi su tamo – od sitne dece do vremešne gospode. U tom smislu rekao bih da je „PR“ namenjen svim ljudima digitalnog doba. To je svet u kojem živimo.  Korisnici mreža danas slikaju šta jedu, snimaju se dok su u provodu... Da li se više provodimo ili se više nameštamo da ispadnemo što lepši na slikama koje postavljamo na mreže? Postoje dva odgovora na ovo pitanje. Jedan je lični PR, a drugi zavisnost od interneta. Glupost je tu drugostepena i nezavisna. Ego-trip takođe. Biti aktivan na nekoj društvenoj mreži podrazumeva da na toj mreži nešto postujete (pasivno korišćenje je skrolovanje). Postovima se predstavljamo, govorimo o sebi, bavimo se ličnim PR-om  i potpuno je prirodno da svako želi da se predstavi što bolje. Slike hrane ili one iz provoda su nešto što može doprineti izgradnji digitalnog identiteta ličnosti. Trenutak u kojem to (nesvesno) digitalno bildovanje i preteran lični PR postaju smešni, maloumni ili kako bismo to već mogli nazvati može biti trenutak kada je čovek postao zavisnik. Mehanizam koji dovodi do zavisnosti od društvenih mreža funkcioniše na sledeći način: kada vam neko nešto na primer lajkuje, tim činom digitalnog tapšanja po ramenu potvrđuje vašu vrednost, to vas zatim čini srećnijim, a moždanim vijugama prostruji dopamin. U potrazi za dopaminom čovek onda radi razne gluposti na društvenim mrežama, opsesivno proverava naloge i čezne za notifikacijama. Ukratko: lajk sa sobom nosi potvrđivanje koje dalje švercuje dopamin koji čoveka konvertuje u ovisnika. Zatim slede slike hrane, motivacioni posteri, slike mačića, raznorazni citati pa još više hrane, mačaka i svakakvih mudrosti dok na kraju prijatelji ne počnu da vas blokiraju. Na primeru glavnog lika možemo zaključiti da njime upravljaju društvene mreže više nego što on upravlja njima. Zašto je to tako? U romanu „PR“ nastojao sam da prikažem tipične predstavnike ranog digitalnog doba. To su ljudi koji su nezamislivi bez interneta, društvenih mreža i digitalnih kanala komunikacije. Opisivao sam nove navike, obrasce ponašanja i društvene odnose koje je samo digitalno doba donelo. Kao što smo nekad vrteli brojčanike fiksnih telefona, slali razgledinice ili SMS-ove tako danas na raspolaganju imamo čitav spektar novih, digitalnih mogućnosti za dijalog. Na primer, lajkovi, menšni, šerovi i tvitovi jesu put do inboksa, inboks do izlaska a izlazak do ljubavi. Kad nekom nešto lajkujete, time ste tu osobu učinili srećnijom: lajkovi su dopaminske injekcije. Tu činjenicu ljudi današnjice često koriste za udvaranje: umesto ruža poklanjaju lajkove. Verovatno da se jednim šerom gotovo mogu kompenzovati trošak i efekat čitavog buketa. U „PR“-u sam želeo da prikažem ljude koji bez nostalgije za oflajn običajima potpuno uživaju u savremenim vidovima komunikacije. Oni su ljudi novog doba. Ne raduju se samo lajku već pomoću interneta pronalaze i ljubav. U pogledu novih obrazaca ponašanja može se napraviti paralela sa analognim svetom: kad se neko od Floberovih junaka zaljubi pa uveče zbog ljubavnih jada ne zna šta da radi, on onda do kasno u noć šeta gradom, odlazi pred kuću devojke u koju je zaljubljen i čeka da se njena silueta pojavi na prozoru. Danas se umesto šetanja skroluje i čeka se bilo kakav post na Fejsbuku ili nekoj drugoj društvenoj mreži da bi se lajkovanjem ostvario inicijalni kontakt i započelo barem prijateljstvo. Sonja je svoj život „lepo upakovala“ spolja, ali suština je zapravo drugačija. Zašto Sonja u svemu kalkuliše, u poslu, pa čak i emocijama? Sonja je osoba sa izbalansiranim osećajem za lični PR i izraženim stokholmskim sindromom prema korporaciji u kojoj radi. S druge strane, ona je i osoba prenaglašene racionalnosti. Pored toga, njen emotivni pragmatizam prekoračuje običajne etičke norme. Takva mentalna formacija omugućava joj da bez previše posledica ulazi u iscrpljujuće poslovne i emotivne aranžmane: da fanatično radi po šesnaest sati dnevno ili da ima dva dečka. Ako pratimo ono što ste napisali, možemo da zaključimo da se život novih generacija svodi na društvene mreže, pušenje trave i seksualne odnose. Da li je to realna slika današnjice? Seks je u svakom slučaju deo svakodnevice. Uvek je to i bio. Ne mislim da je to neka osobenost današnjice niti aktivnost koja će suštinski definisati vreme u kojem živimo. Za razliku od seksa, trava ipak ima znatno uži krug korisnika. Ekspanzija trave i srodnih floralnih zadovoljstava može se jasno pratiti bar nekoliko decenija unazad, a ako malo dublje zagrebemo po istoriji, videćemo da je to prastara pojava. Ni pušenje trave dakle nije nešto pomoću čega se može definisati sadašnjost ali se čini da je borba za njenu legalizaciju aktuelnija nego ikad. Iako to nije deo pitanja, reći ću da se zalažem za njenu legalizaciju, kako u medicinske tako i u hedonističke svrhe. Kada je reč o društvenim mrežama, one su postale deo svakodnevice. Kao što je kamen bio vrhunac tehnologije kamenog doba tako je internet definišuća tehnologija ranog digitalnog doba. Internet je ono u čemu treba tražiti sliku današnjice: seks i trava su deo tradicije. Najbrojte pet reči koje počinju sa pr, a koje su Vam važne u životu. Privatnost, promena, prostor, preciznost i prolaznost. Pišete li nešto novo? Trenutno sam okupiran promišljanjem novog romana. Uskoro ću početi i da ga zapisujem.

Pročitajte još:Ćirilica u Vukovaru mora, a u Srbiji ne

Izvor:Pravda/Marija Gojković