Pravda

LJudi koji do sada nisu sa prevelikim interesovanjem pratili dešavanja na Bliskom istoku sada žele da što brže saznaju što više. Odakle izbeglice dolaze? Zašto dolaze? Ko su ti ljudi? Hoće li ostati kod nas ili će krenuti dalje? Hoće li se prilagoditi ili će poželeti da mienjaju naše društvo? Sve su to normalna i legitimna pitanja. Ali, kako to i inače biva, kada god se veći broj ljudi nešto pita, odnosno kada žele o nekoj pojavi da saznaju više, velikom brzinom se angažuju i elementi koje možemo nazvati "informacionim blokadama". Drugim rečima, pojedinac možda i želi nešto da sazna, ali je put njegove spoznaje uglavnom jako kratak: do večernjeg TV dnevnika ili izveštaja na nekom od mas-medija na internetu. Šta tamo može saznati o aktuelnoj situaciji? Količina njegovog znanja, za koju možemo pretpostaviti - ako se ranije nije interesovao - da je bila ravna nuli, sada je još u lošijem stanju, sada je negde negativno od nule jer "znanje" koje je primio često nema nikakve veze sa stvarnošću. Kada je pitanje važno, informacionim blokadama će biti podjednako važno da se na vreme, pre nego što pojedinac slučajno nabasa na nekakvu istinu, servira određena interpretacija situacije i da se ista dovoljno ponavlja. Ponavljanje, svakako, ima svoju svrhu, jer njime se stvara vrlo čvrst bedem prema bilo kakvoj drugoj vrsti informacije ili interpretaciji. To je nešto što možemo nazvati "zasićenost medijskog prostora", odnosno mediji toliko puno puta ponavljaju jednu te istu verziju priče da zvuči pomalo suludo tvrditi da nije tako ili da bi eventualno nešto, možda, moglo biti malo drugačije. Tzv. "mejnstrim" mediji, najveći i najuticajniji, nisu specifični samo po tome da dopiru do najšire publike već i po tome što imaju jedan određeni autoritet, odnosno njihova interpretacija situacije sada se "sliva" kroz kompletan informacioni etar i aktivno se prepričava od strane drugih, manjih, medija, ali i javnosti. Svakako, tu postoje kategorije autoriteta - tako će, na primer, regionalni mediji da pošuju autoritet globalnih. "Istinu" će objaviti, recimo, BiBiSi ili SiEnEn, da bi se ista kasnije "slivala" niz medijske kanale širom sveta. Vodeći lokalni mediji će, s druge strane, često svoju priču oblikovati u skladu sa interesima inostranih autoriteta, a to oblikovanje može biti direktno ili indirektno. Indirektno je ono gde mediji zaista veruju u viši medijski autoritet i bez imalo pogovora višu tvrdnju prenose kao istinu i činjenicu. Direktno je ono, nazovimo to "mračno", koje se svodi na sirovu razmenu novac-za-propagandu, odnosno mediji dobijaju novac od stranih interesnih grupa da pišu, jasno, prema njihovim interesima. Nema tu previše teorija zavere, stvari su - koliko god to one maštovitije često razočaralo - vrlo jednostavne. Interesi mogu biti kompleksni, krajnje kompleksni, ali poznavaocima geopolitike takvi detalji često ne promiču jer se može s relativnom sigurnošću reći koja država stoji iza kakvih ideologija, spoljnopolitičkih ambicija, pa na kraju i same konstrukcije propagandne retorike. Nepoznavatocima geopolitike su sve te servirane informacije, nažalost, samo još jedna vest koju će tokom dana primiti putem kanala kojima se informišu, odnosno kanala koji ih u isto vreme oblikuju. Naravno, čitaćemo o svakakvim skandalima - političkim, poslovnim..., ali ćemo retko, možda i nikada, čitati o novinarskim skandalima, odnosno pričama da mediji dobijaju novac na ovaj ili onaj način ("ispod stola" ili na jednostavniji način, putem zakupa oglasnog prostora) da pišu o određenim temama na određeni način. To je barem jasno, pa neće filmska industrija da potkopava filmsku industriju, niti će ribari ogovarati pred javnošću druge ribare, pa isto tako neće ni mas-mediji sami pisati o svojim prljavim rabotama. Ali problem je u tome što od malih filmaških, ribarskih i drugih urota nemamo neku preveliku štetu, dok od medijskih možemo nastradati kao celokupna društva i narodi. Malo koji sukob ili rat u današnjem svetu izbija sam po sebi bez znatnog medijskog angažmana i podsticanja. Mas-mediji postaju smrtonosno, pa čak i genocidno oružje, u trenutku kada određuju, odnosno zapovedaju, koga treba voleti, a koga mrzeti. Koliko god se to ponekad činilo iznenađujućim, čak i oni najliberalniji itekako imaju kapaciteta da raspiruju visoko koncentrisanu mržnju koja se kasnije širi kao šumski požar. Globalno uticajni mediji, i oni koji njihove "istine" kopiraju kroz ranije spomenutu metodu "slivanja", služe kao razglasi pojedinih politika i itekako su odgovorni za ratove koji upravo traju na Bliskom istoku. Sada isti ti narodima Balkana nude jednostavne interpretacije tih sukoba, brišući svu svoju odgovornost te svoje "istine" započinju s autoritativnim "Evo zašto...". Na svaki taj potez moglo bi se adekvatno odgovoriti "Evo zašto ne...", ali to bi bilo gubljenje vremena i malo kome se može da preuzme na sebe ulogu modernog novinarskog Don Kihota, što u krajnjem slučaju može da bude i opasno (setimo se slučaja novinarke Vesne Veizović). Ali dobro, imajući to u vidu, šta zapravo lokalni i regionalni mediji tvrde kada je reč o aktuelnom velikom izbegličkom talasu? Brojne njihove reakcije su u skladu s onom koju smo istakli u prvoj rečenici ovog teksta - polarizovana interpretacija sveta oko nas. Kako to polarizovana? Napadi na izbeglice postali su novi brutalni "sport" evropske radikalne desnice. Situacija u i oko nemačkog grada Drezdena postaje ozbiljna, tamo sada već sistematski deluju grupe koje se mogu nazvati paravojnim formacijama. Napadaju imigrante svakodnevno i samo je pitanje dana kada će stvari izmaći kontroli, odnosno kada će početi da se broje i prve žrtve na obe strane. Ekstremna desnica poziva i na građanski rat protiv izbeglica. Takva je situacija danas u Nemačkoj, gora je nego se piše. Ali, nemačke vlasti imaju neke druge ideje i haos koji se razvija dolazi kao nusproizvod koji možda hoće, a možda i neće, moći da kontrolišu. Potrebno je i važno kontrirati takvom nasilju, odbacivati ga u svakom trenutku, a najbolji način senzibilizacije javnosti je taj da im se kaže zašto toliki ljudi uopšte stižu s Bliskog istoka u naš deo sveta. To je nešto što mas-mediji ne mogu da kažu ili moraju da lažu o tome, a preferiraju laž. Najveća laž je ta da ljudi beže jer ih "njihove Vlade napadaju". To je bila laž kada je sve počelo 2011. godine i to je još i veća laž danas kada sve još uvek traje, ali se o samoj prirodi sukoba zna daleko više nego tada. Imperijalistička i neo-kolonijalistička inostrana politika SAD-a i Evrope, sile Zapada koje se panično boje da će im nove sile Istoka uzeti resurse i položaje na koje oni "polažu pravo", odgovorna je za svaki rat koji se upravo vodi na prostoru Bliskog istoka i severne Afrike. Svaki. Izbeglica u Evropi je rezultat bombi koje su bacane na Libiju koja nije nikoga napala. Izbeglica u Evropi je rezultat naoružavanja radikalnih Islamista u Siriji od strane SAD-a i njihovih evropskih saveznika. Ipak, možda još i veći krivci za aktuelno stanje, naročito u Siriji, su Turska, Katar i Saudijska Arabija - tri zemlje koje aktivno podržavaju ekstremiste u Siriji. SAD je kriv što ovim zemljama, svojim ključnim saveznicima, to dopušta, a verovatno i pomaže. Te iste zemlje, taj moćan bliskoistočni trojac ujedno je i vrlo uticajan i na Balkanu, a poprilično i u medijskoj sferi. To je postalo vrlo očigledno pre nekoliko godina kada su u Turskoj ustali mladi, progresivni, sekularni levičari protiv režima tadašnjeg islamističkog premijera, današnjeg predsednika, Erdogana. Očekivalo bi se da će liberalni mediji, po svojoj (navodnoj) ideologiji odmah stati iza ovih mladih ljudi, ali ne, desilo se upravo suprotno - turska režimska retorika preplavila je regionalne medije i bilo je jasno da ista nije stigla slučajno. Balkan je važan, geopolitički je jako važan i to je po sve nas koji živimo ovde loša vest. Da je itekako važan pokazuje nam i činjenica da je sloboda novinarstva nestala i pretvorila se u brojne informacione blokade. Iako ne bi trebalo podržavati fizički obračun sa izbeglicama, suludo je ne dozvoliti da trezvena i logična pitanja o njima postanu medijski zabranjena. Ako stručnjaci za bezbednost već mesecima upozoravaju da bi u talasu izbeglica u Evropu mogli neopaženo da uđu i opasni teroristi, zašto mi ne bi smeli da postavimo to pitanje? Zar je to instant "sipanje goriva u fašističku mašineriju"? Ne sme da bude, jer pitanja su legitimna. Ovo nisu izbjeglice iz Ukrajine. Ovo nije strah od nepoznatog ili neka vrsta islamofobije. Ovo su legitimna pitanja. Za nas koji znamo da je gotovo kompletna opozicija sirijskoj vojsci sastavljena od radikalno islamističkog kadra, takva pitanja su od velike važnosti. Tako su ovih dana u Beogradu zabranjeni svi skupovi na kojima bi mogla da se postave pitanja od suštinske važnosti za budućnost Srbije koja trenutno obitava u nesagledivoj koloni izbeglica. Restituciju niko ne sme da pomene. Da li se vlasti nadaju da je restitucija rešenje za popunjavanje naseljenosti Srbije, koja po svim demografskim istraživanjima - odumire, rešenje koje je ovih dana ponudila poverenica za ravnopravnost? Šta nam poručuju bezbednosne službe kada kažu da je svaki migrant obrađen", to jest proveren, da su mu uzeti otisci i izdati papiri, ako Sirijci u Beogradu kao najveći problem izdvajaju to što ne mogu da iznajme sobu bez papira? Zašto su svi migranti "rođeni prvog januara", i zašto se veliki broj njih koji dolaze (prolaze) tretiraju kao izbeglice, iaok dolaze iz zemalja u kojima nije ratno stanje, kao što su Sudan ili Avganistan? A evo i nekoliko primera "iz komšiluka", legitimnih pitanja mislećih Hrvata na koja nisu dobili odgovor. To su pitanja koja je Hrvatska dobila uz članstvo u NATO alijansi i Evropskoj uniji. Jedno od njih je, recimo, pitanje vezano za hrvatsko slanje veće količine oružja na Bliski istok. Kome je išlo to oružje? Kada je Hrvatska postala službeni člann tzv. anti-ISIL koalicije predvođene SAD-om, zašto o tome nije obavešten hrvatski narod? Kada je izrazila podršku za Irački Kurdistan? Kada je priznala sirijski SNC kao "jedinog legitimnog predstavnika sirijskog naroda". Kada su napuštena INA-ina naftna polja u Siriji i kome? Koju Vladu priznaje u Libiji? Smatra li Al-Nusra Front terorističkom organizacijom ili "umerenom opozicijom"? Ipak, informacione blokade rade ovih dana u susedstvu, ali i kod nas prekovremeno, ne bi li se "nagazio" svako ko se usudi da ih pita jer isti time očito nešto "talasa", a to je sada, dok je "frka", postalo nedopustivo. Tako je hrvatska političarka Mirela Holy postavila jedno sasvim razumljivo pitanje: "Među ljudima koji beže od sigurne smrti i neimaštine zasigurno ima i ubačenih terorista. Na koji način Vlada planira da spreči moguće terorističke napade?". Pojedini mas-mediji doslovno su je "razapeli" zbog ovog pitanja nazivajući je pogrdnim imenima, a njeno legitimno pitanje "grozotom". Tu nema apsolutno ničeg groznog. Ubačenih terorista među izbeglicama vrlo verovatno i ima, to je čisto statistički siguran podatak jer nigde valjda u istoriji sveta nije postojala tolika koncentracija terorista koliko ih danas ima na severu Sirije, a upravo odatle stiže najveći talas izbeglica. Informacione blokade, koje misle da predstavljaju moderni liberalizam, napadaju slobodu govora velikom žestinom da se ne bi slučajno razbuktala kakva debata, kao da svaka debata ide ravno u zagrljaj "anti-migrantskim fašistima". Polarizovana interpretacija je nedopustiva - moramo da budemo u stanju da kažemo da smo spremni, kao ljudi, da primimo ljude u nevolji i da im pomognemo onako kako možemo. Ali, ako znamo da možemo i to, ako znamo da smo ljudi obrnuto proporcionalni od svega fašističkog, onda nam se mora pružiti i prilika da budemo skeptični oko svega što nam naše vlasti u saradnji s informacionim blokadama serviraju. "Ima li terorista među izbeglicama i kako se postaviti prema tome?", nije pitanje koje se zasniva na diskriminaciji, već na čistom pitanju nacionalne bezbednosti. Terorizam je ozbiljna stvar, to nije nešto što će poslužiti liberalnim elitistima da se razbacuju sa svojim uzvišenim parolama o toleranciji, ljudskim pravima i demokratiji. Isti mogu, kada "zagusti", da upotrebe džoker zvani "jednosmerna karta iz Srbije", mi ostali ne možemo i naša pitanja su stoga legitimnija. U zemlji gde je ekonomsko stanje trulo i gde veliki broj ljudi već beži iz zemlje u potrazi za poslom, neće biti lako uveriti one koji ostaju da su izbeglice s Bliskog istoka ljudi kao svi mi, ali biće još kudikamo teže ukoliko narod dobije ideju da su vodeći mediji dobili kolektivnu instrukciju u kojoj stoji "senzibilizovati narod za dolazak talasa migranata, onog dela koji ne sme ući u našu Šengen zonu". Možda se već razvija nekakva kolektivna paranoja, ali čitajući brojne komentare na raznim internet mas-portalima, izgleda da mnogi dobijaju upravo ovakav utisak. Svakako, naći će se još onih koji će reći "šta je, tu je, migranti su stigli i sada ih treba smestiti". Ne, ne može se gledati na takav način, jer te ljude naše ekonomski nestabilne zemlje neće moći da podnesu. Ovaj "talas", o kom se toliko piše, samo je povetarac koji bi mogao da se pretvori u buru. Nema "šta je, tu je" - moramo se vratiti na inicijalnu temu: rat u Siriji mora se zaustaviti, mora. SAD i Evropa moraju prihvatiti kompromisno rešenje, i Asada za legitimnnog vođu naroda koji ga je izabrao. Jer dok budu želeli potpunu pobedu, dok budu maštali o video snimcima masakriranog tela sirijskog predsednika Bašara al-Asada, mira tamo neće biti.

Pročitajte još:

• Vesna Veizović: Tiha islamska okupacija Srbije
• Policija zabranila protest protiv azilanata, desničari spremili odgovor
• Merkelova: Srbija nije ratna zona!

Izvor: Pravda/advance.hr