Pravda

Da sam na njegovom mestu, ni ja ne bih htela da komentarišem politiku zemalja EU prema izbeglicama. Radije bih izabrala da oćutim potpuni debakl te politike, koji je bio tako jasno ispisan na licima evropskih lidera ovog četvrtka da ga je pročitao čitav svet. Kakav peh da ih vest o užasnoj smrti sirijskih izbeglica, otkrivenih na austrijskom drumu, u slovačkoj hladnjači, s privremenim mađarskim registarskim tablicama, izdatim rumunskom državljaninu, zatekne na okupu na Balkanskoj konferenciji u Beču. Sazvanoj s jedinim ciljem da ohrabri zemlje jugoistoka Evrope da će jednog dana, ako budu dobre i slušale odrasle, da uđu u političku zajednicu koja postoji zato da bi vodila zajedničku politiku o zajedničkim problemima koji se najbolje daju zajedno rešiti. Na papiru, doduše, takva evropska politika postoji i za izbeglice, datira iz vremena Šengena i naziva se Dablinskim propisom. Samo ne vredi ni koliko papir na kom je napisana, a odavno se ne primenjuje, što su Nemci i Austrijanci u Beču makar pošteno priznali. I šta bi gospodin Davenport o tome uopšte mogao da nam kaže? Naravno da je impresioniran Srbijom i načinom na koji tretira migrante. NJegova se uža domovina ionako izuzela iz zajedničke evropske politike prema migrantima, a premijer te države za izbeglice i azilante koristi metafore pozajmljene iz životinjskog sveta, dok prisustvo tri hiljade azilanata u Kaleu, nadomak Velike Britanije, maltene doživljava kao opsadu Ujedinjenog kraljevstva. Znam da je drugačije kad 3.000 migranata dnevno samo prođe kroz Srbiju, bez želje da se ovde i nastani, ali znam i da Nemci prihvataju 40 posto svih izbeglica koje uđu u EU, Francuzi samo osam posto a Britanci – četiri posto. Pitam se i hoće li gospodin Davenport osećati neku nelagodu kad idući put bude morao da kritikuje tabloidizaciju srpskih medija. U koje, eto, cure podaci – mahom tačni – iz tužilačkih istraga, na osnovu kojih se pokreću kampanje protiv političkih protivnika, čega se evropski činovnici kod nas gnušaju, tražeći da se pridržavamo evropskih standarda. I tako i treba da rade. Ali u zemlji iz koje nam je došao gospodin Davenport, poznate kolumnistkinje u tiražnim tabloidima migrante katkad nazivaju i bubašvabama. Pre dva dana sam sa zaprepašćenjem slušala kako gost na vestima Bi-Bi-Sija odgovara na pitanje zašto većina izbeglica pokušava da se dokopa Nemačke. „Kazaću vam isto što su Boni i Klajd rekli kad su ih pitali zašto pljačkaju banke: jer su tamo pare”, izgovorio je uvaženi gost Bi-Bi-Sija, valjda u uverenju da je duhovito porediti motive onih jadnika iz masovne grobnice u hladnjači s grabežljivošću gangsterskog para. Gospodin Davenport je izuzetno pristojan i umeren čovek, lišen svake nadmenosti. Odlično govori srpski a njegovo je ophođenje prema ljudima, da posudim njegov izraz, impresivno: ne deli packe, ne gleda s visoka, ne preteruje i ne preuveličava radi efekta. Kad je reč o šefu Misije UNHCR-a u Srbiji, gospodinu Hansu Šoderu, koga ne poznajem, verujem da su mu namere bile dobre kada nas je na RTS-u pre nekoliko dana podučavao da situaciju s migrantima ne treba da nazivamo krizom. „U ovom trenutku ovo još ne bi trebalo nazivati krizom”, reče gospodin Šoder, uz napomenu da je „ono što treba da uradimo da sprečimo da kriza dođe. Sada govorim o situaciji u Srbiji, ne u drugim zemljama. Ali u Srbiji ne bi trebalo da govorimo o krizi”. Stvarno? Zašto onda njegovi šefovi u UN kažu da je Sredozemno more ove godine preplovilo oko 310.000 migranata, što je 40 posto više nego tokom cele 2014. godine? Razumem da treba sa zrnom soli primiti tvrdnje da je u toku najveća imigracija u Evropu otkako su Mongoli upali pre hiljadu godina, ali zar nije mrvicu pokroviteljska ta ideja da domoroce treba podučiti kako će zvati to što im se u njihovoj kući dešava, pa makar to bio i globalni fenomen i makar nas izbeglice zasad koristile samo kao usputnu stanicu. Humanost je pitanje spremnosti, veli Šoder, pa uz pohvale našoj humanosti upozorava da moramo biti spremni i za slučaj da dođu desetine i stotine hiljada, povrh ovog „stabilnog”, kako ga on naziva, „priliva od hiljadu do dve dnevno”. Ali, to još nije ništa prema domaćim politkomesarima. To što je srpski premijer, uz Angelu Merkel, valjda jedini u Evropi koji svoj politički kapital samouvereno rasipa na podršku izbeglicama, poverenica za ravnopravnost izgleda da je shvatila kao priliku da se istakne pa je istupila s predlogom da se bliskoistočnim nevoljnicima koji grabe ka Nemačkoj i Švedskoj ponudi da nasele puste delove Srbije. Valjda višak birokratske revnosti, jer je odmah posle toga prestala da se javlja novinarima koji su hteli da je zamole da im pobliže obrazloži svoje nadležnosti i inicijativu. Pre nje se javila Antonela Riha da sa sajta Cenzolovka poduči srpske novinare da je „najpogrešnije” da ove stradalnike zovu migrantima, kao što to čine vodeći svetski mediji, i da je po međunarodnom pravu ispravno samo – izbeglice. Oni novinari koji ne postupaju po njenoj preporuci, zna se, rade to „s jasnom namerom” ili „iz neznanja”. Drugim rečima, ili smo neobavešteni ili pokvareni. Mislim da je u slučaju gospođe Rihe takođe reč ili o „jasnoj nameri” ili o neznanju, budući da ona navodi podatak o 66.000 ljudi koji su u Srbiji od početka godine „izrazili nameru da zatraže status azilanta”, ali ne kaže da je samo nekoliko stotina njih zaista zatražilo azil – da bi odmah zatim skoro svi napustili Srbiju. A sve je te podatke našla u „Politici”, koja za bliskoistočne nesrećnike na smenu koristi nazive migranti, izbeglice i azilanti, zavisno od toga šta o njima znamo. A to nema nikakve veze sa činjenicom da Dejvid Kameron, primera radi, insistira da su za njega migranti svi koji u Veliku Britaniju žele iz jednako prosperitetne Francuske. NJegova je namera „jasna”, što bi gospođa Riha rekla, jer države po međunarodnom pravu mogu da deportuju migrante koji nemaju važećih papira, dok izbeglice od te sudbine štiti Konvencija iz 1951. Da li je, primera radi, izbeglica ili migrant 42-godišnja Mersi Okonkvo, koju je „NJujork tajms” s troje maloletne dece prekjuče našao, i fotografisao, u Srbiji? Mersi kaže da je iz Nigerije pobegla još 1998, da je 14 godina radila u Grčkoj i isto toliko godina plaćala porez u toj državi, ali onda više nije bilo posla... I ona želi u Nemačku i zaslužuje da se negde bezbedno skrasi, kao i svaki čovek na svetu. Jesu li moje namere podle ako mi se učini da je ona pre migrant nego izbeglica, ali svakako ne azilant, barem ne na proputovanju kroz Srbiju? I kao šlag na torti, imamo NUNS koji nas opominje da ne otkrivamo identitet migranata jer bi zli diktatori od kojih su pobegli mogli da ih prepoznaju i da im naude familiji. Na stranu što izbeglice koje do Srbije stignu sa smartfonom same umeju da odluče žele li kontakt s novinarima, ali zar u NUNS-u ne čitaju tekstove kolega iz Londona koji nas svakodnevno podstiču na „humanizaciju” migranata tako što ćemo ih prikazivati kao ljudska bića s imenom i prezimenom, s biografijom? I, konačno, zar migrantima ovde u Evropi ne preti veća opasnost od krijumčara, od gušenja u masovnim grobnicama po evropskim hladnjačama, od ekstremnih desničara, pa čak i od ravnodušnih državnika koji odbijaju da preuzmu odgovornost za posledice zapadne politike, nego od Asada?

Pročitajte još:Borko protiv NenadaOtpisivanje dugova Kijevu je samo trik, Ukrajina će bankrotirati u najskorije vreme

Jesmo li mi maloletna nacija? Jesu li nam potrebni tutori? Toliki dobrovoljci da nas uče šta da mislimo, kakvo ime da damo onome što prepoznajemo ili osećamo i kada da krizu zovemo krizom? Pa, mi smo doskora imali ratove i izbeglice, naše su priče ostale neispričane, naš je narod ostao nesaslušan, naše su žrtve i krvnici ostajali anonimni. Možda još ima nesahranjenih žrtava iz jedne druge tragične hladnjače, one dunavske u koju su za vreme NATO bombardovanja potrpani albanski civili. Mi znamo da je samo slučaj odredio da niko naš ne završi u sličnoj hladnjači, da to ovog puta budu Sirijci. Pokušavamo da postanemo deo jedne unezverene političke zajednice koja očigledno nema pojma kako da izađe na kraj s planetarnom nesrećom za koju i sama snosi odgovornost, ali uporno odbija da to prizna. DŽon Stajnbek je o jednoj velikoj američkoj seobi naroda napisao „Plodove gneva”. Ovo što sada gledamo su plodovi globalnog gneva. Koliko s ovog mesta vidim, nemamo razloga da se stidimo. Ali, odakle im ideja da ne umemo ni krizu da prepoznamo kad je vidimo? Izvor: Politika