Pravda

Na svim nivoima, sve do najvišeg, već su se čula objašnjenja ruskog rukovodstva našim „prijateljima i partnerima“ da neće biti Minska 3. i da u tom smislu „nema alternative Minsku-2“. Mislim da će se čak i oni koji vole da u saopštenjima Kremlja traže drugi i treći smisao, složiti da se ona mogu tumačiti samo jednim značenjem - neuspeh Minska-2 označiće rat za rušenje kijevskog režima. Da bi shvatili značenje ove izjave, setimo se razloga za zaključivanje minskih sporazuma. Situacija se formirala na sledeći način: U leto 2014. ukrajinska armija imala je dovoljno snaga da porazi narodnu vojsku Donbasa i uspostavi punu kontrolu nad teritorijama DNR i LNR. Rusija nije mogla da dozvoli takav ishod događaja, budući da bi to bio njen najveći geopolitički poraz koji u potpunosti niveliše efekat ne samo vraćanja Krima, nego i ukupne ruske politike počev od rata 08.08.2008. godine. Rusija nije mogla zvanično da pošalje trupe u Ukrajinu. U najgorem slučaju, to je moglo da ima za posledicu početak velikog evropskog rata koji bi SAD blagonaklono posmatrale preko okeana. U najboljem - konsolidovanu ekonomsku blokadu Rusije od strane Zapada i političku izolaciju (današnji saveznici takođe bi joj okrenuli leđa). I još je neizvesno koja je od ovih varijanti, u stvari, bolja. Sem toga, u pograničnim regionima (u dubini do 50-150 kilometara od granice) Rusija je mogla da organizuje „vreme odmora“. Pri tom, na odmor je upućivana ne samo vojska, nego i tehnika, municija, GSM (nafta, benzin, motorna ulja) itd. Tako je bilo moguće efikasno poražavati ukrajinsku vojsku u kratkim kampanjama blizu granice, ali za veliki oslobodilački pohod narodna vojska nije imala ni snaga ni osposobljenost. Da ih usput ne bi poubijali, moralo bi se poslati na odmor najmanje nekoliko divizija sa svom tehnikom i snagama za snabdevanje i podršku. To je automatski dovodilo do neopravdanih rashoda. Sukobljene strane su se našle u pat-poziciji. Oružane snage Ukrajine nisu mogle da poraze narodnu vojsku (svaki njihov napad završavan je sledećom u nizu kampanjom „odmora“ i porazom). Narodna vojska nije bila osposobljena da bez podrške ruske armije napreduje u dubinu ukrajinske teritorije. A Rusija nije mogla da pošalje trupe. Na kraju se pojavio Minsk i strane su počele da igraju do prve greške protivnika (kao u dečjoj igri „žmurke“, ko prvi trepne izgubio je). Moskva je iskoristila pauzu da od razjedinjenih odreda formira regularne oružane snage DNR i LNR, da stabilizuje administrativno rukovođenje, a takođe da potisne (i pod pretnjom likvidacije) razne sorte pljačkaša, ucenjivača i sličnih elemenata. Posle vojne, sledeća tačka bila je izgradnja države i obnavljanje ekonomije. Kijev je grozničavo reorganizovao borbene kapacitete jedinica i formacija koje su pretrpele poraz u avgustu i septembru 2014. Ispravno smatrajući da će drugi put posle leta 2014. Rusiji biti mnogo komplikovanije da izvede trik sa „odmorima“ (SAD su se takođe spremale da je „uhvate za ruku“ i čitavom svetu pokažu „dokaze agresije“) ukrajinske vlasti su žurile (preciznije, njihovi američki tutori, lokalni „intelektualci“ ne bi se toga dosetili) da krenu u novu ofanzivu dok narodna vojska još nije stekla potrebnu spremnost za borbu. Takav pokušaj preduzet je u januaru-februaru 2015. Te zimske borbe pokazale su da je narodna vojska već sposobna da se brani praktično bez pomoći velikih kontingenata „turista“. Uglavnom su bili potrebni instruktori, savetnici i deficitarne vojne struke (takođe i municija, rezervni delovi,  GSM - nafta, benzin, motorna ulja i tehnika). Međutim, narodna vojska tada nije bila u stanju da samostalno izvede ofanzivnu operaciju (čak i tako ograničenu kao što je odsecanje debaljcevskog „pipaka“). Rezultat je Minsk-2 tokom kojeg su ispravljene neke greške učinjene prilikom sastavljanja dokumenta Minska-1, a Francuska i Nemačka (i to je veoma bitno) postale su garanti realizacije sporazuma od strane Kijeva. Ipak, u celini, registrovana je ista situacija, ćorsokak pozicija. Kijev ne može da ne ratuje ni zbog unutrašnjih (neće razumeti sopstveni nacisti koji čine oružani oslonac režima) ni zbog spoljnih razloga (SAD zahtevaju da ratuje). Ali, on ne sme prvi da krene u ofanzivu. Narodna vojska ne namerava da krene u ofanzivu i dosledno poštuje duh i slovo Minska. Pošto je uz pomoć SAD do maja obnovio kapacitet za borbu formacija koje su tokom zime pretrpele poraz, Kijev je pred kraj juna praktično stvorio nove udarne grupacije. Ali, i dalje takođe ne sme u ofanzivu - Minsk ne dopušta. A za Minsk garantuju Berlin i Pariz, koji su, naravno, saveznici SAD, ali ne do te mere da javno, naočigled čitavog sveta gaze svoju reputaciju. Trupe raspoređene u ofanzivne lance čekaju naređenje i polako se demorališu. Uskoro će sezona kiša i bespuća. U septembru treba da pređu u rezervu vojnici trećeg talasa mobilizacije (najiskusniji i prekaljeni). Nema uglja. Nisu zaključeni gasni ugovori za zimu. Nemačka forsirano pravi rezerve gasa ne ostavljajući mesta sumnji da ne želi da zavisi od ukrajinskog tranzita i da neće kao prošle godine da plaća Rusiji gas za Ukrajinu - da Ukrajinci ne bi krali iz cevi gas upućen u EU. Približava se krah koji može da odloži samo rat. Potrebna je ofanziva. Ali, ofanziva je zabranjena. Minsk ne dozvoljava. Na nedavnom susretu sa biznismenima, Keri je priznao ono u šta nikako nisu hteli da veruju naši paničari - Berlin i Pariz gotovo su prestali da slede kurs Vašingtona u ukrajinskoj krizi, a američka administracija se plaši otvorene pobune francusko-germanskog jezgra u EU. Tim pre, što će takva pozicija biti podržana od strane većine Evropljana sem Velike Britanije, Poljske i pribaltičkih limitrofa. Neuspeh Minska za Kijev je postao politički nemoguć. Trebalo je prinuditi narodnu vojsku da prekrši sporazume. U tom cilju Kijev je konstantno organizovao terorističko granatiranje civilnih gradskih kvartova i drsko ignorisao sve paragrafe minskih sporazuma. Ukrajinske vlasti i njihove američke gazde pokušavali su da izazovu „nervni slom“ kod narodne vojske, da stvore situaciju u kojoj će u Donjecku, Lugansku (a možda i u Moskvi) pomisliti da su zakon, pravda i međunarodno pravo na našoj strani. Kijev ne realizuje sporazume, granatira gradove, onda - da mi krenemo u ofanzivu na Kijev. Međutim, Pariz i Berlin koji maštaju o kompromisnom miru, ne bi zbog neuspeha sporazuma optužili onoga ko je ignorisao ispunjavanje svojih obaveza u prilagođavanju zakonodavstva, već onoga ko je prvi počeo ratna dejstva. Oni su to apsolutno jasno stavili do znanja i insistirali da se produži valjanost Minskih sporazuma na 2016., budući da ukrajinska strana „nije uspela da ih ostvari“. Na kraju, narodna vojska je čekala kada će pod pritiskom faktora vremena i demoralisane armije Kijev poslati trupe u ofanzivu na Donbas, a Porošenko se nadao da će teroristička granatiranja primorati narodnu vojsku da prva udari. Tokom poslednjih nedelja granatiranje se naglo pojačalo. To je dokaz da Kijev više ne može da čeka i da preduzima poslednje očajničke napore da isprovocira narodnu vojsku na napad. Porošenku ostaje izbor između lošeg i veoma lošeg. On treba ili da „prekrši zavet“ i pokrene trupe u ofanzivu, nadajući se u čudo. A čuda neće biti. SAD neće moći da prinude Pariz i Berlin „da ne primete agresiju“, a Evropa će ćutati kad Rusija počne operaciju prinude na mir. Ili, on treba da granatiranje pojača toliko da Donjeck počne naočigled svih da se pretvara u prah i ruševine, pri tom čitav, a stotine i hiljade ljudi da ginu. Ali, tada će Rusija, kao jedan od garanta Minskih sporazuma, imati samo jedan način da reaguje - da podigne avijaciju i raznese u paramparčad ukrajinske artiljerijske pozicije i ujedno da „proredi“ oklopnu tehniku. Francuska i Nemačka neće naročito protestovati (sem što će iskazati žaljenje). Moguće je pretvarati se da ne razumeš otkuda je doletela jedna granata ili desetak granata. Moguće je ne primećivati žrtve kada od slučaja do slučaja gine čas jedan, čas tri, čas pet ljudi. Ali, kada se uništava grad - milionski, a stotine ljudi ginu, ne može da se „ne primeti“ i „ne razume“. Cinizam politike ima svoje granice, on je racionalan - političar ne može i neće negirati očigledno. Dakle, Porošenko je dužan da izabere između prelaska u ofanzivu, koji povlači neuspeh Minska i odustajanje EU od podrške njegovom režimu, i poslednje velike krvave provokacije posle koje ga može spasiti samo pobeda (a on ne može da pobedi). On nije vlastan da donese odluku o prekidu ratnih dejstava. Pa i čitav ukrajinski politikum toliko se odvojio od realnog života da ne može da zamisli da se rat na Donbasu može drugačije završiti sem pobedom ukrajinskog oružja. Prema tome, Porošenko će birati između dva zla (ofanzive i provokacije). Nešto mi govori da će on, plašeći se da će se prodati jeftino, odmah izabrati oba.