Pravda

Najvažnije karakteristike poziva na promenu dejtonskog ustava predstavljaju laž, licemerje i selektivni argumenti koje njihovi zagovornici iznose. Pre svega Ustav izložen u Aneksu 4 Dejtonskog mirovnog sporazuma nije presedan nastao kako bi bio završen rat. Svi mirovni planovi, počev od Lisabonskog sporazuma iz marta 1992. (dakle, pre rata), nastavljajući sa Vens-Ovenovim, Oven-Stoltenbergovim planom i konačno Planom Kontakt grupe, predviđali su istu ili čak i veću samostalnost za kantone ili republike Bosne i Hercegovine. Čitav rat je suštinski vođen iz dva razloga. Radi funkcionalne podele teritorija nasilnim sredstvima i u uverenju bošnjačke i hrvatske strane da bi nekako mogli da obesprave srpski narod i proteraju ga. Odmah da pojasnim: po Ustavu SR BiH postojala je ustanova zaštite prava vitalnih interesa konstitutivnih naroda. Tu ustanovu su srušili politički predstavnici Bošnjaka i Hrvata, a uz podršku iz SAD, Britanije, Nemačke i Francuske. Prema zakonima SR BiH čak i u slučaju da su se konstitutivni narodi saglasili, odluku na referendumu morala je da podrži dvotrećinska većina. Na referendumu iz 1992. glasalo je manje građana, među njima čak ni simboličan broj Srba. Tvrdnja da na svetu nema ustava kakav je Dejtonski predstavlja klasičnu zamenu teza. Naime, nije bilo ustava ni kakav je bio Ustav SFRJ iz 1974 – a alternativa, prema mišljenju upravo današnjih „"reformatora Dejtona", bila mu je konfederalizacija i kasnije raspad države. Slovenci i Hrvati su zajedno u Jugoslaviji činili manji udeo u stanovništvu nego Srbi u BiH. Pa ipak je država, uz pomoć SAD i EEZ, rasturena i to tako što je većina relativizovana, zanemarena i kasnije razbijena. Uveravanja da niko neće dirati u prava srpskog naroda ukoliko Srbi dozvole da budu ukinute ustanove koje ih štite – recimo policija, sudstvo, entitetsko glasanje, veto... govore ili o ograničenoj inteligenciji onih koji ih iznose ili o rasističkom potcenjivanju srpskog naroda. Samo treba analizirati odnos prema srpskom narodu – tvrdnje o genocidnosti, nastojanja stranaca da ga proglase Bosancima, insistiranja na ukidanju ustanova koje postoje i u modernim federalnim državama (MUP, ministarstvo poljoprivrede...), pokušaj političara, koji se zaklinju u liberalizam, da nametnu deci jedinstvene udžbenike... Već je sasvim jasno kako izgleda taj "evropski kompromis" koji vodi stvaranju "funkcionalnih država". Pod pritiskom velikih sila poraženi Srbi prihvataju strano posredovanje koje pak nameće rešenje što se tek po leksici razlikuje od ranije proklamovanih velikodržavnih planova nacionalnih pokreta sa kojima su u sukobu. Ponuđeno rešenje po pravilu ne bude kompromis između ovih planova i srpskih prava ili želja. Naprotiv, reč bude o sporazumu između težnji novouspostavljenih nacionalnih država i interesa velikih sila. Tako su, umesto obećanih autonomne pokrajine ili dva kotarâ, Srbima u Hrvatskoj dali zajednicu opština kojoj su kasnije uskratili bilo kakvo zakonsko ovlašćenje i državno finansiranje. Isto se sprema i zajednici srpskih opština na Kosovu. Onda neki američki ili britanski diplomatski konkistador još kaže: "Nećemo ponoviti grešku iz Bosne." Dakle Republika Srpska je greška, a druga država istog broja Albanaca nije, kao ni nedemokratska autonomija Vojvodine ili bezuslovno nezavisna Crna Gora... Pošto obesprave srpski narod, pokrenu kampanju kojom uveravaju javnost da ih je izdala Srbija i da bi mnogo bolje prošli da su se ranije nagodili... Ne kažu da su pre ponude Srbi mogli da dobiju uglavnom metak u čelo. U SR BiH Srbima pre 1992. nije bilo dozvoljeno čak ni da oforme zajednicu opština. Kada ih tako dvostruko obesprave, onda uhapse onog njihovog vođu koji je bio za kompromis. Tako su uradili sa Slavkom Dokmanovićem iz Vukovara, tako sada rade sa Oliverom Ivanovićem. Posle toga Srbi postanu statistički podatak, nevidljivi ljudi kojima prava daju samo u meri potrebnoj da novu nacionalnu državu pokažu kao demokratsku i tolerantnu. Obratimo pažnju na Srbe u Crnoj Gori: ima ih procentualno više nego Albanaca u Makedoniji ili Slovenaca i Hrvata u SFR Jugoslaviji, a praktično nemaju prava.