Pravda

Dragi prijatelji, Svi vi koji ovih dana čitate medijska prepucavanja i čekate da već jednom stanu i da čujete kako je neko drugi kriv, kako su mediji u nečijoj službi sve ovo iskoristili.. I ja bih voleo isto.. I ja čitam ovih dana vaše komentare na mučna dešavanja u Dverima. I ovo je moj ljudski, iskren odgovor svima vama: onima koji kažu da sam zbog svoje sujete sve ovo pokrenuo, onima koji se svrstavaju na ovu ili onu stranu, ali pre svega onima koji iskreno i duboko žale za nadom koju smo dali i uzeli, olako, danas kada je najteže razgoreti upravo nadu da postoji neko ko hoće iskreno i koliko mu je dato da se bori, da se ne prepusti. Neću da ovo izgleda kao pravdanje, već kao nenamireno dugovanje, a vi opletite po meni kao i do sada, verujte ili ne verujte, vreme i budući događaji i tako sve stave na svoje mesto. Ja sam glasao za sadašnjeg predsednika SPD-a na Osnivačkoj skupštini, i pored mog dubokog neslaganja zbog žurbe da se pre registrovanja stranke bira predsednik i nijedan drugi stranački organ, bez obzira što se moje viđenje Dveri potpuno razlikuje od onog koji predviđa sadašnji Statut, bez obzira što i sada znam da sam u pravu kada kažem da ova nada koju ste izgubili nije nada u još jednu stranku poput desetina drugih u Srbiji. Na kraju, baš zbog toga što sam verovao da će ipak, nekako, onaj ko treba očuvati ono što smo pravili sve ove godine – način i put da politika ne bude gola borba za vlast. To je 2012. okupilo onu energiju koja je Dveri dovela do cenzusa. Samo to. I zato sam na Osnivačkoj skupštini izašao i rekao onima koji se kao ni ja nisu slagali sa onim što Dveri sada postaju, da ne rasturamo ono što smo pravili sve ove godine ovakvi kakvi smo: nesavršeni, puni mana, s greškama iz kojih smo učili, dok su nam se podsmevali, nazivali nas fašistima, klerikalcima, budalama.. Ali je ubrzo je moja nada, kao sada vaša, nestala. Dojučerašnji prijatelji s kojima sam celu deceniju mučio ovu muku, a oni znaju kako smo teško kroz sve gurali i kada su nas svi otpisivali, pokušali su da iz zajedničke kuće koju smo svi ciglu po ciglu zidali jednostavno izbace sve one koji drugačije misle i govore. To, nekakvo prelazno veće, jer drugih organa nema, pozvalo me je na sastanak, i posle razgovora, bez ijednog nagoveštaja i grča na licu, čim sam prešao prag, izdalo saopštenje da sam samovoljno napustio Dveri. Nisam ja jedini, nažalost. Odrekli su se svih onih koji su godinama bili oslonac i gurali ovu našu zajedničku priču iskreno i bez zadrške. Neke su kao mene isključili, drugi sami odlaze. Ja sam tada, već umoran od svega, osetio olakšanje: pa dobro, imam svoju profesiju, posvetiću se porodici i živeti „ko sav normalan svet“. Neki su počeli da mi nude nove političke angažmane, a malo sigurnosti koju sve ove godine u Dverima nisam imao, ne bi škodilo u mojih 45 godina. Ali onda su ljudi koji misle kao i ja, razočarani i ljuti, počeli da zovu, ne verujući u ono što se dešava. Tada sam shvatio da neću dozvoliti da one naše „cigle“ iz zajedničke kuće predsednik i nekakvo „prelazno nešto“ tek tako ruše, i tako se dešava ovo čega ste svedoci poslednjih dana. I ja sam sada još dublje uveren da sam u pravu kada sam bio protiv ovakvog koncepta. Da li ima rešenja da se sve ovo prebrodi? Ima.

Pročitajte još:Dveri: Nismo organizatori skupa protiv migranataTadić: Sporazum nije razlog za nacionalnu euforiju

Oni koji sebe vide u SPD-u, doduše još neregistrovanom, sa predsednikom na čelu, neka krenu u tom pravcu, ni ja ni ljudi koji misle kao ja sigurno im nećemo nedostajati. Oni drugi, koji hoće i dalje da se borimo u jednom širokom frontu, pokretu koga stranačka ograničenja neće sputavati, nastaviće tamo gde su stale Dveri. Što se mene tiče, ja ne biram SPD. Posle mog i iskustva ljudi koji su im bili neistomišljenici, nemaju moj glas. Ja mogu jedino ovako, iskreno i bez zadrške. Posledice su svakako neminovne, rekao ja šta mislim, ili pustio da se svi uverite sami. I na kraju, izvinjavam se svima koji to od mene očekuju, jer nisam ranije sve ovo rekao i sprečio da do ovoga dođe. Moje slabosti i mane znamo i vi i ja. Bratski, Vladan Glišić Izvor: Pravda