Pravda

1. Šta se dogodilo sa toliko nekad razumnih ljudi da su počeli da rasuđuju kao pasionirani glupaci? Kojom logičkom operacijom i kojim politikološkim alatom se, na primer, može doći do zaključka da Aleksandar Vučić preti raspisivanjem republičkih izbora samo zato što ne ume da radi ništa drugo i zbog svog „nepotvrđenog ega“? Ako se složimo s tim da Vučić nema nijedan politički razlog za izbore, nego da su svi njegovi razlozi psihološke prirode – drugim rečima da hoće na izbore zato što je budala – možda bi se dalo i o tome razgovarati da nije jednog važnog momenta. Čemu, naime, u tom svetu opsednutih Vučićem – svejedno da li dolaze sa prozapadne ili patriotske strane ulice – toliko učitavanja, besa i uvreda na račun onih koji ne dele tu strast? Kad je – pitam – prozapadna opozicija poslednji put nastupila sa bilo kakvom političkom idejom umesto što u Vučićevoj vladi traži alibi za svoja nepočinstva („ova vlada je gora i od naše“). Kad je – opet pitam – patriotska opozicija, čast retkim izuzecima, izašla sa ozbiljnom, provodivom političkom idejom umesto što se ubi razmatrajući da li je Vučić najveći izdajnik u srpskoj istoriji ili bi se slučajno našao i neki veći? Naravno, što se o njemu izjasnimo kao o većem izdajniku, to se legitimišemo kao veći ljubitelji otačestva. Nisam iz te priče, i čitalac će s tim morati da se pomiri, isto kao što sam se sam pomirio razilazeći se nekim veoma mi dragim ljudima. 2. Ambicije ovog teksta nisu ni polemičke ni ubeđivačke naravi, uostalom na koji način razuveriti nekog ko veruje da neko raspisuje izbore zato što je samoopsednuta budala. Ovde će biti reč o nečem drugom. 3. Nije li veoma zanimljivo, gotovo očaravajuće, da je deo prozapadne opozicije sa žaljenjem konstatovao da je briselskim dogovorom o Zajednici srpskih opština na Kosovu i Metohiji dobijeno suviše malo (Zoran Živković: „ZSO ima iste nadležnosti kao i Stalna konferencija gradova i opština Srbije, dakle NVO...“; Balša Božović: „Nije ovo nikakav 'trenutni' sporazum o ZSO. Ovo je potpisana nezavisnost Kosova“)? Jesu li pred nama novi patriotski obraćenici? Ne, reč je o svetu koji je listom pre dve godine pozdravio Briselski sporazum i koji danas očajavajući reaguje na jedini srpski dobitak iz tog sporazuma, koliko god bio mali, koliko god nesrazmeran prinesenoj žrtvi. Nije li se veoma slična nedoslednost dogodila onomad na suprotnom patriotskom krilu, kad su vladu optužili za medijsku cenzuru, bez obzira što je pripadnika tog krila u medijima tada bilo više nego ikad od 2008. godine. Takav politički altruizam istorija ne pamti: bili su ogorčeniji kad je bez svoje emisije ostala Olja Bećković nego kad su sami ostali van svake medijske pažnje. 4. Naravno, ne bih iz ovog iznenađujućeg žala za Kosovom i Bećkovićevom izvlačio zaključak o zbližavanju prozapadnih i patriotskih snaga. Pre bih zaključio da su i jedni i drugi zahvaćeni istom bolesti: sindromom poraženih. Ophrvani time, oni će se prema bilo kojoj političkoj ideji ili događaju odnositi ne prema javnoj koristi ili šteti koju oni proizvode, čak ne ni prema sopstvenoj koristi, već prema šteti po objekta njihove mržnje. Taj sindrom i kod jednih i kod drugih postao je neka je vrsta samoodrživog principa: što je njihov poraz dublji, to je Vučić više predmet njihove mržnje; i, što ga više mrze, to još dublje poniru, ostajući izvan celog kompleksa nadošlih pitanja koja su za naciju i državu od sudbinske važnosti. Drugi momenat koji ujedinjuje opoziciju – još važniji od prvog – jeste inertna igra po zastarelim naučenim matricama, koje očituju potpuno odsustvo svesti o tome koliko su se doživljaj i smisao politike u svetu promenili za poslednje tri godine i koliko je i sama Srbija za to vreme radikalno izmenila svoj politički milje, odnose i običaje. I, zaista, ako političku scenu posmatramo u klasičnoj dinamici vlast – opozicija, Vučić nema nijedan razlog da raspisuje izbore. Po svojoj partijskoj i personalnoj snazi, opozicija jedva da postoji; zašto bi išao na izbore? Možda da bi opozicija postojala još manje? 5. Pre nego što se vratimo na razmatranje motiva za raspisivanje izbora, hajde da ukratko vidimo kako se globalna događanja danas reflektuju na Srbiju. Nema više nikakve sumnje da je svet u najvećoj i najdinamičnijoj meni od 1945. godine. Bliski istok gori, na prvi pogled u potpunom haosu, bez ikakvog sistema; Kina, po svoj prilici, veruje da je vreme za otvaranje globalnog finansijskog rata protiv SAD, konačno svesna da čak ni ona ne može da proizvede toliko robe koliko Ameri mogu da naštampaju dolara. Rusija se uzda u svoje tradicionalne saveznike – ovaj put to su nuklearno oružje i kopnene snage – uz važan dodatak Vladimira Putina, koji je svojim globalnim pokrivanjem igre prevazišao i kapacitete svoje velike zemlje, ostavljajući utisak možda jedinog svetskog lidera koji može da zamisli svet sutrašnjice. Evropa, opet, hropti pod pritiskom svog atlantskog saveznika, od finansijskog i vojnog do obaveštajnog i migracionog. Pored toga, svet je najverovatnije pred novim pucanjem finansijskog balona, mnogo opasnijeg od onog iz 2007/8. godine, kakav će teško preživeti i tako velike ekonomije kao što je, recimo, japanska. U svakom slučaju, Velika Igra je počela. Imam razumevanja za svoje prijatelje koji veruju kako bi Srbija trebalo da zauzme svoje mesto i utiče na ishod Velike Igre, bar koliko ga je zauzela 1914. godine, tako da to što ih smatram budalama mogu da pripišu mom poslovičnom namćorluku. Šalu na stranu, kako zemlja sa kapacitetima Srbije može da se ponaša u Velikoj Igri? Važne su četiri stvari. Prvo, svaka njena ambicija koja prevazilazi onu da se iz toga izvuče sa što manje gubitaka i, koliko je moguće, čistog obraza – megalomanska je i opasna. Drugo, za Srbiju je od najveće važnosti da razume globalne događaje, i da ima što je moguće širi pregled, svesna, naravno, da on nikad ne može biti onoliko širok koliko nam je potrebno jer naši periskopi ne dobacuju koliko američki, ruski ili kineski. Treće, za malu zemlju u Velikoj Igri važi da je rđavi potezi koje povlači trenutno ubijaju, dok dobri mogu i da je spasu i da je ubiju; to ne mora uvek da zavisi od nje. Rečju, potezi male zemlje u tim okolnostima moraju da budu lagani i konzervativni, što je moguće usklađeniji sa okolinom. I konačno, četvrto, mala zemlja u Velikoj Igri gleda da ne otvara žarišta sa jačim od sebe i gleda da ih zatvori koliko više može. I, kad joj se učini da joj u tome dobro ide, ona ne prestaje da se koliko god može sprema za najgore. Naravno, ne treba isključiti mogućnost da baš među nama postoji genije koji može i da anticipira svet sutrašnjice i poteze koji vode do njega. Ali takav bi u današnjem odnosu snaga u Srbiji – o čemu je svojevremeno pisao Milovan Milovanović, naš najveći diplomata ikad – bio koristan koliko i bilo koji učesnik Farme. 6. Problem nastaje tamo kad u našoj političkoj javnosti u vremenima Velike Igre o pojedinim događajima počinju da prevladavaju dva rubna stava. Hajde da vidimo kako to izgleda na primeru izbeglica sa Bliskog i Srednjeg istoka. Jedan stav je da bi Srbija pred migrantima trebalo da podigne zid i izvede vojsku da brani njene granice. On ima svoju logiku: teško je suprotstaviti se tezi da migracije nisu spontane i da imaju svoju ruku koja ih vodi. Još teže je ne primetiti da će te migracije – koje će trajati mnogo duže nego što nam se danas čini – imati svoja ozbiljna geopolitička dejstva i posledice. Dakle zid? Orban je, dok ne napravi zid, stavio bodljikavu žicu. I? Da li je izbeglice zaustavio? Nije. Vojska? Ni oni ih neće zaustaviti, sve dok ne počnu da pucaju u meso. Hoće li pucati? Ne, pre nego što počne svetski rat, a tada je uglavnom svejedno. Dakle, mnoge opasnosti na koje upozoravaju zagovornici zida su na mestu. Problem je što njihova reakcija ne podrazumeva neophodno sagledavanje široke slike već – uslovni refleks. Ako Nemačka i EU prihvataju izbeglice, a one ne pokazuju želju da ostanu u Srbiji, zašto bismo imali problem da im ne pomognemo da do Nemačke dođu. Utoliko pre što time, za razliku od Mađarske, ne prljamo obraz. A šta, kažu, kad Nemačka više ne bude želela da ih prima? Ništa, valja znati da su bezmalo sve izbeglice u Srbiju ušle iz Evropske unije – iz Italije, Grčke i Bugarske. Kad Nemačka bude htela da brani svoje granice, hoće li to raditi u Mađarskoj ili, recimo, na granici između Turske i Grčke? Utoliko pre što odskoro nad Grčkom drži tapiju skoro kao nad Baden-Virtenbergom. Elem, uslovni refleks, omiljeni mehanizam patriotske opozicije, veoma je iskren u brizi za otadžbinu, ali ne samo da nije delatan nego će se u svojoj izvedbi najpre izvrgnuti u svoju suprotnost. Isto onako kao što je Ciprasov referendum bio vrhunski čin brige za otadžbinu, da bi samo dva dana kasnije postao prvi korak besprimerne kapitulacije Grčke. Naravno, najlakše bi sad bilo objasniti kako je Cipras beznadežni izdajnik, ali time se gubi važna poenta: mala zemlja u Velikoj Igri nikako ne sme da zagrize zalogaj koji ne može da proguta. 7. Pored uslovnog refleksa, druga krajnost je nešto što bih nazvao prepisanim stavom, tipičnim za ovdašnju petu kolonu. Kao njegov najsvetliji predstavnik pokazala se ona nesrećna poverenica za ravnopravnost, koja je do te mere bila gostoljubiva prema izbeglicama da im je već ponudila teritoriju u istočnoj Srbiji, na kojoj će da se nasele. I to je tako tipično za tu civilnodruštvenu sortu: svetu koji toliko ne oseća otadžbinu sve izgleda kao babovina. Tu je i ona NATO lobistkinja (valjda sam ispravno napisao), koja je propustila toliko prilika da u kuću primi srpske izbeglice da bi se izvadila na sirijskim, okačivši ih pritom i na Tviter. I red je da se pohvali o svemu tome, osim što bih voleo da je saopštila da li ih je upoznala sa kućnim redom da se kod nje ne govori ružno o NATO. A sad što bez NATO ni sirijskih ni srpskih izbeglica ne bi bilo, to nije problem ni NATO ni naše lobistkinje, već izbeglica i njihove pripadnosti pogrešnom plemenu. Nosioci prepisanih stavova, naravno, ne rade ni po jednoj od domaćih agendi i interesa. NJihov posao je da nerviraju javnost, da hrane i radikalizuju stavove nosilaca uslovnog refleksa i da izjašavanje o temi uvode u prostor histerije. Širenje islamofobije u Srbiji i ostalom pravoslavnom svetu moglo bi Imperiji da bude od velike koristi budući da bi joj u bliskoj budućnosti mogla zatrebati baš pravoslavna pešadija tog tipa. 8. Kad počne Velika Igra – već smo govorili o tome – za male države svako pitanje postaje bezbednosno. U redu, ja sam evroskeptik, da li to znači da bih sutra došao na vlast i prestao da se javljam na telefon Merkelovoj i Hanu? Možda, samo koliko bi to Srbiju koštalo. Odmah bih objavio vojni i svaki drugi savez sa Rusijom? Naravno, nije najvažnije što je i manje od toga bilo poslednje što je na vlasti uradio Viktor Janukovič. Otkačio bih MMF jer me tera u ekonomsku propast? Tačno, zašto bih prethodno pitao DŽona Perkinsa da li je MMF, ako nemaš da vratiš pare, ekonomsko ili bezbednosno pitanje. Velika igra, dakle, menja ugao našeg posmatranja, i tu se ne može mnogo. Može se biti očajan, može se, naravno, mrzeti Vučić, ali za legitimizaciju tog tipa opozicione mržnje bilo bi bar neophodno odgovoriti na prethodna pitanja, zar ne? 9. Hajde da se vratimo na izbore. Već smo utvrdili da je opozicija – i jedna i druga – u tako jadnom stanju da Vučić nema nijedan razlog da ih raspisuje da bi je još jednom porazio. Druga škola mišljenja kaže da on hoće da preko izbora napravi red u svojoj stranci, koja je toliko narasla i zauzela toliko mesta na sceni da u njoj s razlogom vidimo ne samo vlast već i jedinu izglednu opoziciju. Recimo da, kako neki tvrde, hoće da preko izbora razjuri ljude Tomislava Nikolića. Šta mu smeta da to izvede bez izbora? Kažu neki da mu ne daju Rusi. A dali su mu da potpiše IPAP? Ili bi da otera Zoranu Mihajlović, a ne daju mu Ameri? A dali su mu da ne uvede sankcije Putinu, Zorana im je važnija od toga. Ali dobro, na tragu smo, približavamo se mogućem odgovoru. Verovatno ćemo se složiti da na srpskoj sceni postoje samo dva efektivna faktora: jedan je Vučić, drugi su stranci. Možda ćemo se malo teže složiti oko toga da taj odnos nije tako jednostavan kako ga zamišljaju patriote, nego da tu ima različitih i višesmernih trenja i uticaja. Kako god, vanredni izbori – i u motivu i u izvedbi – mogu se događati samo u relaciji između ta dva faktora. A to znači da, kad postoji takav raspored snaga, svaki izbori predstavljaju između dva faktora neku vrstu resetovanja, podvlačenja crte i preuzimanja novih ili otkazivanja starih obaveza. Što je jedan lider slabiji i što su mu posle izbora potrebnije glomaznije koalicije, to su ambicije stranaca veće, a zahtevi bezobzirniji. Uostalom, najveći zahtevi pred Vučićem stajali su posle izbora 2012, kad nije mogao da sastavi vladu bez Dačića i Dinkića. Posle izbora 2014. već je bilo moguće da se uradi ponešto stvari koje se nisu dopale Amerima – od odbijanja da se Rusima uvedu sankcije, preko parade sa Putinom do otpora deklaraciji o Srebrenici. Treba li reći da je vlada iz 2012. takve stvari mogla samo da sanja. Da li se time pokazuje neki trend, ne bih da licitiram. Neka o tome misle Kirbi, Davenport i Kif, kojima se ideja o izborima ni malo ne dopada. 10. Mislite o tome. Ili nastavite da mrzite Vučića, verujući da će, kad bude srušen, Srbija procvetati. Takav stav može vas podmladiti („svi na barikade!“), može vas učiniti delom elitne beogradske čaršije („kakva čast!“) a može vas kvalifikovati i za dežurnog analitičara na patriotskoj N1. Da se razumemo, ovde nije bila reč o Vučiću, već o nama. Mnogo je razloga koji nemaju mnogo veze ni s njim ni s nama i koji kazuju da su njegove šanse da u Velikoj Igri takvom politikom za Srbiju nešto postigne mnogo manje nego da propadne. Radi se, međutim, o našem izboru: da li nam je ambicija da budemo u pravu – što je u Srbiji iz vlade u vladu sve lakše – ili ćemo rizikovati, što više lično, to manje nacionalno, i nešto pokušati da uradimo.

Pročitajte još:Borko protiv NenadaIzbori, da ili ne – igra nepotvrđenog ega

Izvor: Novi Standard