Pravda

Prenosi se deo njenih utisaka iz Beograda i Kanjiže: Gradić Kanjiža na srpsko-mađarskoj granici prepun je izbeglica. U devet sati ujutru otvara se kafana "Venecija", gde izbeglice mogu da napune svoje nove Ajfone i laptopove, odu u toalet ili operu kosu u sudoperi. U večernjim satima u centru Kanjiže nema mesta. Stotine ljudi su se smestile na dva centralna trga, možda ih ima i do dve hiljade ljudi. Kada padne noć, mrak je signal za pokret. Grupe izbeglica od po 30-50 ljudi se pripremaju da ilegalno pređu mađarsku granicu. Stanovnici Kanjiže u tišini posmatraju crne senke imigranata. "Oni izađu iz grada, a onda ih pokupi romska mafija" – kaže taksista Viktor. – "Mi ne smemo da vozimo ilegalce, ali Romi rade šta žele. Oni su glavni krijumčari izbeglica širom balkanske rute.  Romi izbeglice dovoze skoro do granice, a zatim ih kroz samo njima poznate puteve provode kroz šumu u Mađarsku. Sve je počelo u januaru. LJudi počeli da organizovano pristižu svaki dan. I protok se povećava. Iskreno, bili smo uplašeni, šta će biti sa nama?", kaže Viktor. Evropa je 2015. eksplodirala. Dvema prethodnim imigrantskim rutama, onoj preko Gibraltara do Španije, i onoj preko Mediterana do italijanske Lampeduse – dodata je nova, bezbedna balkanska ruta. Prvo, turski Izmir pa grčka ostrva. Prva žrtva je bilo poznato ostrvo Lezbos. Grci su mi rekli da Turci na svaki mogući način pomažu imigrantima. Priča se da Turska namerno sponzoriše izbeglice i da ih bukvalno gura ka međunarodnim vodama. Onda Atina, Makedonija, Srbija, Mađarska, a zatim do Austrije i Nemačke i Češke Republike ili do Slovačke. Čak je i Engleska iznenada otkrila da je status ostrva ne može spasiti od invazije. Tunel ispod Lamanša je svaki dan pun ogorčenih izbeglica. I u Nemačkoj je vlast morala da upotrebi vojsku, koja je dala šatore za imigrante i zaštitila ih od ljutih meštana. Od januara do jula, samo na balkanskoj ruti je prošlo stotinu hiljada ljudi, predviđa se da će do kraja godine biti 250 hiljada. I sledeća godine obećava katastrofu. Mnogo puta sam radila u "vrućim tačkama" i u svom životu videla veliki broj izbeglica, srećnih kada dobiju komad hleba. Ali, ove izbeglice me impresioniraju svojim blagostanjem i sposobnošću da brzo stvore sopstvena pravila. Park u Beogradu, u blizini autobuske stanice, izgleda kao parkovi u mnogim evropskim gradovima. Muškarci se peru u fontani, čitave porodice spavaju na travi. Čim sam stigla u park, bila sam upozorena od grupe momaka. "Ne može da snima ovde" - rekao je jedan od njih na pristojnom engleskom jeziku, pokazujući na moju kameru. "Tako!" – uzviknula sam i stavila ruke na kukove - "Park  je javno mesto, a ja sam novinar i radim svoj posao". "Ovde su naše žene!" "Pa šta? Vaše žene nose hidžab i pokrivaju se od glave do pete. Ako im se ne sviđaju lokalni oobičaji,  mogu da se vrate. Vi znate da je Beograd  glavni grad  pravoslavne države? I da žene ovde idu otvorenih lica? Koliko sati ste u Beogradu?", pitam. "Tri dana" - zbunjeno je odgovorio. "I postavljate svoja pravila? Ovo nije tvoja zemlja" rekla sam mu. Onda smo oboje smanjili ton i zaključili primirje. Moj novi prijatelj se zove Halid, iz Damaska je i ima 21 godinu. "Ja sam Sirijac" - ponosno kaže. – "Nisu svi ovi Sirijci ... " prezrivo je pokazao na okolne ljude. "A zašto je to važno?", bila sam iznenađena. "Oni lažu, da su iz Sirije. Samo je Sirija sada u modi. U svim novinama. Niko nije zainteresovan za izbeglice iz Iraka, Avganistana, Libije i Tunisa. Ovde su čak i Avganistanci počeli da se nazivaju Sirijci." Halid i njegovi drugovi su pobegli iz Sirije da ne bi bili regrutovani u vojsku. "Zašto bih borio za Asada? Radije bih otišao u Nemačku" - rekao je. "Zašto ne tražite azil u Grčkoj, Makedoniji, ili barem ovde u Srbiji?" "To je sve siromašne zemlje" -  prezrivo kaže Halid.  "Ja čak i nisam znao da je Evropa tako siromašna. Mi u Siriji smo pre rata živeli mnogo bogatije. Samo na putu ka Beogradu sam platio posrednike 3000 dolara. A dalje do Nemačke ću morati da dam još hiljadu i petsto. Imam novac. Mogu da platim hotel za pet zvezdica u Beogradu, ali mi nije dozvoljeno, jer su nam lokalne vlasti dale samo 72 sati da ostanemo u zemlji. Moja registracija je danas završena. Čak i ovde u parku, plaćam za tuš i toalet. Ali onda u Nemačkoj, sve će biti besplatno: obrazovanje, pomoć, kuće za imigrante. To je dobro! Želim da idem na Ekonomski fakultet. Čim se naselim, preseliću i moju porodicu: dva brata, otac, majka, baka i tri sestre." Izbeglice u Beogradu nisu iste kao sirijske izbeglice, koje sam videla u Libanu, oni koji su izgubili sve i koji polako umiru pod brutalnim suncem u prepunim kampovima, o kojima niko ne brine. Oni koji su uspeli da dođu u Evropu su elita. Sa novcem i sa ciljem. Policija priznaje da postoje ekstremisti među imigrantima. Ali, sve što policija može da uradi - jeste da uzme otiske prstiju. Sa dr Ahmedom (kako je rekao da se zove) sam se upoznala u Kanjiži u kafani "Venecija". Odmah sam obratila pažnju na ovog sina Afrike sa tamnim sjajnim licem, debelim, isturenim usnama, i rukama hirurga, pretpostavljam. Polako je pio kafu i pušio cigaretu. Predstavila sam mu se i započela razgovor. Razgovarali smo o tome šta je "moderno" a šta nije u ratu, i o tome da su sve izbeglice uverili lokalne vlasti da su iz Sirije. "Trendi. Rat!" - Dr Ahmed se nasmejao sarkastično. "Pa, u pravu si. Evropa ne želi da čuje o izbeglicama iz Iraka i Avganistana. U njihovom slučaju su spremni da zapuše uši vatom!  A čak je i uvredljivo da se govori o izbeglicama iz Libije. Francuska i Velika Britanija su bombardovale moju zemlju, a sada okreću glavu od nas. Oni kažu: eto, mi smo vam doneli demokratiju, a vi niste umeli da iskoristite plodove slobode!  Ustvari vas, Libijce, treba da je sramota što ste izneverili naša očekivanja. Kajem se, i ja sam ispao budala. Bili smo u euforiji kada je svrgnut Gadafi. Moj sin je bio dečak, oduševljavao se revolucijom, a na kraju je poginuo" govori Ahmed. NJegovo lice je ostalo smireno i kada je govorio o svom sinu. To je taj fatalizam i uzdržanost stanovnika muslimanskog istoka. "Imam dve ćerke. Pobegli smo u Egipat  čim je počeo haos, ostavljajući grob svog sina. Ja sam doktor, ali u Egiptu nisam mogao da nađem posao na mom nivou. Svuda ima konkurencije. Nadam se da ću u Evropi da potvrdim diplomu. Znam dobro engleski. Možda ću imati sreće," kaže Ahmed. "Ali meštani su u panici od invazije!" odgovaram. "Grci, Srbi, Mađari, Slovaci, Česi tvrde da nije njihova krivica što se ceo Bliski Istok i Severna Afrika dave u krvi". "Nemam primedbi na Srbe. Zasada. Ali Grčka, Mađarska, Slovačka i Hrvatska su članice NATO-a. Tačno je da one nisu bombardovale moju zemlju, ali zar one ne uplaćuju novac u vojni budžet NATO pakta? Zar ne šalju svoje vojnike u Avganistan i Irak? One neće moći da izbegnu kaznu. NATO je krvlju okupao čitav Bliski istok, i sada će slaba Evropa, koja se prepustila američkom Satani, biti uništena. Naše žene će roditi mnogo dece. Za pet godina će se lice Evrope potpuno izmeniti. Ja se tome ne radujem. Ja poštujem veliku evropsku kulturu i ne želim da umesto crkava ovde stoje minareti. Ali tako će biti. To je osveta. Inšalah!", govori Ahmed. Živadin Jovanović, bivši ministar inostranih poslova Srbije pripada onima koji jasno vide vezu između prošlosti i sadašnjosti: "Novi destruktivni talas migracije  je posledica imperijalističke politike Zapada", kaže Jovanović. "Sve je počelo u Srbiji, nakon uništenja Jugoslavije i NATO bombardovanja Srbije. Ovde je bio prvi korak ka napadu na Somaliju, Sudan, Avganistan i Irak, pod izgovorom borbe protiv terorizma i ljudskih pravima.  Amerika je uvek sprovodila politiku haosa, što joj daje kontrolu nad prirodnim resursima, strateškim linijama komunikacija i saobraćaja ljudi, droge, oružja. Posledice padaju na Evropu, ali Evropska unija - nije toliko saveznik Sjedinjenih Država već rival. Zato nnakon rata protiv Jugoslavije Amerika primorava EU da učestvuje u svim vojnim operacijama pod svojim vođstvom. U stvari, Evropljani se bore protiv sebe. Napad na Libiju bio je varvarstvo, čiji je simbol monstruozno ubistvo Gadafija. Sada imamo veliku teritoriju sa nekontrolisanim razbojništvom.  Rat u Libiji je izložio lice Zapada - sebično i neokolonijalno. Videli smo da Francuska pati od kompleksa inferiornosti, davno izgubljenog ugleda a Sarkozi glumi Napoleona. Videli smo Britaniju, koja ima ogromno kolonijalno istorijsko iskustvo, ali joj nedostaje vojna sila. Zato britanci često deluju kao podstrekači sukoba, pokušavajući da kombinuju ambicije bivše imperije sa američkom moći i autoritetom“.